„Nikada neću moći da razumem kako se sve to desilo“, kazala je 1936. godine književnica Rebeka Vest svome mužu dok su stajali na balkonu sarajevske Vijećnice. Nije bio problem to što nema dovoljno činjenica, nastavila je ona, već što ih ima previše.1 Upravo ta složenost krize iz 1914. jedna je od središnjih tvrdnji koje iznosim u ovoj knjizi. Nešto od te složenosti rezultat je onih oblika ponašanja koje i dalje uočavamo na političkoj sceni. Poslednji deo knjige napisao sam na prelazu 2011. u 2012, dok je Evrozonu drmala finansijska kriza – situacija čija nas složenost zbunjuje. Izvesno je da su akteri krize u Evrozoni, poput onih koji su uzeli učešća u krizi 1914, bili svesni kako bi jedan od mogućih ishoda vodio u opštu katastrofu (i propast evra). Svi najvažniji protagonisti nadali su se da se to neće desiti, ali osim tog zajedničkog interesa, brinuli su se i za sopstvene interese, često međusobno suprotstavljene. S obzirom na odnose unutar tog sistema, efekat poteza bilo koje strane zavisio je od uzvratnih poteza drugih strana, koji su se teško mogle predvideti zbog netransparentnih procesa odlučivanja. I sve to vreme, politički akteri krize videli su u mogućnosti nastanka opšte katastrofe sredstvo za izvlačenje koristi za sebe.
Po tome su učesnici zbivanja iz 1914. naši savremenici. No razlike su znatne isto koliko i sličnosti. Ministri vlada izabrani da reše krizu u Evro- zoni makar su se složili šta je problem. Nasuprot njima, 1914. ogromno razilaženje u etičkim i političkim stavovima uništilo je konsenzus i istro-šilo međusobno poverenje. Moćne nadnacionalne institucije koje danas obezbeđuju osnovu za definisanje zadataka, posredovanje u sukobima i pronalaženje rešenja, primetno su nedostajale 1914. Štaviše, složenost krize iz 1914. nije bila samo posledica raspršivanja moći i odgovornosti unutar jednog političko-finansijskog okvira nego i niza interakcija nezavisnih i dobro naoružanih centara moći koji su se suprotstavljali različitim pretnjama i delovali su u okolnostima visokog rizika a malog poverenja i transparentnosti.
Brze promene u međunarodnom sistemu bile su suštinski važan čini- lac u složenoj prirodi zbivanja iz 1914. Pomenimo samo neke: iznenadan nastanak albanske države, tursko-ruska trka u pomorskom naoružanju u Crnom moru ili zaokret ruske politike od Sofi ka Beogradu. Nisu to bili dugoročni istorijski prelazi koliko kratkoročna preuređenja odnosa. Posledice takvih odluka dodatno je uvećala nestalnost u odnosima moći unutar evropskih izvršnih vlasti: Grejova borba da obuzda pretnju koju su za njega predstavljali liberalni radikali, krhkost Poenkareovog napredo- vanja i njegove političke orijentacije, kao i kampanja koju je Suhomlinov poveo protiv Kokovcova. Posle odlaska Vladimira Kokovcova s funkcije u januaru 1914, a prema neobjavljenim memoarima jednog političkog insaj- dera, car Nikolaj II najpre je to upražnjeno mesto ponudio vrlo konzervativnom, snažnom i odlučnom Petru N. Durnovou, koji se silovito pro- tivio bilo kakvom uplitanju u situaciju na Balkanu. Ali Durnovo je odbio nameštenje, a prihvatio ga je Goremikin. Njegova je pak slabost omogu- ćila Krivošejinu i vojnoj komandi da ostvare znatno veći uticaj nego što bi inače imali na sastancima održavanim u julu 1914.2 Pogrešno bi bilo suviše značaja pridavati toj pojedinosti, ali ona nam svejedno skreće pažnju na kratkoveke, međuzavisne preraspodele pri nastanku uslova u kojima je izbila kriza 1914.
