Zbog problema koje je izazvala eksplozija konjske populacije u gradovima, sazvana je Prva međunarodna konferencija o urbanizmu 1898. u Njujorku. Samo u tom gradu, za potrebe prevoza bilo je „uposleno“ 200 hiljada konja, koji su pored velikog broja saobraćajnih nesreća, visokih troškova osiguranja i nesnosne buke, za sobom ostavljali 210 tona balege svakog dana. Stručnjaci su se razišli bez ikakvog rešenja, koje je stiglo tek sa pronalaskom automobila. Dočekan je kao „spasilac životne sredine“.
Kada je svet pohrlio u moderno doba broj gradskog stanovništva počeo je da raste veličanstvenom brzinom – pre svega u Londonu, Parizu, Njujorku i Čikagu. Tokom 19. veka, samo u Sjedinjenim Američkim Državama broj stanovnika u gradovima je porastao za više od 30 miliona. Sa kretanjem tog ljudskog roja i njegovih dobara sa jednog mesta na drugo, prevoz je počeo da proizvodi sve više problema u svakodnevnom životu, uključujući i zastoje u saobraćaju, visoke troškove osiguranja i ogroman broj saobraćajnih nesreća sa tragičnim ishodom. Usevi koji bi se inače našli na porodičnim trpezama pretvarani su u gorivo, što je podizalo njihovu cenu i izazivalo nestašice, a sve zagađeniji vazduh i drugi problemi vezani za životnu sredinu ozbiljno su uticali na porast obolelih. Zvuči kao uvod u optužbu protiv automobila? Ne, reč je o konju.
Konj, koji je čoveku od davnina bio od velike pomoći u najraznovrsnijim poslovima, našao je široku primenu u modernim gradovima koji su se širili – vukao je tramvaje i kočije, prevozio građevinski materijal, pomagao u istovaru brodova i vozova. Korišćen je čak i kao pogonska snaga za mašine za proizvodnju nameštaja, konopaca, piva i odeće. Ako bi se neko ozbiljno razboleo, lekar je na konju hitao u pomoć. Kad izbije požar, konjska zaprega jurila je ulicama vukući vatrogasnu pumpu. Početkom 20. veka u Njujorku je živelo i „radilo“ približno 200.000 konja, ili konj na svakih 17 stanovnika.
Ulice su bile zakrčene zaprežnim kolima, a kada bi konj malaksao i pao, često su mu skraćivali muke na licu mesta. To je uzrokovalo još veće zastoje. Mnogi vlasnici štala imali su polise osiguranja kojima je, da bi se sprečile prevare, bilo predviđeno da životinji muke mora da prekrati treća strana. To je značilo da se moraju sačekati policija, veterinar i Američko društvo za zaštitu životinja. Ali ni tu nije bio kraj. „Mrtve konje bilo je izuzetno teško transportovati“, piše Erik Moris, stručnjak za urbanizam i saobraćaj na američkom Univerzitetu Klemson. „Zato su čistači ulica često čekali da leševi istrule da bi ih lakše isekli na komade i odvezli kolicima“.
Ni sa konjem, ni bez njega
Buka koju su stvarali gvozdeni točkovi kočija i potkovice toliko je uznemiravala ljude („navodno je izazivala veliki broj nervnih poremećaja“, ograđuje se Moris), da je u nekim gradovima zabranjen saobraćaj zaprežnim vozilima u ulicama oko bolnica i drugih osetljivih mesta. No, mnogo veći problem je bila učestalost nesreća u kojima su stradali pešaci „jer se ni konjem ni zaprežnim kolima ne upravlja tako lako kao u holivudskim filmovima, naročito kada su ulice klizave i prepune ljudi. Tokom 1900. u saobraćajnim udesima koje su izazvali konji poginulo je 200 Njujorčana, odnosno jedan na svakih 17.000 stanovnika. Poređenja radi, u 2012. u saobraćajnim nesrećama poginula su 274 stanovnika Njujorka, ili jedan na svakih 30.000. To znači da je 1900. bilo gotovo dva puta verovatnije da Njujorčanin pogine u udesu koji bi izazvao konj, nego danas u automobilskoj nesreći“, primećuje američki stručnjak. Poređenje koliko je bilo pijanih kočijaša u odnosu na broj pijanih vozača na ulicama Njujorka danas nije moguće, žali se Moris, jer za kočijaše koji su voleli da „cugnu“ nema podataka. Ali, na osnovu indirektnih pokazatelja zaključuje da se može pretpostaviti „da je taj broj bio veoma veliki“.
