Svi govore o Škotima, iako i Šveđani, danas, takođe imaju „istorijsku misiju“. Da li će desnica pobediti i po treći put? Na švedskim parlamentarnim izborima zakazanim za 14. septembar, uprkos stalnoj popularnosti koju ‘država blagostanja’ ima u zemlji, izgledi levice su prilično sumorni. Kakav god da je ishod nedeljnih izbora, piše Petter Nilsson, ostaje nevesela realnost – nijedna politička stranka ne drži se svojih političkih principa na kojima je, već decenijama, počivala. Izgubivši kompas, ni švedske partije a ni birači više ne znaju šta su osnovna načela kojima se povode.
Gledano izdaleka, verovatno da će rezultati predstojećih izbora u Švedskoj – pobeda socijaldemokrata (SAP) i njihovih koalicionih partnera – izgleda, potvrditi rašireno mišljenje da je Švedska i dalje model zemlje koja neguje tekovine socijaldemokratije.
Prema mnogima sa levog centra, u doba kada su evropske države blagostanja bivale dramatično restrukturisane tokom poslednjih 30 godina, švedska „folkhemmet“ („kuća naroda“ ) i dalje čvrsto stoji. Ali, takvi nisu sasvim u pravu. Sistem zdravstvene zaštite je i dalje uglavnom pristojan. Realne zarade radnika rastu, čak i kada ostatak evropske privrede stagnira. Članstvo u sindikatima je i dalje veoma visoko, oko 70%. I mada je istorijska posvećenost zemlje, dostizanje pune zaposlenosti, zamenjena konceptom „ravnoteže odnosa“, još uvek postoje subvencionisane predškolske ustanove, besplatno obrazovanje i državne subvencije za studente, kao i 480 dana plaćenog roditeljskog odsustva (i to po principu rodne ravnopravnosti: ti su dani pojednako podeljeni između oba partnera).
SAP je upravljao Švedskom otprilike 70 od poslednjih 100 godina. A konzervativne stranke naučile su očiglednu stratešku lekciju: da bi pobedile na izborima, potrebno je da funkcionišu na socijaldemokratskoj platformi.
Na izborima 2006. ‘umerenjaci’ (vodeća stranka desnog centra) su ponovo „izmislili sami sebe“, barem retorički, i pobedili. Sebe su nazivali „strankom novih radnika“ (SAP je skraćenica za švedsku Socijaldemokratsku Radničku partiju), proglasivši svoju vernost švedskom modelu i snažnoj državi blagostanja. Njihov glavni politički projekat bio nastavak onog što se zove workfare*, državni režim podrške radnicima i nezaposlenima kojeg je prvobitno pokrenuo SAP pod sloganom „uradi svoj deo, potvrdi svoje pravo.“ (*Workfare – Švedska subvencioniše svoje nezaposlene, radno sposobne građane tako što ih angažuje u javnim radovima; subvencije su, samim tim, jedna vrsta nadnice odnosno „plate“ za njihov posao koji obavljaju na poziv države; takođe, Švedska i ostale skandinavske zemlje imaju snažan sistem obučavanja nezaposlenih prema potrebama tržišta rada, nakon čega nezaposleni dobijaju posao u najkraćem mogućem roku).
Rezultati izbora iz 2006. tumačeni su kao odbacivanje umornih i nepopularnih lidera Socijaldemokrata. Mnogi birači, kako se tvrdilo, još su uvek u srcu socijaldemokrate ali su glasali za umerenjake kako bi SAP-u poslali poruku, ne bi li ih povratili u pravu formu.
Na prvi pogled, izgleda da se radilo o tome. Preuzimajući dužnost, podrška Umerenjacima je pala a za SAP porasla tokom četvorogodišnjeg mandata Moderata. Ali, pravo iznenađenje dolazi nakon što su Umerenjaci pobedili i na izborima 2010. godine, što je prvi put u modernoj istoriji švedskog parlamentarizma – da SAP izgubi u dva uzastopna glasačka ciklusa.
U tom svetlu, socijaldemokrate su sa tih izbora otišle uneređene – kao da više, izgleda, ne poznaju čarobnu formulu za pobedu na izborima. Iako se očekuje da 14. septembra osvoje najviše glasova, glasovi za SAP su na istorijski niskom nivou. Tokom većeg dela XX stoleća, ova stranka je uspevala da privlači stabilan nivo podrške iznad 40%, ali sada je imala samo oko 30% javnog mnjenja. Pošto su Umerenjaci takođe privukli oko 30% glasova, SAP više nije partija koja je „prirodan izbor“ da bi se vodila Švedska. Ovo je donekle ironično, jer su Umereni gradili svoj politički poziv biračima upravo na tvrdnji kako su „oni još bolje socijaldemokrate i od samih Socijal-demokrata“ .