U takvim okolnostima sam sistem je bio sve nejasniji i sve manje pred- vidljiv. U njemu se širilo nepoverenje, čak i među bliskim saveznicima, što je ugrožavalo mir. Doza poverenja između ruskog i britanskog vođstva bila je srazmerno niska 1914, s tendencijom daljeg opadanja, ali to ipak nije uticalo na spremnost Forin ofisa da prihvati ulazak u evropski rat pod uslovima što ih je odredila Rusija; naprotiv, samo je pojačalo razlog da se Ministarstvo uplete u sukob. Isto se može reći za francusko-ruski savez: obostrane sumnje u pogledu budućnosti saveza samo su pojačavale, umesto da guše, spremnost da se rizikuje nastanak sukoba. Fluktuacije u odnosima moći unutar svake vlade – a uz njih i brze promene objektivnih okolnosti – stvarale su oscilacije u političkim odlukama i dvosmislene poruke, što je bilo izrazito obeležje predratnih kriza. Zato i nije sasvim jasno je li izraz „politika“ prikladan u kontekstu zbivanja pre 1914, naročito ako uzmemo u obzir nestalnost i dvosmislenost mnogih obavezujućih poteza. Takođe, pitanje je da li su Rusija i Nemačka vodile definisanu politiku na Balkanu od 1912. do 1914. godine, jer se umesto takve politike vidi samo mnoštvo inicijativa, scenarija i stavova čiji je opšti trend neretko teško pojmiti. Unutar samih izvršnih vlasti, promenljivost odnosa moći ukazivala je na to da su oni kojima je povereno defisanje politike obavljali taj zadatak pod znatnim pritiskom u svojim zemljama. Taj pritisak nisu stvarali štampa i javno mnjenje ili industrijski i finansijski lobiji nego protivnici koje su vladajući imali u sopstvenim redovima. I to je doprinelo sve jačoj presiji da se hitno deluje, koju su osećali donosioci odluka u leto 1914.
Valja napraviti razliku između objektivnih faktora koji su uticali na tvorce politike i argumenata koje su iznosili sebi i jedni drugima o tome šta sme- raju da preduzimaju i zašto to čine. Svi bitni akteri naše priče posmatrali su svet kroz slike sastavljene od raznih iskustava koje su na okupu držali strahovi, projekcije i interesi pod krinkom načela. U Austriji, priča o narodu mlađanih bandita i kraljeubica koji su neprestano začikivali svog strpljivog starijeg suseda, isprečila se razložnoj proceni odnosa s Beogradom. U Srbiji, uloga žrtve i verovanje da zemlju ugnjetava pohlepna, svemoćna Habzburška monarhija, delovali su isto na viđenje odnosa s Bečom. U Nemačkoj je sumorna vizija budućih invazija i podela okupirala vođstvo u leto 1914. I ruska saga o ponovljenim poniženjima kojima su tu državu izložile centralne sile imala je sličan efekat – istovremeno je iskrivljavala prošlost i raščišćavala sliku budućnosti. Najvažnija je naveliko ponavljana priča o istorijski opravdanoj propasti Austrougarske koja je postepeno zamenila pređašnje pretpostavke o austrijskoj ulozi kao glavnog činioca stabilno- sti u Centralnoj i Istočnoj Evropi, i neprijatelje Beča lišila argumentacije jer je uzdrmala tvrdnju da Austrougarska, kao svaka velesila, ima pravo da brani svoje interese.
Možda je očigledno da su zbivanja na Balkanu suštinski važna za izbijanje rata ako imamo u vidu mesto gde se dogodio atentat kojim je zapo- čela kriza. No dve činjenice zaslužuju da ih posebno naglasimo. Balkanski ratovi doneli su promenu u odnosima između velikih i ne tako velikih sila, i to opasnu promenu. I za austrijske i za ruske vođe borba da se preuzme kontrola nad dešavanjima na Balkanskom poluostrvu dobila je nov, još više preteći aspekt, naročito za vreme krize u zimu 1912–1913. Jedna od posledica takvog stanja bio je rusko-francuski savez. Francuska i Rusija iz različitih razloga i nejednakom dinamikom – stvorile su geopolitički okidač na austrijsko-srpskoj granici.
Scenario po kome bi se rat začeo na Balkanu nije bila politika niti plan koji je postojano i s vremenom sazrevao, niti je bilo ikakvog nužnog ili linearnog odnosa između pozicija koje su usvojene 1912. i 1913. i one uoči početka rata sledeće godine. Scenario po kome bi se rat začeo na Balkanu – zapravo, scenario po kome bi se rat začeo u Srbiji – nije gurnuo Evropu u sukob koji je zaista počeo 1914, nego je omogućio da se definiše struktura unutar koje je kriza tumačena nakon što je nastala. Tako su Rusija i Francuska, dve svetske sile, uplele svoje sudbine s neizvesnom sudbinom jedne turbulentne i povremeno nasilne države.
