Home TekstoviB&F Plus “Država Srbija brigu o beskućnicima autsorsuje civilnom sektoru”

“Država Srbija brigu o beskućnicima autsorsuje civilnom sektoru”

by bifadmin

Iako problem beskućništva u Srbiji postaje sve akutniji, institucionalni mehanizmi njegovog saniranja daleko su od funkcionalnih. Tome su pre svega razlog stambena politika prepuštena tržišnim kriterijumima i podkapacitiranost socijalnih ustanova, kako materijalna tako i kadrovska. Država se u skladu sa politikom štednje spremno odriče angažmana i probleme autsorsuje civilnom sektoru koji ni izbliza nema kapacitete za njihovo sistemsko tretiranje.

Siromaštvo, a s njim i broj osoba koje su u riziku od beskućništva u Srbiji se, kao i u mnogim drugim zemljama Evrope i sveta, povećava iz godine u godinu. Poslednji popis stanovništva iz 2011. godine pokazuje da 68.042 domaćinstava u Republici Srbiji nema nikakve izvore prihoda (2,73%), a pojedinačno posmatrano, skoro trećina domaćinstava ne može da obezbedi obrok s mesom ili ribu svakog drugog dana, dok svako peto nije u stanju da obezbedi adekvatno zagrevanje stana (18,3%). Prema “Anketi o prihodima i uslovima života” iz 2013. godine, stopa rizika od siromaštva opšte populacije iznosila je 24,6%, i po njoj je Srbija na evropskom vrhu. Prema radnom statusu, među punoletnima najugroženiji su nezaposleni (48,7%) i samohrani roditelji (36,2%).

Zbog nedostatka sveobuhvatnog sistema stambene politike u Srbiji ravnomerna i pravedna distribucija socijalnih stanova ugroženim kategorijama stanovništva i beskućnicima je usporena, ali i opterećena izostankom kontinuiteta finansiranja na lokalnom nivou. U samom Beogradu je pritom registrovano 29 slamova i 64 neformalna naselja, dok se u kategoriji neadekvatnog stanovanja nalazi više od 15% stalno nastanjenih stanova (to su oni sa manje od 10 kvadratnih metara po članu domaćinstva). Ukupno 12% stanova nije sagrađeno od čvrstog materijala, a čak 25% njih nema kanalizaciju i isto toliko stanova nema komunalnu infrastrukturu.

Jedan od glavnih problema jeste upravo nesklad između potreba i mogućnosti pojedinaca da sami, vlastitim resursima, reše svoje stambeno pitanje oslanjajući se na tržišne mehanizme. Ne postoje ni dodatne mere sistemske podrške kao što je npr. dodatak za stanovanje, a stambena politika se usmerava na sve uži i privilegovaniji sloj. Kriterijumi dodeljivanja ionako malobrojnih, novoizgrađenih socijalnih stanova nisu jasni, često favorizuju npr. one sa zaposlenjem, pa su najugroženiji duplo diskriminisani.

Tri kriterijuma za beskućništvo

Imati dom podrazumeva: imati odgovarajuće obitavalište (ili prostor) koji je u isključivom posedu osobe i njegove/njezine porodice (fizički domen); biti u mogućnosti održavati privatnost i odnose (društveni domen), i imati zakonsko pravo na korišćenje (pravni domen). Ova tri područja doma definisana su ETHOS tipologijom, pri čemu odsutnost jednog od njih služi za označavanje rizika od beskućništva. Prema tako računatim podacima gotovo 10% populacije u Srbiji spada pod grupu beskućnika ili lica koja su u stalnom riziku od beskućništva.

Izveštaj o smanjenju siromaštva i socijalnoj inkluziji vlade RS iz 2011. godine navodi kako “problem beskućništva u Republici Srbiji nije definisan i istražen”, kao i da ne postoje zvanične evidencije o beskućnicima. Isti izveštaj navodi kako se u Srbiji niko do sada nije bavio beskućništvom sistematično, koordinisano i sa strateškim ciljem rešavanja ovog problema. Ne postoji politički odgovor na probleme beskućništva, kao ni na problem da se sve veći broj ljudi nalazi u riziku da postanu beskućnici.

Neefikasna reakcija sistema na problem sa kojim se susreću osobe u stanju beskućništva ima za posledicu neefikasno trošenje ionako ograničenih sredstava na programe koji ne dovode do rešenja problema već ga često i uvećavaju. Preventivni programi ne postoje u Srbiji, ali bi svakako bili najjeftiniji i najisplativiji na duge staze, dok su programi reintegracije najskuplji i često bez efekata. Institucionalizacija usluga iz domena socijalne zaštite, zdravstva, obrazovanja, često je neblagovremena, neadekvatna, a ove ustanove često i nisu adekvatno opremljene, osoblje nije dovoljno obučeno, niti dovoljno senzibilisano.