Podmetanje nogu
Univerzalna država blagostanja po švedskom modelu zahteva jednog snažnog, kolektivnog političkog subjekta koji je u stanju da ovakvu državu uspostavi i održava je. Strateški proboj SAP-a tokom 1930-tih bio je zasnovan na uključivanju radničke i srednje klase u jedan hegemonistički savez u cilju zaštite i unapređivanja interesa obe klase. U Evropi je termin „javno/ javnost“ odjednom identifikovan kao nešto „najvišeg kvaliteta“, a nema tog mesta na kojem je ova tvrdnja bila istinitija nego u samoj Švedskoj. Samo je najbolje dovoljno dobro za javnost, kako je legendarni Socijaldemokrata Gustav Möller jednom rekao. Institucije koje su radile na tome da se švedski građanin „dekomodifikuje“ tj. prestane da bude tretiran kao roba, uz univerzalizaciju ljudskih i građanskih prava, u švedskom društvu bile su inkorporirane u građanina-pojedinca kroz jačanje kolektiviteta – promovisanjem javnih biblioteka, bazena i škola kojima su svi imali pristupa, baš kao i pravom na državljanstvo; tako se švedski građanin izdizao iznad proste uloge klijenta ili potrošača.
Naravno, Švedska dvadesetog veka bila je razrovana sukobima, klasnom borbom i strukturnim problemima. Ali, bio je to – i pored svih svojih neuspeha – pokušaj izgradnje baš takvog „društva“, koje je Margaret Tačer vređala i doslovce psovala, sukobivši mu se u svom čuvenom govoru koji je odisao protivljenjem samoj ideji postojanja takvog društva.
Ipak, jedan univerzalistički model društva blagostanja (nasuprot svim dotad isprobanim imovinskim cenzusima kojima su zacrtani uslovi ko, kada i na koji način može dobiti subvencije) zahteva nivo sveopšte ravnopravnosti da bi uopšte bio izvodljiv. Poreska stopa mora biti dovoljno visoka da bi obezbeđivala usluge korišćenja javnih dobara, usluge superiorne u odnosu na privatne alternative, inače će se bogati povući iz sistema kako bi iznašli ‘svoj put’. Ako to nije zarad onoga što je „javno/javnost“, sistemi će se urušiti, a kada se socijalni sistem urušava manje ljudi osećaće sklonost da doprinose državi blagostanja koja ne sprovodi obećano. Uskoro, „javno“ više ne znači ono što je „najvišeg kvaliteta“, već postaje „nazadna alternativa odevena u dosadno sivilo“, a sistem počinje da se ruši.
Švedska se tokom poslednjih dvadeset do trideset godina nalazila u stanju fundamentalne transformacije, preobražaja započetog pod vladom SAP-a ali intenziviranog tokom poslednjih osam godina vladavine konzervativaca. Iako je konzervativna koalicija vođena platformom kojom se proglašava privrženost švedskom modelu, porezi su sistemski spuštani, dok je, istovremeno, iz državnog resora privatizovano ili izdvojeno sve što se kreće: železnički sistem, telekomunikacije, poštanske usluge, škole, zdravstvena zaštita i obrazovanje.
Nagomilali su se skandali i kolapsi. U sektoru zdravstva, osoblje je zahvaćeno napadima panike iz straha od preopterećenosti, a stari leže u mokrim nepromenjenim pelenama jer nema nikoga ko bi im pomogao. Po prvi put, švedski studenti su sada ispod proseka OECD-a u godišnjim PISA istraživanjima koje testiraju poznavanje matematike, prirodnih nauka i pismenosti. Oko četvrtina srednjoškolaca pohađa škole koje nisu javno finansirane već ih plaćaju privatne organizacije, među kojima su neke i u vlasništvu kompanija s privatnim kapitalom. Ovo daleko prevazilazi procenat učenika upisanih u privatne škole u Sjedinjenim Državama.
Kako se sve to desilo, i to u u jednom društvu koje je tradicionalno ponosno na svoj visok nivo socijalne jednakosti? Prema anketama, 90% švedske populacije želi da se otarasi venčer kapitalista u javnom sektoru, a 80% njih bi pristalo bi da plaća veće poreze ako bi to povećanje dovelo do višeg nivoa blagostanja. Podrška za državu blagostanja je među Šveđanima još uvek netaknuto, a čini se čak da je tokom poslednjih decenija i neznatno poraslo.
