Čuvar svetskih rekorda u izgradnji i montaži mostova, Mostogradnja, 70. rođendan ove godine slavi u – restrukturiranju. Tehnički direktor Siniša Brusin kaže da su i radnici i mehanizacija iscrpljeni tranzicijom, ali daleko od toga da su pobeđeni. Iako su mesto predvodnika konzorcijuma i glavnog izvođača sredinom prošle decenije morali da ustupe stranim kompanijama, i dalje ugovaraju nove poslove i nadaju se boljim vremenima za domaću građevinu.
Tender koji je pre devet godina raspisan radi sanacije starog i izgradnje „mosta blizanca“ kod Beške predstavljao je prekretnicu za Mostogradnju AD. Kompanija koja je tokom osamdesetih godina prošlog veka samostalno izvodila radove u okviru velikih jugoslovenskih graditeljskih konzorcijuma, a posle bombardovanja 1999. uzduž i popreko Srbije popravljala oštećenu infrastrukturu i kad je bilo novca i kad nije, kao glavni izvođač se u „projektu Beška“ borila za više od posla – pokušavala je da očuva reference i status.
„Na tom tenderu poslednji put smo učestvovali kao lider domaćeg konzorcijuma sa Gošom FOM i MIN-om“, priseća se tehnički direktor Mostogradnje Siniša Brusin. „Garancije za dobro izvršenje posla dala nam je Meridijan banka a naša ponuda bila je najjeftinija sa najkraćim rokom izgradnje. Dobili smo podršku stručne komisije i Evropske investicione banke, ali ne i saglasnost Evropske banke za obnovu i razvoj. To je značilo da nismo prošli na tenderu, posao je dobila Alpina-Majreder, a mi smo izgubili reference pa nismo više mogli da konkurišemo stranim kompanijama na tenderima“. Brusin, međutim, ne zamera EBRD-u odbijanje ponude, već tadašnjim nadležnimazamera što se nisu upustili u raspravu sa velikim kreditorom obnove srpske infrastrukture .
Gubitak tog posla bio je, objašnjava, finale procesa koji je nekoliko godina ranije počeo da rastače domaću građevinu. Još od 2001. godine država je počela da se zadužuje kod evropskih i međunarodnih finansijskih institucija kako bi popravila ili izgradila strateški važnu infrastrukturu. Potom su raspisivani tenderi pod uslovima koje su određivali ključni kreditori, a njihove finansijske uslove „nije moglo zajedno da ispuni čitavo domaće građevinarstvo“, kaže Brusin. Mostogradnja je, kao šlag na gorkoj torti, na kraju ipak dobila priliku da radi na mostu kod Beške – kao Alpinin podizvođač.
Garancija posao čuva
Prema mišljenju Brusina i njegovog tima, upravo nemogućnost da obezbedi iole povoljne bankarske garancije Mostogradnju i dan danas drži među podizvođačima pa tako na obnovi Žeželjevog mosta u Novom Sadu rade sa špansko-italijanskim konzorcijumom Azvi-Taddei. Čak i kao podizvođači morali su da obezbede garanciju za dobro izvršenje posla, a poslovnoj banci koja je pristala da ih prati morali su da daju depozit u visini tražene garancije. Ni tu nije kraj njihovom dovijanju da obezbede posao: za Železnice Srbije rade i na mostu Jovac – Ćuprija, koji su, paradoksalno, dobili kada je Alpina otišla u stečaj. Morali su, naravno, da obezbede garanciju, “a tu nas je finansijski pokrio Goša FOM i hvala im“, dodaje Siniša Brusin. Aktuelan je i sedam miliona dolara vredan projekat izgradnje železničkog mosta preko Tamiša koji se finansira iz ruskog kredita i gde je Mostogradnja podizvođač ruske kompanije Strojtrest.
Mostogradnja sa posebnom pažnjom radi na povratku na rusko tržište, gde je poslednje značajnije poslove radila još devedesetih godina. „Odlučili smo da se fokusiramo na Rusiju pošto su na čelu mnogih firmi iz naše branše menadžeri koji se sećaju Mostogradnje iz nekih boljih vremena“, objašnjava Brusin. Uspeli su tako da ugovore saradnju sa firmom Mostotrest, sa kojom rade na četiri objekta na autoputu Moskva – Sankt Peterburg. Mostogradnja je, inače, jedina strana firma na tom projektu. „ Na račun stare slave i nekadašnje saradnje, nisu nam čak ni tražili garanciju za dobro izvršenje posla“, objašnjava naš sagovornik.