Socijalna zanemarenost

Tako na primer istraživanje Centra za razvoj socijalnih politika Klikaktiv pokazuje da otprilike 62% ispitanih beskućnika nema zdravstvenu knjižicu i, u proseku, u bolnici provedu 5 dana godišnje. Takođe, kod lekara idu samo kada se osećaju veoma loše što znači da koriste najskuplje zdravstvene usluge, a ne usluge primarne pa ni sekundarne zdravstvene zaštite. Mesečno zdravstveno osiguranje pojedinca košta oko 20 evra, dok najjeftiniji dan u bolničkom krevetu košta najmanje 16 evra, i to bez ikakvog tretmana, dijagnostike ili intervencije, dok prosečne niže cene dijagnostike, intervencije i tretmana iznose oko 330 evra.

“Ukoliko bi država odlučila da osigura o svom trošku sve beskućnike u Beogradu koji nemaju zdravstvenu knjižicu, pod uslovom da pretpostavimo da u Beogradu ima 620 ljudi bez krova nad glavom, kako indiciraju podaci Prihvatilišta za odrasla i stara lica, računica1 je ovakva: 620 neosiguranih beskućnika puta 20 evra iznosi 124.00 eura. Sa druge strane, ako država snosi troškove bolničkog lečenja za one koji nisu osigurani, računica je sledeća: 620 neosiguranih beskućnika puta 5 dana puta 16 evra iznosi 49600 evra, plus 330 evra troškova bolničkih usluga za 55% neosiguranih koji idu kod lekara onda kada se osećaju veoma loše iznosi: 330 eura puta 341 tretirana osoba = 112.530 evra” navodi Marko Tomašević, član organizacije Klikaktiv iz Beograda. Ovome treba dodati i druge “troškove beskućništva” koji nastaju usled činjenice da se beskućnici češće susreću sa krivičnim sistemom, mada o tome i dalje ne postoje jasni podaci.

Pored problema u zdravstvenoj zaštiti, postoji još mnogo drugih problema koji doprinose trenutnoj situaciji i odsustvu sistematskog planiranja i dovoljno širokog obuhvata servisima na celoj teritoriji Srbije: nedovoljna standardizacija usluga, problem licenciranja stručnog osoblja koje bi pružalo usluge, nedovoljna informisanost potencijalnih korisnika, problemi u vezi sa ravnopravnom i ravnomernom distribucijom usluga, posebno u selima i u lokalnim zajednicama, izvan velikih gradova i metropole.

Skriveno beskućništvo: žene i mladi

Kapaciteti prihvatilišta za beskućnike takođe su izuzetno oskudni – na teritoriji Srbije postoje svega tri prihvatilišta, u Beogradu postoji 104 kreveta, u Novom Sadu 35 i Nišu tek 6. Kroz ove smeštaje godišnje prođe oko 520 osoba. Kada su u pitanju prihvatilišta za decu ona postoje samo u Beogradu i Novom Sadu.

Prihvatilišta za odrasla i starija lica, najčešće u vidu službi gerontoloških centara u kojima se boravi kraće ili duže vreme (od 7 do 8 pa do 30 dana u većem broju opština, a u Beogradu do šest meseci) postoje u 12 gradova i opština. Ove institucije se konstantno suočavaju sa nedostatkom kapaciteta, posebno u zimskim mesecima, kada su prinuđene da prime daleko više lica nego što su realno spremne, čime se snižava kvalitet usluge. Poseban je problem i nedostatak kontinuiteta u finansiranju ovih prihvatilišta i prihvatnih centara, što dovodi do njihovog zatvaranja, ukoliko lokalna samouprava nije u stanju da obezbedi nastavak finansiranja.

Sve češće se susrećemo i sa pojavom “skrivenog beskućništva”, najraširenijom među ženama i mladima. Potreba da se izbegne identifikacija sa pojmom beskućništva dovodi do toga da se ove dve subpopulacije ređe javljaju u prihvatilišta a češće pokušavaju da se snađu kod prijatelja i rodbine, u skvotovima, zavučenim mestima u javnom prostoru poput železničkih i autobuskih stanica itd. Mladi beskućnici, kao i žene, koji su kao žrtve porodičnog nasilja pobegli od kuće ili su izbačeni, u većoj su opasnosti od seksualne i radne eksploatacije tokom života na ulici i češće mogu postati i žrtve trgovine ljudima.

Romi i izbeglice: sekundarni beskućnici

Popis stanovništva iz 2011. godine definiše beskućništvo kao primarno ili sekundarno. Primarni beskućnici su oni koji žive na ulici, a sekundarni su oni što žive u prostorima naseljenim iz nužde, poput šupa, podruma, vagona i drugih improvizovanih objekata. Popisom iz 2011. godine u Srbiji je registrovano 445 primarnih i 17.842 sekundarnih beskućnika. Regionalno posmatrano, najviše ih je popisano na teritoriji Grada Beograda – ukupno 39%, potom u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije (25,5%), a najmanje na jugu i istoku zemlje (21,8%). Opravdano je pretpostaviti da je realan broj primarnih beskućnika daleko veći jer je poznato da veliki broj njih nikada ne koriste usluge socijalnih servisa, odnosno izbegavaju prihvatilišta, duboko su razočarani u sistem i ne žele da ponovo postanu deo istog, a sama metodologija popisa 2011. kada je ova subpopulacija u pitanju, ima dosta nedostataka i propusta.