S obzirom na stalnu podršku javnosti za državu blagostanja, zbog čega je onda glasanje za Socijaldemokratsku opciju na istorijski niskom nivou ? Kako konzervativne partije uspevaju da na izborima poraze SAP, iako u javnosti postoji rašireno protivljenje njihovim glavnim reformama?
Isprva, kao tragedija …
I dok aktuelne ankete stavljaju SAP i njegove verovatne koalicione partnere u vođstvo, ishod je i dalje neizvestan. Ne treba zaboraviti da se na izborima 2010, takođe, nije očekivalo da pobede konzervativci – a ipak jesu.
Sa svojim samopouzdanjem usred rasula i igranja predstave „obnove stranke“ (premda je „Obnova“ oduvek, izgleda, imala sudbinu da bude povezivana sa desnicom), švedski socijaldemokrati vode poprilično konzervativnu kampanju. Profitiraju na činjenici da je već dovoljno onih koji su nezadovoljni konzervativnom vladom, pa će, stoga, izglasali njen pad. Platforma SAP-a za izbore 14. septembra protivi se dodatnim poreskim olakšicama, ali takođe i isključuje povećanje poreza, temeljeći taj stav na opažanju da su Šveđani već navikli na smanjene nivoe oporezivanja, pa bi, samim tim, i njihovo podizanje bila politička greška. Socijaldemokrate kažu kako se protive kapitalističkom uplivu u javni sektor, ali ne govore i o tome kako ih odatle treba otkloniti, jer su oni dosad već postali ‘životna činjenica’. I tako dalje.
Švedski izbori puni su buke i besa. Ipak, dve glavne stranke su, u stvari, kao u kakvoj komediji, poput likova koji zapravo i ne žele da se međusobno sukobljavaju. Mogu da galame i viču do mile volje, ali onda zamole svoje prijatelje da ih zadrže u svojim „nastupima pravedničkog besa“, i to tako da mogu da sve to čine sa bezbedne udaljenosti. „Samo kada me ovi moji momci u tome ne bi sprečavali, pokazao bih vam ja još ponešto!“
Osam stranaka moglo bi da uđe u Riksdag, švedsku Narodnu skupštinu, nakon nedeljnih izbora. SAP, Stranka Levice, Zeleni, Centralna partija (partija neoliberalnih poljoprivrednika), Liberali, Hrišćanski demokrati, Umerenjaci, i, konačno, rasističke, ksenofobične, ultradesničarske Švedske Demokrate. Tu je i nova stranka pod nazivom Feministička inicijativa, bazirana na anti-rasističkoj i feminističkoj platformi, i formulisana na queer i međusektorskoj politici. Ovog proleća su na izborima za Evropski parlament dobili 5,5% glasova, mada je u ovom trenutku malo verovatno da će proći cenzus od 4%, potreban da bi se ušlo u Riksdag.
Koaliciona strategija desničarskih partija pretvorila je švedsku politiku u sistem blokova – prvo formiranje desničarske koalicije, a zatim off /on, „stalno-povremenu koaliciju“ koju čine SAP , leve stranke i Zeleni. Ultraekstremne Švedske Demokrate zvanično su izopštene, premda su obezbedile pasivnu podršku aktuelnoj konzervativnoj vladi.
Zbog toga što ova dva glavna bloka privlače skoro identične nivoe podrške, švedska politika je donekle postala amerikanizovana, pa se fokusira na „Sving glasače“ tj na one koji su neodlučni. Umerenjaci su preuzeli vlast u Švedskoj tako što su zvučali kao da su socijaldemokrate, socijaldemokrati sada imitiraju umerene, i sada smo u dvorani s ogledalima. Rezultat je utrkivanje ka pozicijama centra, koje otupljuje i ublažava sukobe, disciplinujući sve učesnike osim dve najveće stranke, i, paradoksalno, stvarajući situaciju u kojoj, izgleda, nema partija koje bi ponudile ono što većina stanovništva zapravo želi.
I dok 80% do 90% stanovništva želi jačanje države blagostanja, nijedna stranka ne radi na toj platformi – izuzev Leve partije, koja sa svojih 7% podrške birača ima malo prilike da se iskaže. Ovo otupljivanje oštrice političkog sučeljavanja je dozvolilo Švedskim Demokratama da dobiju preko 10% birača, zahvaljujući svojoj jedinstvenoj ofanzivi u kojoj je fokus bio na suprotstavljanju imigrantskoj politici i useljenicima. Ovo je pomalo čudno, s obzirom na generalno pozitivne stavove Šveđana o imigraciji. Ankete pokazuju da manje od 4% stanovništva smatra da je imigracija u Švedskoj previsoka.