Poseban problem bila je balega: za jednim konjem ostajalo je u proseku 11 kilograma balege dnevno. Pošto je bilo 200.000 konja, to je približno 210 tona konjske balege svakog dana. Nekoliko decenija pre toga, kada je u gradovima bilo manje konja, postojalo je razrađeno tržište đubriva. Farmeri su ga kupovali i odvozili na njive, naravno, pomoću konja.Ali sa eksplozivnim rastom „gradske konjske populacije“, došlo je do prezasićenja. Na praznim parcelama konjsko đubrivo je nagomilavano do visine od 18 metara. Oivičavalo je gradske ulice u snežnim smetovima. Preko leta je smrdelo do neba; po kišnom vremenu kašasta reka konjskog đubriva plavila je pešačke prelaze i slivala se u podrume. Danas, turisti koji se dive njujorškim kućama iz 19. veka i njihovim elegantnim stepeništima, koja se sa nivoa ulice penju ka salonu na prvom spratu, ne sanjaju da su ona bila neophodan deo projekta koji je vlasniku omogućavao da se izdigne iznad nepregledne gomile konjskog đubreta.
One su, istovremeno, bile leglo milijardi muva koje su prenosile mnoštvo smrtonosnih bolesti. Oko „planina“ đubreta okupljali su se pacovi da bi pokupili nesvarena zrna ovsa i druge konjske hrane; žitarica koje su u ljudskoj ishrani bile sve skuplje zbog veće potražnje za konje. Tada se niko nije brinuo zbog globalnog zagrevanja, ali da jeste, konj bi bio glavni krivac, jer njegova balega izlučuje metan, gas koji doprinosi efektu staklene bašte.
Zato je konjska balega bila glavna tema Prve međunarodne konferencije o urbanizmu koja je održana u Njujorku 1898. godine. Veliki gradovi širom sveta suočavali su se sa istim problemom, ali na konferenciji nisu uspeli da nađu rešenje.„Potpuno zbunjeni ovim problemom“, piše Erik Moris, „stručnjaci okupljeni na konferenciji su priznali da nisu postigli nikakav rezultat i učesnici su se razišli posle tri dana, umesto planiranih deset“. Činilo se da je svet dostigao tačku u kojoj njegovi najveći gradovi ne mogu da opstanu bez konja, ali ni sa njima.
Spasilac postao ubica
A onda je problem iščezao. To se nije desilo ni naredbom vlasti, ni višom silom. Stanovnici gradova nisu se masovno opredelili za čovekoljublje i odrekli se svih prednosti koje pruža konjska snaga. Problem je rešen tehnološkom inovacijom. Nije pronađena životinja koja ne proizvodi balegu, već su konje sa ulica istisnuli električni tramvaji i automobil, koji su u odnosu na probleme sa konjem delovali kao daleko čistije rešenje, i naravno, bili su mnogo efikasniji. Automobil, jeftiniji za održavanje i upravljanje nego konjska zaprega, proglašen je „spasiocem životne sredine“. Stanovnici gradova širom sveta mogli su duboko da udahnu – najzad punim plućima – i da nastave putem progresa.
Na žalost, priča se tu ne završava. Rešenje koje je spasilo 20. vek ugrožava 21. jer su automobil i tramvaj, pored prednosti, doneli i ogromne probleme. Jedinjenja ugljenika, koja je tokom prošlog veka „izbljuvalo“ preko milijardu automobila i hiljade termoelektrana na ugalj, zagrejala su Zemljinu atmosferu. Baš kao što je nekada uticaj konja pretio da ugrozi opstanak u gradovima, sada postoji bojazan da će delovanje ljudi imati isti efekat. Ali Erik Moris ne prihvata fatalizam kao pristup problemu. Prema njegovom mišljenju, priča sa konjem i automobilom, kao uostalom i celokupna ljudska istorija, dokazuju da kada se čini da rešenja nema to ne znači da ono ne postoji. Samo je pitanje kada će ga neko pronaći.
Belgijsko anonimno društvo „ukinulo“ konje u Beogradu
Prva tramvajska linija u Beogradu uspostavljena je 14. oktobra 1892. od Kalemegdana do Slavije. Iako na konjsku vuču, vožnja ovim tramvajem bila je početak funkcionisanja gradskog prevoza.Tramvaj na konjsku vuču pre srpske prestonice imali su samo London, Pariz, Njujork i Berlin.Tek pošto su 1903. godine poslovi oko izgradnje tramvajskog saobraćaja i električnog osvetljenja prešli u ruke belgijskog kapitala – takozvanog Belgijskog anonimnog društva, godinu dana kasnije pojavio se tada moderan tramvaj na struju, potisnuvši one sa konjskom zapregom.