Austrougarskoj, čije su bezbednosne političke aranžmane u regionu uništili balkanski ratovi, atentat u Sarajevu nije bio opravdanje za posto- jeće invazije i vojne akcije. Taj je događaj transformisao politiku i doneo stvarnu i simboličku pretnju. Lako je iz naše perspektive u XXI veku da kažemo kako je Beč mogao rešiti krizu nastalu posle atentata u razlož- nim bilateralnim pregovorima s Beogradom. Ali u okolnostima kakve su bile 1914. ta opcija nije bila prihvatljiva, kao uostalom ni predlog ser Edvarda Greja o „posredovanju četiri sile“ koji se temeljio na poprilič- noj ravnodušnosti prema političkoj realnosti austrougarske situacije. Srpske vlasti delimično nisu želele a nisu ni mogle da potisnu iredenti- stičke aktivnosti koje su dovele do atentata; ali reč je i o tome da srpski prijatelji nisu priznavali Beču pravo da uz upućivanje zahteva Beogradu nadgleda praćenje i sprovođenje njihovog izvršavanja. To je odbijeno s obrazloženjem da je nepomirljivo sa suverenošću Srbije. Ovde su moguće paralele s raspravom koja se vodila u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u oktobru 2011. zbog predloga – koji su zemlje NATO-a podržavale da se uvedu sankcije Siriji zbog Asadovog režima kako bi se sprečio dalji masakr pobunjenog stanovništva u toj Kao argument protiv tog predloga ruski predstavnik izneo je mišljenje da je kroz tu ideju izražen neprikladno konfrontirajući pristup, svojstven zapadnim silama, dok je predstavnik Kine ustvrdio da su sankcije neprikladne zato što su „nepo- mirljive sa sirijskom suverenošću“.
Gde je tu mesto pitanju o krivici? U članu 231 Versajskog mirovnog ugo- vora stoji da su Nemačka i njeni saveznici odgovorni za izbijanje rata. Zbog takvog tumačenja pitanja o krivici ostala su gotovo uvek u samom sredi- štu rasprave o uzrocima rata. Ta igra, pokazati krivca, nikad nije izgubila privlačnost. Najuticajnija forma te tradicije je Fišerova teza – zajednički naziv za skupinu argumenata koje su šezdesetih godina predočili Franc Fišer, Imanuel Gajs i dvadesetak njihovih mladih nemačkih kolega. Svi su oni označili Nemačku kao silu koja je najviše odgovorna za izbijanje rata. Prema tom viđenju (ostavićemo po strani mnoge varijacije unutar Fišerove škole), Nemci nisu tek tako skliznuli u rat. Oni su rat izabrali – što je još gore, planirali su ga, sve se nadajući da će tako raskrstiti sa svojom izolacijom u Evropi i pokrenuti nadmetanje za zvanje velesile. U novijim studijama o Fišerovoj kontroverzi istaknute su veze između njegovog zaključka i teškog procesa u kom su nemački intelektualci prihvatili prljavo moralno nasleđe iz doba nacizma, a Fišerovi argumenti podvrgnuti su kritici u mnogim aspektima.3 Bez obzira na to, prečišćena verzija Fišerove teze još uvek dominira u studijama o nemačkom putu u rat.
Treba li zaista da dokazujemo krivicu jedne jedine države ili da poređamo države prema njihovom udelu u odgovornosti za izbijanje rata? U klasičnoj studiji o literaturi koja se bavi uzrocima rata Pol Kenedi je zapazio kako je znak slabosti izbegavati potragu za stvarnim krivcem tako što će se krivica svaliti na jednu zemlju ili na sve zaraćene strane.4 U odlučnijem pristupu, nastavlja Kenedi, ne treba se ustezati od upiranja prstom. U tumačenju u kome se navodi krivac nije problem to što se može okriviti pogrešna strana, nego to što takvo tumačenje nastaje iz ugrađenih pretpostavki. U tim pretpostavkama je izražena tendencija da se u sukobljavanjima postupci jednog protagoniste tumače kao ispravni, a drugog kao pogrešni. Jesu li Srbi pogrešno postupali kad su nastojali da objedine sve sunarodnike? Ili možda Austrijanci nisu bili u pravu kad su se zalagali za nezavisnost Albanije? Je li neki od tih postupaka ispravniji od drugih? To pitanje nema smisla. Evo još jednog nedostatka takvih tumačenja koja su ujedno i suđenja: ona suža- vaju vidno polje jer im je fokus na političkom temperamentu i inicijativama određene države, a ne na multilateralnim procesima interakcije. Zatim, tu je i problem što se u potrazi za krivcem pretpostavlja da će istražitelj u rekonstruisanju poteza donosilaca odluka poći od toga da su oni bili pla- nirani te da su proizvod koherentne namere. Morate pokazati da je neko želeo rat i izazvao ga. U svom ekstremnom obliku takvo tumačenje vodi u zavereničku analizu u kojoj gomila moćnih individualaca, poput Bonda u baršunastom sakou, kontroliše događaje iza scene i usklađuje ih sa svojim zlim namerama. Ne može se poreći moralna satisfakcija u takvim tumačenjima, a dakako nije ni logički nemoguće da je rat u leto 1914. počeo na taj način, ali u ovoj knjizi iznosim stav da takve tvrdnje nisu potkrepljene dokazima.