Postoje dva moguća objašnjenja za ovu prividnu protivrečnost. Prvo, onda kada se o ključnim pitanjima koja se tiču političke ekonomije ne raspravlja, pitanja kulture i identiteta mogu doći na dnevni red i na svoje mesto. Stranka koja govori u korist „švedske tradicije“ (kao npr. Švedski Demokrati) može da, onda, uspešno uklopi nostalgiju za državom blagostanja u društvo koje zazire od useljenika, LGBT prava i modernističke kulture, tvrdeći kako je jedini način da se ovo prvo ojača tako što će se otarasiti ovog drugog. Drugo, konsenzus između ovda dva velika politička bloka-koalicije otvara prostor za nezadovoljstva. Za mnoge građane ove skandinavske zemlje, Švedske Demokrate predstavljaju jedinu stranku koja pokušava da objasni zbog čega se Šveđani danas osećaju daleko lošije nego pre, recimo, deceniju ili dve.
Ankete pokazuju da ova dva bloka imaju gotovo isti nivo podrške glasača, sa 10% margine u korist „crveno-zelene“ koalicije, uparene sa 10% podrške za Švedske Demokrate. Očajnička želja konzervativne koalicije da ostane na vlasti predstavlja poigravanje izbornim tehnikama sa visokim ulozima. Kako su izbori postajali sve bliži, Fredrik Rajnfelt (Fredrik Reinfeldt), umerenjački premijer je započeo da emituje uvijene i blago ‘kodirane’ žalopojke uperene ka onim biračima koji podržavaju Švedske Demokrate. Iako se umerenjaci ne mogu opisati kao ksenofobična stranka, njeni članovi nadaju se da će veći broj glasova za Švedske Demokrata onemogućiti crveno-zelenu koaliciju da dobije većinsku vladu, pretvarajući rasiste u ‘zlatni glas’ koji će naprednjake ponovo dovesti na vlast.
Sa svoje strane, SAP nije voljan da formira koalicionu vlade koja bi uključivala i Stranku Levice, koja je obećala da će okončati učešće privatnih interesa u javnom sektoru – korak koji socijaldemokrate nisu bile spremne da preuzmu. Ova situacija je proizvela jedno bizarno političko pozorište, u kome umerenjaci tvrde da će prihvatiti formiranje samo takve manjinske vlade u kojoj bi svog učešća uzela i Leva Partija – koja je, istorijski, komunistička partija, doduše reformisana. To bi bilo kako kada bi američki republikanci poručili Obami da će podržati njegovu vladu samo ukoliko dozvoli da Noam Čomski postane državni sekretar.
Dva bloka, jedan režim
Sa blokovima tako politički približenim u anketama postoje dva verovatna ishoda, od kojih se nijedan ne može progutati. Jedan je manjinska crveno-zelena koalicija, nesposobna da upravlja jer će Švedske Demokrate uvek glasati protiv njih u Riksdagu. Drugi je manjinska desničarska koalicija koja vlada uz pasivnu podršku rasističke, ksenofobne stranke, sposobne da dobije veću političku težinu nego što su joj to obezbedili izbori.
U dvadesetom veku, Švedska je preduzela možda najuspeniji eksperiment uspostavljanja kapitalizma sa ljudskim likom. Njena država blagostanja još nije uništena, ali su temelji folkhemmeta sve klimaviji. Bez obzira na to ko dobije najveći broj glasova, centristički režim koji zagovara workfare biće verovatno pravi pobednik. Na sve to se može dodati prstohvat socijaldemokratije ili neoliberalizma posutih preko, već prema stranačkim ukusima, iako će ukus, u svakom slučaju, biti prilično bljutav.
Vera u reforme putem parlamentarnih izbora je na svom istorijskom minimumu. Neki hardkor ultra-levičari mogli bi se i poradovati ovakvom stanju stvari, mada je, u stvarnosti, vrlo malo toga oko čega bi trebalo biti ushićen. Švedska tokom 1970-tih nije bila socijalistička zemlja, ali čak i one najmračnije, najtamnije zime mogu se pretrpeti kada ste u skloništu koje vam pruža jedna od najboljih država blagostanja u svetu. Danas, ledeni vetar duva iz oba pravca.
Petter Nilsson, Jacobinmag.com
(Preveo i priredio: Milan Lukić)