Pozivi za saradnju barem jednom mesečno stižu iz Iraka gde se dobro sećaju jugoslovenskih građevinara, ali u Mostogradnji su procenili da je to tržište previše opasno da bi tamo slali radnu snagu. Iz istog razloga ne razmišljaju ni o povratku u Libiju. Posla, ionako, ima u regionu. Sa austrijskim Strabagom, čiji su podizvođač bili na obnovi mosta Gazela u Beogradu, planiraju saradnju na revitalizaciji mosta Trebaljevo u Crnoj Gori, kao i učešće na tenderima za infrasturkturne radove na potezu pruge Beograd – Bar ka granici sa Srbijom.
Dva plana za sutrašnjicu
Mostogradnja kao preduzeće u restrukturiranju ima zaštitu od naplate poverilaca do 30. maja ove godine, a u prošloj poslovnoj godini zabeležila je gubitak od oko dve milijarde dinara. Radnici ove kompanije, a ima ih nešto više od hiljadu, mahom su starijih godina. Decenija podizvođačkog staža kombinovana sa tranzicijom i krizom dovela je do toga da mnogi kvalitetni kadrovi odu ili u penziju ili u druge kompanije. „Srećom, puno sjajnih radnika svih nivoa kvalifikacija je ostalo u Mostogradnji i zahvaljujući njihovom znanju zadržali smo svoju ključnu prednost nad konkurencijom: mi možemo da radimo poslove koje malo ko drugi ume. Mostogradnja izvodi specijalističke poslove u građevinarstvu i po tome smo poznati. To je ono što nas drži i zbog čega smo i opstali do danas“, kaže Brusin. Primer za to je saradnja sa Strabagom na mostu Gazela. „ Oni su u taj posao uneli finansijsku i organizacionu komponentu a mi tehnologiju i radni proces. Rezultat je bio da je projekat sanacije mosta završen pre roka, sa manje novca nego što je planirano, a sam objekat je po završetku radova uknjižen, što je prava retkost na našem tržištu“.
Nabrajajući komparativne prednosti kompanije, Siniša Brusin kaže i da je mehanizacija zanavljana kad se moglo, „u proseku je pristojno očuvana“, uključujući i građevinsku operativu za betonske i čelične konstrukcije, kao i raritet u našoj građevini – očuvani plovni park. Sa druge strane, naglašava da kompaniji sposobnoj da izvede sve od projektovanja do završnih radova na mostovima, ali i drugim objektima kao što su rezervoari, hale pa čak i hramovi, jednostavno treba veliki višegodišnji posao na kapitalnim objektima, sa sigurnom naplatom, kako bi sanirali svoje poslovne minuse i dobili dobru referencu za budućnost. Na pitanje da li je potraga za takvim poslom njihov ili zadatak države, Brusin odgovara da veruje je to zajednički zadatak i zajednički interes. „Mostogradnja je zaokruženi sistem koji se bavi poslom koji je po svojoj prirodi povezan sa interesima i potrebama države. Ko će drugi da naruči izgradnju, recimo, železničkog mosta? Mi ne sedimo skrštenih ruku već imamo ugovorene poslove u narednih šest meseci, iako smo u restrukturiranju nikada nismo uzimali iz državnog budžeta da bismo isplatili zarade, a finansiramo se iz tekućeg poslovanja“.
U Mostogradnji vide dva scenarija za izlazak iz restrukturiranja. „Prvi je privatizacija, gde bi državni paket od 53 odsto kapitala preuzeo neko iz branše, ko ima tržište. Na prošogodišnji javni poziv Agencije za privatizaciju potencijalnim kupcima neprivatizovanih firmi, za Mostogradnju je stiglo sedam pisama o zainteresovanosti, a među njima su i neki ozbiljni kupci“, kaže Brusin. Prema drugom scenariju već vuku određene poteze. „Radimo na racionalizaciji broja zaposlenih i smanjenju troškova poslovanja. Već smo konkurisali kod države za sredstva za isplatu socijalnog programa. Reorganizacija, međutim, neće dati pravi efekat bez podrške u vidu kapitalnog posla za naredne dve do tri godine. A tada, oporavljeni, sigurno ćemo biti atraktivniji potencijalnim kupcima“, zaključuje Siniša Brusin.
Milica Rilak
broj 116, april 2015.