Izbijanje rata 1914. nije roman Agate Kristi, kad na kraju otkrivamo ubicu koji stoji nad telom u staklenoj bašti, držeći u ruci pištolj koji se još uvek puši. Ali nema čađavog pištolja u ovoj priči. A ako ima, onda je po jedan u rukama svakog bitnog protagoniste. Tako sagledano, izbijanje rata je tra- gedija a ne zločin.5 Time što to kažemo mi ne umanjujemo ratobornost i imperijalističku paranoju austrijskih i nemačkih tvoraca politike koji su s pravom okupirali pažnju Frica Fišera i njegovih istoriografskih saveznika. Ali Nemačka nije bila jedina imperijalistička sila niti je jedina podlegla paranoji. Kriza koja je dovela do rata 1914. bila je plod zajedničke političke kulture. No bila je isto tako i multipolarna i istinski interaktivna – upravo po tome je Prvi svetski rat najsloženiji događaj novijeg doba i baš zato se i dalje vode rasprave o njegovim uzrocima, čitav vek nakon što je Gavrilo Princip ispalio dva smrtonosna hica u Ulici Franca Jozefa.
Jedno je jasno: nijedna nagrada za koju su se 1914. političari borili nije vredela kataklizme koja je usledila. Jesu li protagonisti uopšte shvatali koliko je velik bio ulog? Nekada se mislilo kako su se Evropljani zavara- vali da će sledeći sukob na Kontinentu biti kratak, oštar rat vlada, u maniru konflikta iz XVIII veka; momci će se „vratiti kući pre Božića“, tako se pričalo. Ali u novije vreme dovodi se u pitanje ta prevlađujuća teza o „iluziji o krat- kotrajnom ratu“.6 Šlifenov plan se zasnivao na sveobuhvatnom, munjevi- tom udaru na Francusku, ali čak i među najbližim Šlifenovim saradnicima bilo je onih koji su upozoravali da naredni rat neće doneti brze pobede nego pre „mučno i krvavo napredovanje korak po korak“.7 Helmut fon Moltke se nadao da će se evropski rat, bude li izbio, brzo okončati, ali bilo mu je isto tako jasno da bi mogao potrajati godinama i izazvati nemerljivu pustoš. Britanski premijer Herbert Askvit pisao je poslednje nedelje jula 1914. o približavanju Armagedona. Francuski i ruski generali govorili su o „ratu do istrebljenja“ i o „nestanku civilizacije“.
Sve su to oni znali, ali šta su osećali? Možda i to spada u razlike između vremena pre 1914. i onog posle 1945. Pedesetih i šezdesetih godina XX veka i političari i javnost vrlo su instinktivno doživljavali prizor nuklearnog rata– slike oblaka u vidu pečuraka nad Hirošimom i Nagasakijem javljale su se u košmarnim snovima običnih građana. Zato najveća trka u naoruža- nju modernog doba nije prerasla u nuklearni rat velesila. Pre 1914. bilo je drugačije. U glavama mnogih državnika nada u kratkoveki rat i strah od dugog ratnog sukoba kao da su se potirali; kako izgleda, njima do svesti nije dopiralo koliko se mnogo rizikuje. Marta 1913. novinar lista Figaro pisao je o nizu predavanja koje su u Parizu održali vodeći stručnjaci fran- cuske vojne medicine. Među govornicima je bio i profesor Žak-Ambroaz Monprofi, koji se upravo bio vratio iz specijalne misije, obilaska vojnih bolnica po Grčkoj i Srbiji gde je pomogao uspostavljanju boljih standarda u vojnoj hirurgiji. Monprofi je uočio da „rane od francuskog topa [prodatog balkanskim zemljama tik pred Prvi balkanski rat] nisu samo brojne nego i užasno ozbiljne – slomljene kosti, razorena tkiva, raznete grudi i glave“. Toliko je strahovita bila agonija ranjenika da je stručnjak u oblasti vojne hirurgije profesor Antoan Depaž predložio da se uvede međunarodni embargo na korišćenje takvog oružja u bitkama. „Razumemo velikodušne motive zbog kojih je to predložio“, pisao je novinar, „ali ako moramo oče- kivati da jednog dana u borbi budemo brojčano nadjačani, onda je dobro da naši neprijatelji znaju kako imamo takvo oružje kojim ćemo se braniti, oružje od kog treba da strahuju…“ Novinski članak se završava konstatacijom kako bi Francuska trebalo da samoj sebi čestita i na izuzetnoj moći svoga oružja i na „medicinskoj organizaciji koju vrlo pouzdano možemo opisati kao čudesnu“.8 Takve površne izjave možemo naći gde god se osvrnemo po predratnoj Evropi. U tom smislu protagonisti zbivanja iz 1914. bili su mesečari: premda oprezni, nisu videli. Proganjale su ih noćne more, a ipak su ostali slepi za sagledavanje užasa koji će uskoro doneti svetu.
Odlomak iz knjige Mesečari Kristofera Klarka u izdanju Heliksa