/ B&F Plus / Mirjana Bojović Klašnja, dugogodišnji PR Gradskog zavoda za javno zdravlje: Zdravlje nema partijsku knjižicu
BiF Analize Čitajte B&F online

Mirjana Bojović Klašnja, dugogodišnji PR Gradskog zavoda za javno zdravlje: Zdravlje nema partijsku knjižicu

This post has already been read 2030 times!

„Zdravlje nema partijsku knjižicu i to mi je uvek bila odrednica. Insistirala sam na tome da je zdravlje iznad svega drugog i da svi u tom smislu imamo isti cilj“, ističe novinarka Mirjana Bojović Klašnja koja je gotovo 30 godina bila prvi čovek za odnose sa javnošću u Gradskom zavodu za javno zdravlje, a prošlog meseca je kao „svež penzioner“ ponovo napisala novinarski tekst nakon tri decenije pauze. „Nisam zaboravila zanat, a zadovoljstvo dok sam pisala taj tekst – ne dam nikome“.

Novinarka Mirjana Bojović Klašnja prihvatila je 1986. godine u Gradskom zavodu za javno zdravlje posao koji je u to vreme bio potpuna nepoznanica na ovim prostorima. Njen zadatak je bio da u svrhu preventivne edukacije stanovništva, koja se do tada uglavnom obavljala na terenu, promoviše zdravlje posredstvom medija. Vrlo brzo njena kancelarija se pretvorila u 78. redakciju u tadašnjoj Jugoslaviji, a mnoge teme koje su danas deo svakodnevnih informacija, poput lajmske bolesti, opasnosti od UV zračenja ili društveno odgovornog ponašanja, tada su prvi put pokrenute u domaćoj javnosti. „Postalo je uobičajeno da jedna TV ekipa u Zavodu snima sagovornika, a još tri čekaju ispred vrata“, priseća se naša sagovornica. „Sarađivala sam sa svim redakcijama, na vezi sam bila sa pola Evrope, naročito kada su se ovde dešavale krizne situacije. Nekada se uplašim koliko vremena mi je ovo čudo od mobilnog telefona bilo „na glavi“, jer se često dešavalo da istovremeno razgovaram sa novinarima na nekoliko telefonskih veza. To je izazivalo smeh mojih kolega u Zavodu, ali nekada je zaista bilo iscrpljujuće“.

BIF: U vreme kada ste počeli da se bavite odnosima sa javnošću, za tu profesiju nije postojalo formalno obrazovanje. Kako ste učili?

Mirjana Bojović Klašnja: Bazirala sam ga na novinarstvu, razvijala u hodu i usavršavala na stručnim seminarima i kroz literaturu. Ali mnogo su mi pomogla i pametna novinarska pitanja, koja su otvarala potpuno nove opcije za razmišljanje. Na primer, kada smo početkom devedesetih krenuli u kampanju zbog nedovoljnog obuhvata dece vakcinom protiv dečije paralize u pojedinim opštinama, jedan novinar je postavio pitanje: „Šta će biti sa onima koji su ilegalno sagradili kuće u Kaluđerici i nemaju prijavu boravka, a imaju decu za vakcinaciju?“ Odmah smo reagovali i pronašli rešenje koje je istovremeno bilo zakonito, a omogućavalo je vakcinaciju dece i u takvim slučajevima. Tada sam naučila još jednu važnu lekciju: da svaki medij ima svoju publiku. U Grockoj je odziv za vakcinaciju bio jako slab, dok nisam saznala da svi slušaju lokalni radio koji pretežno emituje „pozdrave i čestitke“. Vlasnik nam je odmah izašao u susret, informacije su ponavljane ceo dan i do uveče je 97% dece bilo vakcinisano.

BiF: Da li ste nekim medijima davali eksluzivne informacije i po kojim kriterijumima?

Mirjana Bojović Klašnja: To sam radila jako retko i samo u slučaju kada se neka redakcija prva doseti određene teme. Nisam delila medije po veličini i uticaju, niti po tome kojoj političkoj opciji su naklonjeni. Zdravlje nema partijsku knjižicu i to mi je uvek bila odrednica. Insistirala sam na tome da je zdravlje iznad svega drugog i da svi u tom smislu imamo isti cilj.

BiF: A da li ste u tom pogledu imali problema sa rukovodiocima u Zavodu?

Mirjana Bojović Klašnja: Naprotiv, ništa od svega toga ne bih mogla da radim da nisam imala ogromnu podršku rukovodećih ljudi u Zavodu. Nikada nisam doživela da me neko od njih preslišava zbog nečega, imala sam ogromnu slobodu i poverenje. I ogromnu odgovornost. Stalno sam mislila o tome kako će primaoci razumeti poruku, šta ako je razumeju pogrešno, šta ako usledi panika, naročito u kriznim situacijama. Kao u šahu. To „šta, ako…“ me je drobilo i mlelo. I zato sam morala da naučim da se podelim: kada sam novinar, kada sam ona koja treba da ubedi i obuči stručnjaka da pruži ključnu informaciju na razumljiv način, a kada sam javnost – kako na mene, kao prosečnog građanina, može da utiče informacija koju sam čula? I danas, kao običan čitalac i gledalac, i dalje se uživljavam u ulogu mog Pere obućara – kako bi on razumeo tu informaciju.

