Postoji imetak koji je podjednako raspoređen među ljudima, koji se ne može zaraditi ili naslediti. Za razliku od materijalnog imetka, ne može se steći, ućariti ni oteti. Taj imetak je vreme.
Pošto ga ne možemo podići sa bankomata ili šaltera, niti ga uknjižiti ili oročiti, izmiče nam spoznaja da je vreme kapital, dragocenost daleko vrednija od većine stvari na koje je trošimo. Tako da se ponašamo kao da u podrumu imamo riznicu punu krcatih ćupova, iz kojih možemo zahvatiti još vremena kad god poželimo.
Dok u intimi jutarnje tišine pišem ovaj tekst, krećem se na nevidljivoj vremensko traci koja me polako ali sigurno isporučuje budućnosti. Danas imam 39 godina, i ako pretpostavimo da ću živeti, recimo, 80 godina, znači da mi preostaje još 41 godina života, ili 14.965 dana.
I kako ja iskorišćavam svoj vremenski kapital? Da li živim svesno, da li volim bezrezervno, da li stvaram posvećeno, da li se razvijam predano? Ili ga odsutno krckam na zadovoljavanje svojih osnovnih i trenutnih potreba, gde se između hrane i skloništa uglavilo hiljadu nekih novih neophodnosti?
Novcu su posvećene brojne knjige, TV kanali, emisije, veb sajtovi, studije, proizvodi, istraživanja, molitve. Saveti i ideje kako zaraditi više novca i kako se obogatiti učestaliji su nego opalo lišće u jesen. Ređe, dosta ređe mogu se pronaći predlozi kako pametno raspolagati vremenom, kako ga smisleno iskoristiti, kako sprečiti da protiče uzalud.
Niko ne voli promašenu finansijsku investiciju – davanje novca za nešto od čega se ne dobija nikakva vrednost. Ali smo zato veoma tolerantni kada se radi o promašenim vremenskim investicijama – trošenju vremena na banalne aktivnosti iz sive mentalne zone, od kojih trnu mozak i čula.
Znamo da je naše vreme na zemlji ograničeno, da svaki dan koji prođe polako ali sigurno umanjuje broj dana koje ćemo provesti u životu. Pa ipak, nemilice ih traćimo radeći stvari koje razvijaju jedino naš kapacitet za konzumiranje trčarija.
Kajemo se zbog nepotrebno potrošenog novca, a prema vremenu potrošenom na besmislene aktivnosti odnosimo se kao prema sitnišu koji nema nikakvu vrednost. Vagamo ako treba da potrošimo koji dinar više od planiranog, a sati i sati našeg života neprimetno nam cure u nasumičnim aktivnostima, koje bi mogla obavljati i jedna ameba.
Usmerenost na novac, bilo ga imali premalo ili previše, uz ignorisanje načina na koje trošimo vreme, recept je za protraćen život. Ispod slojeva lakoumnosti, ispod otupele oštrice misli zamenjene stereotipima i opštim stavovima, duboko u sebi svako od nas nosi bar jednu centralnu vrednost. Nematerijalnu vrednost u kojoj skriveni čuče naša svrha, ključ za razvoj naših potencijala i podsticaj za promene. Ta vrednost mogu biti etika, ljubav, saosećanje, stvaranje, lični razvoj, zajedništvo, duhovni rast, inovacija, davanje… Izdanci ostvarenosti koji da bi procvetali traže malo našeg vremena, tihe pažnje i nimalo novca.
Sitni i nemoćni na globalnom nivou, na ličnom imamo ogromnu moć: da odlučimo da li ćemo trošiti naše vreme u skladu sa našim vrednostima, ili u skladu sa trenutnim impulsima. To što moramo da se izdržavamo – radeći svejedno stimulativne ili dosadne, dobro ili loše plaćene poslove – ne znači da sate koje imamo na raspolaganju u slobodno vreme ne možemo iskoristiti kreativno i produktivno. A deo zarađenog novca, umesto da njime kupujemo zaborav, instant zabavu, status ili osećaj važnosti, možemo iskoristiti da uštedimo sebi vreme. Vreme koje, pročišćeno od trica i koještarija, postaje građa za svestan život koji se živi punih pluća, i odskočna daska za dostizanje najbolje verzije same sebe.
Na početku ovog teksta, postavlila sam sebi pitanje kako iskorišćavam svoj vremenski kapital. Kada uporedim, sa jedne strane svoje najdublje vrednosti, a sa druge načine na koje trošim svoje vreme, pronalazim disharmoniju. Isuviše kvantitativnih ciljeva a premalo kvalitativnih trenutaka, isuviše ubrzavanja i sagorevanja a premalo prisutnosti i suštine. Isuviše rada na poslu, premalo rada na sebi.
Skoro sam pročitala da osnovni zakoni fizike postavljaju paradoks zvan misterija smera vremena. Po njemu, strela vremena se može kretati u oba pravca – unapred i unazad – što bi značilo da se vreme može kretati i u budućnost i u prošlost. Možda ćemo u nekoj dalekoj budućnosti, ako predrasudama i nuklearnim oružjem naoružana ljudska vrsta uspe da prevaziđe teritorijalne i religijske sukobe, otkriti način da ovladamo vremenom. Do tada, strela vremena leti samo u jednom pravcu.
Rađanje svakog novog trenutka znači i umiranje onog prethodnog, dolazak novog dana znači da je jučerašnji nepovratno prošao, a svako prepuštanje strahu, letargiji i lenjosti, da je još jedna prilika za napredak i rast propuštena.
Vreme nije novac, već je novac vreme. Naše vreme koje trošimo da bismo stekli novac. Pomislite samo koliko ste sati, dana, meseci, godina svog života utrošili zarađujući novac, želeći novac, jureći novac. A koliko ste ih proveli baveći se svojim vremenskim kapitalom, svesno odlučujući gde ga ulažete?
Izgubljen novac može se ponovo steći.
Izgubljeno vreme ne može se nadoknaditi.
Potrošen novac može se ponovo zaraditi.
Potrošeno vreme ne može se vratiti.
Šta je onda vrednije?
Ana Ćasić
Preuzeto sa bloga Talassi