Nedavna poseta premijera Aleksandra Vučića Sjedinjenim Državama predstavljena je u medijima kao pokušaj privlačenja investicija koji je osuđen na uspeh. On se tamo susreo sa predstavnicima Dženeral elektrika, Majkrosofta, Friporta, En-Si-Ara i drugih kompanija, i sa njima razgovarao o ulaganjima u Srbiju, posle čega je izjavio da će građani naše zemlje imati značajne koristi od ove posete.
Međutim, dok su u razgovorima puni optimizma i poleta, predstavnici stranih kompanija u zbilji se jako teško odlučuju da investiraju u naše kompanije. Razlog tome je verovatno nepovoljno okruženje za razvoj biznisa – na poslednjem međunarodnom rangiranju Doing Business, Srbija je zabeležila pad konkurentnosti sa 77. na 91. mesto od ukupno 189 država sveta.
NALED je prilikom ocenjivanja kvaliteta poslovnog okruženja našu Vladu ocenio sa slabom trojkom, a ambasadori Austrije, Francuske i Švajcarske su pre neki dan objavili da je Srbiji potrebno jačanje vladavine prava i pravne sigurnosti ako želi da privuče ulagače.
Sve ovo, u kombinaciji sa oprezom zemalja koje postepeno izlaze iz krize, doprinelo je stagniranju direktnih stranih investicija u našu zemlju.
Naime, revizorsko-konsultanska kuća EY objavila je da je Srbija sa prvog mesta, na kojem se našla 2013. godine po ovom kriterijumu, prošle godine pala na peto mesto liste 15 evropskih zemalja po broju radnih mesta stvorenih iz direktnih stranih investicija.
To pokazuju i pojedinačni slučajevi kompanija koje umesto u našu dolaze u okolne zemlje. Tako smo nedavno od direktora Delegacije nemačke privrede u Beogradu Martina Knapa saznali da su tri kompanije iz Nemačke koje se bave proizvodnjom autodelova odbile da investiraju u Srbiju i svoje poslovanje započele u Makedoniji. Problem je u tome što su velike kompanije iz EU navikle da posluju u okviru slobodnih zona, da ne plaćaju PDV na energente, i da se npr. njihova roba carini na licu mesta. Izgleda da u našem društvu još uvek postoji dilema je da li je isplativije omogućiti im ovakve uslove poslovanja ili treba nastaviti sa subvencionisanjem. Iz Vučićevog poslednjeg razgovora sa američkim firmama možemo zaključiti da ipak nećemo tako lako odustati od subvencionisanja stranih poslodavaca.
U međuvremenu se pokazalo da ovo nije jedna od onih ponuda koje se ne mogu odbiti. Sve češće se strane kompanije odlučuju za naše susede. To je bio slučaj i prilikom potpisivanja sporazuma između Mađarske i Kine o saradnji na stvaranju trgovinske i drumske mreže u okviru Puta svile.
Naime, domaća stručna javnost je očekivala da će ovaj projekat, koji uključuje i izgradnju 370 kilometara duge železničke pruge Budimpešta-Beograd, biti koordiniran iz srpske a ne mađarske prestonice, međutim to se nije desilo. U čemu je bio problem, to još nismo saznali.
No, ipak nije sve tako crno. Da se ipak nešto pomera na bolje potvrđuju najave dolaska Ikee koja je nedavno dobila građevinsku dozvolu, najave privatizacije Železare, kao i obećanja američkih kompanija sa kojima je premijer razgovarao da će uložiti u Srbiju. Bez ovih investicija nam, saglasni su ekonomisti, nema napretka.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.