BiF: Da li ste takvu slobodu imali i u vanrednim situacijama, kao što je bilo tokom bombardovanja?

Mirjana Bojović Klašnja: Zavod je po mom mišljenju odigrao izuzetnu ulogu u toj tragediji. Prvo jutro nakon početka bombardovanja ušla sam u kancelariju direktora i rekla: „Ako se Zavod što pre ne oglasi, krenuće glasine koje niko posle neće moći da zaustavi“. Direktor je prihvatio da se odmah zakaže konferencija za novinare na kojoj je saopšteno da su stručnjaci već na terenu radi kontrole ispravnosti vode, vazduha i zemljišta, i da će javnost o tome biti redovno obaveštavana. Za nekoliko dana smo prešli i na niz praktičnih saveta kako da se građani snađu u situaciji kada nema struje, vode…Organizovali smo i psihološku podršku, ali tu je bilo najmanje posla. To je bilo neko kolektivno stanje inata, u vreme kada je još vladala epidemija gripa odjednom su svi ozdravili preko noći. Valjda je to tako u čoveku, da mobiliše sve snage kada je ključno sačuvati goli život.

BiF: U takvim situacijama uvek postoji rizik od tendencioznih pitanja, koja unapred zastupaju određene interese. Kako ste se snalazili u takvim slučajevima?

Mirjana Bojović Klašnja: U tome ogromnu ulogu igra iskustvo, kada si već nakon šeste rečenice novinara svestan „šta se iza brda valja“. Uglavnom sam se trudila da kupim vreme: obećavala sam odgovor „čim se steknu uslovi“, a u međuvremenu pokušavala da uspostavim ljudski i profesionalni odnos sa novinarom, da mu dam do znanja da ću uprkos tome što sam svesna njegove namere obezbediti informaciju, ali da zato i od njega očekujem da u njemu prevagne profesionalac. Bilo je pogrešno prenetih, pa i tendencioznih informacija i u regularnim uslovima, ali nikada nisam bila pristalica demantija. To sam rešavala sistemom „preklapanja“ – nakon nekoliko dana izađe tekst na istu temu ali sa tačnim informacijama. Ali dešavalo se, mada veoma retko, da moram i oštro da reagujem, kao u slučaju kada je jedna redakcija objavila identitet deteta obolelog od HIV-a i u koju školu ide. U školi je nastala panika, dete je stigmatizovano i tako nešto je zaista bilo nedopustivo.

BiF: Koliko su nove tehnologije promenile novinarstvo, ali i Vaš posao?

Mirjana Bojović Klašnja: Sve je postalo mnogo lakše, i mnogo teže. Sada jednim pritiskom možeš da pošalješ istu informaciju na hiljade novinskih adresa i da ona stigne i u najzabačeniji deo sveta. Ali, ono što je lepota moga posla, barem kako sam ja to doživljavala, je kada pred novinare iz 15 redakcija izvedeš stručnjaka i podstakneš ih da sutradan izađe 15 priča od kojih svaka ima svoj pristup, svako je dalje istraživao temu iz nekog svog ugla. Danas je toga sve manje, informacije su sve uniformisanije, novinarstvo u uslovima digitalizacije i globalizacije klizi ka golom izveštavanju.

mirjana
BiF: Danas u Srbiji postoji mnoštvo PR agencija, svaka kompanija i institucija ima poseban sektor koji se time bavi. Da li to pomaže ili odmaže da do javnosti stignu objektivne informacije?

Mirjana Bojović Klašnja: Nakon ovolikih decenija u tom poslu, nisam sigurna da on može da se radi timski. Tim može da obavlja tehničke poslove, ali ono što je ključno za neku oblast, to mora da preuzme jedan čovek. Ne da bi se on pitao za sve, nego da sve konce ima u svojim rukama – da izgradi poverenje sa novinarima, imajući na umu da ono može da se sruši u jednoj sekundi. Ali to znači da nema ni radnog vremena. Najteže stvari su mi se događale vikendom, praznicima, na godišnjem odmoru…Tražili su mi da ministra zdravlja dižem „iz pidžame“ da bi dao izjavu u ponoćnom dnevniku. Mnogi ne znaju koliki rad stoji iza onoga što vide na ekranu, ili pročitaju u novinama. Zato se u sve više istraživanja preporučuje da u ovoj profesiji ne bi trebalo ostati duže od 15 godina, jer ona melje, naročito u ovo doba novih tehnologija.

BiF: Ali Vi ste taj posao radili gotovo 30 godina i o njemu i dalje govorite sa velikom strašću.

Mirjana Bojović Klašnja: Ta strast, radoznalost da sve vidim i čujem – i ono ružno i da imam odnos prema tome, želja da se pomogne ljudima, da se traži rešenje umesto konflikta, uverenje da je sve uzalud ako čovek nije u stanju da živi sam sa sobom…sve to sam ponela od mojih roditelja. Od njih sam naučila i da nema života ako čovek leže u krevet sa problemima. Kao mala nisam bila naročito okretna i zato bi moj otac, koji je svirao mnoštvo instrumenata, uveče uzimao harmoniku i učio me da igram. Nije to baš išlo lako, ali zato i danas pamtim te večeri. Moj otac svira, a kuća miriše na jabuke.
broj 108/109, jul/avgust 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close