Blagostanje je u 20. veku raslo u većem delu planete, zaključak je OECD-ove studije “Kakav je bio život? >Globalno blagostanje od 1820. godine”. U većini zemalja, izuzimajući Subsaharsku Afriku, tokom dva veka rastao je BDP po stanovniku, a posebno u poslednjih nekoliko decenija.
Po prvi put objavljena je studija sa sistematizovanim dokazima o napretku u oblasti zdravstva, prosvete, smanjivanju nejednakosti, unapređenju zaštite životne sredine i lične bezbednosti građana. Upoređujući sve ove podatke, analitičari OECD-a su došli do zaključka da je blagostanje u čvrstoj vezi sa napretkom ekonomije. Naime, od 1820. su zarade fizičkih radnika, prilagođene rastu inflacije, porasle osmostruko, a BDP po stanovniku 10 puta. Ovaj rast je bio brži u Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi, Australiji, na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi nego u drugim regijama.
Nejednakost u zaradama je padala od početka 19. veka do 1970. godine, posle čega je ona ponovo započela rast. U Istočnoj Evropi se devedesetih godina, posle propasti komunizma, značajno povećala. Rastu nejednakosti u svetu je doprinela i globalizacija, koja je i produbila jaz i među samim zemljama. Redukovana je i nejednakost među polovima, posebno u proteklih 60 godina.
Što se tiče prosvete i zdravstva, oni su napredovali zajedno sa ekonomijom, a u nekim zemljama i kada je ekonomija stagnirala. U 1820. godini manje od 20% svetske populacije je bilo pismeno, ali je ova brojka dramatično porasla posle 1945., da bi 2000. godine dostigla 80%. Dužina života je sa 30 godina 1880. godine, početkom 21. veka porasla na 70 godina starosti, uglavnom zbog unapređenja zdravstvene nege.
Ono što, međutim, ne zavisi mnogo od razvijenosti ekonomije je bezbednost građana, merena stopom samoubistava, ubistava i izloženostima konfliktima. Stopa ubistava u SAD je u proteklih 200 godina bila relativno visoka iako je ovo bogata zemlja, a niska u velikih delovima Azije, koji u principu, nisu bogati.