Dve trećine (65,8%) primarnih beskućnika čine lica od 20 do 64 godine starosti, odnosno osobe radnog uzrasta, što je posebno izraženo u Vojvodini i Beogradu, dok je u regionu Južne i Istočne Srbije svaki treći beskućnik starosti od 0 do 14, a svaki četvrti od 15 do 19 godina. Ako uporedimo udeo mladih beskućnika u Srbiji sa trendovima u razvijenim EU zemljama, može se reći da je on veoma nizak. Naime, mladi ljudi u Srbiji ostaju dugo da žive sa roditeljima i rođacima, njihovo uključivanje na tržište rada je veoma otežano, primarna roditeljska porodica je protektivna prema (odrasloj) deci te je zbog svega navedenog njihovo psihološko i stambeno odvajanje odloženo.

U kategoriji sekundarnih beskućnika najbrojniji su Romi, uključujući i povratnike po readmisiji. Oni žive u otprilike 700 podstandardnih i neformalnih naselja u Srbiji. Dve trećine romskih naselja u Srbiji je prenatrpano, bezuslovno, bez struje, vode, kanalizacije, stanovnici nemaju pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama. Pod najvećim rizikom su porodice (11.500), koje uglavnom spadaju pod status izbeglica, koje su nastavile da žive neformalno u kolektivnim centrima, a koji su planski zatvarani od 2000-ih, pa je i njihov stambeni status izraženo ranjiv. U ovoj kategoriji beskućnika nalazi se i oko 5000 vojnih lica s porodicama, koji su bili na službi u bivšim jugoslovenskim republikama, od kojih oko 3500 živi u kasarnama u potpuno neadekvatnim uslovima. Za njih, kao i za porodice poginulih boraca i invalide iz poslednjih ratova, izgrađeno je 315 socijalnih stanova za zakup u 17 opština širom Srbije. Posebno je rizična grupa stanovnika u bespravno izgrađenim objektima u gradskim područjima, čiji vlasnici ili nemaju sredstava za legalizaciju, ili nemaju zakonskih uslova da je sprovedu, što zbog kvaliteta same gradnje ili nenamenske lokacije.

Autsorsovanje “rešenja” ne funkcioniše

Kod primarnih beskućnika dominiraju niži obrazovni nivoi (lica sa završenom osnovnom školom, odnosno sa nepotpunom osnovnom školom – 46%). Sličan nalaz u pogledu školske spreme dobijen je u anketnom istraživanju primarnih beskućnika u Republici Srbiji, gde je u proseku najviše bilo lica sa osnovnim ili nižim obrazovanjem. Sa srednjim obrazovanjem je svako treće lice, a svako sedmo je bez škole. U beogradskom regionu najviše ima lica sa srednjim (59 od ukupno 125), kao i sa visokim obrazovanjem (13 od ukupno 20), a u Vojvodini je podjednak broj onih sa osnovnim i srednjim obrazovanjem.

Veliki broj osoba u situaciji beskućništva je pravno nevidljivo. Gotovo 45% njih ne poseduje ličnu kartu što ih dalje sprečava da ostvare pravo na socijalnu zaštitu ili zdravstvenu zaštitu. Takođe, ovaj problem nije definisan na državnom nivou, te ne postoje odgovarajuće prakse i usluge koji bi mogle da se implementiraju na lokalnom nivou a koje bi osobama u situaciji beskućništva omogućile da ostvare svoja osnovna prava.

Trenutno se rešavanjem problema beskućništva u najvećoj meri bavi određeni broj organizacija civilnog društva za pružanje usluga (pomoć i nega za starije i mlade sa invaliditetom, za stanovanje i podršku licima sa razvojnim poteškoćama, sigurne kuće za žene i decu žrtve nasilja), zatim svratišta i centri za dnevni boravak za decu ulice i mlade, prihvatilišta i prihvatne stanice u velikim gradovima (Beograd, Niš, Novi Sad). Briga o najugroženijima ne sme se autsorsovati organizacijama civilnog društva. Autsorsovanjem socijalnih usluga, problem se ne rešava već samo uvećava – socijalna usluga se transformiše u projektnu, koja zavisi od sredstava koja su u tom trenutku (ne)dostupna, ne postoji kontinuitet i samim tim gubi se na kvalitetu usluge. Dakle, potrebe ove veoma heterogene subpopulacije, posebno tzv. sekundarnih beskućnika, nisu podmirene, pre svega jer se na ovaj način rešavaju individualni problemi, a ne nalazi se institucionalno strukturno rešenje koje će zaista dovesti do rešavanja ovog velikog društvenog problema i, pre svega, njegove prevencije. Ipak, u kontekstu mera štednje koje sprovodi aktuelna vlast teško je očekivati veći zaokret u pogledu socijalne politike.
Preuzeto sa Biltena

Pročitajte i ovo...