Ministri finansija evrozone odbacili su produženje programa pomoći Grčkoj na sastanku u Briselu. Odluka je doneta nekoliko sati pošto je grčki premijer Aleksis Cipras saopštio da će 5. jula održati referendum o ponudama kreditora. Neki analitičari ovo vide kao najjači udarac za evropsku levicu u poslednjoj deceniji. Da li je?
Do juče smo svakodnevno u novinama čitali kako je suština sukoba između Grčke i Trojke grčko odbijanje predloženih reformi.
A suština pomenutih reformi trebalo bi da bude smanjenje budžetskog deficita, odnosno ostvarenje primarnog suficita (razlika između prihoda i rashoda koja ne uračunava sredstva za servisiranje dugova). Izmene strukture poreza na dodatu vrednost i reforma penzionog sistema predstavljaju ključna mesta reformi. U slučaju PDV-a proširiće se područje primene standardne stope od 23% (iako će i dalje za neke osnovne potrepštine poput hrane i energije PDV biti obračunavan po sniženoj stopi od 13%, a za knjige i medicinska sredstva po stopi od 6%), što uključuje i širenje standardne stope i na ostrva, koja su do sada imala “popust” i na kojima se naplaćivala niža stopa. Prema proceni grčke vlade promene u ssistemu PDV-a bi trebalo da donesu budžetskih prihoda od 0,74% BDP-a. Ali, pod pretpostavkom da će nivo potrošnje ostati isti.
Što se tiče penzionog sistema, predložene reforme sastoje se od privremenog ukidanja opcija prevremenog penzionisanja, povećanja stope penzionog doprinosa za radnike kao i povećanja zdravstvenog doprinosa za penzionere. Penzioneri sun a ovo odgovorili protestom u Atini. Pored ovih socijalno prilično nepravednih reformi, s obzirom da je PDV regresivan porez koji jedinstvenom stopom više pogađa one slabijeg imovinskog stanja, manji deo sredstava za dostizanje postepenog rasta primarnog budžetskog suficita trebalo bi da se namakne i porezom na korporativnu dobit. Postojeća poreska stopa će se povećati sa 26% na 29%, dok će se dodatnih 12% zaračunavati za profite iznad pola miliona evra. Takođe, predviđen je i porez na luksuzne jahte čija je funkcija s obzirom na predviđena sredstva više stvar političke ornamentike. Ničim nije najavljeno opozivanje privatizaciionih procesa, već su samo predviđene neke proceduralne izmene.
Politički okvir i posledice
Najozbiljnije zamerke na reforme koje je predlagala Grčka stizale su iz MMF-a kojem se nije sviđala logika iza reformi, odnosno činjenica da je sva “nada” položena u prihodovnu stranu budžeta, dok se na rashodovnoj strani nije učinilo ništa.
Odnosno, nisu direktno smanjene penzije kako bi Cipras mogao da zadrži politički kredibilitet unutar Grčke i da tvrdi da tzv. crvene linije nisu pređene. Međutim, snažna leva frakcija unutar Sirize tvrdi da su te linije odavno opozvane i da od Solunskog programa nije ostalo ništa, iako je sadržavao mere koje bi se mogle nazvati skromnim kejnzijanizmom, a nikako radikalnim levim programom.
Eventualnim dogovorom oko reformi najveći izazov bi bio prenet upravo pred zastupnike Sirize koji pripadaju levoj frakciji i zagovaraju razmatranje opcije Grexita, napuštanja evrozone. Da su glasali protiv dogovora, a većina ostalih stranaka za dogovor, neminovno bi doveli do određene destabilizacije Sirizine vlade. Međutim, mnogi komentatori ističu da je uočljiva nemogućnost realizacije političkog programa na kojem je Siriza dobila mandat – ostanak u evrozoni i obustava mera štednje – već destabilizovala vladu i da su jedine opcije na raspolaganju izlazak iz evrozone ili kapitulacija. Iako se pokazalo da su kritike protivrečnih pozicija vlade u pregovorima sa Trojkom koje su iznosili pripadnici leve frakcije bile tačne, insistiranje na njima putem parlamentarnog glasanja sasvim je druga stvar jer može prilično da promeni političku dinamiku u zemlji u korist desnice. To jest, ukoliko Ciprasova vlada nastavi i dalje sa ovakvom politikom, nekakav tip raskola je izgledan, samo je nužno odvagnuti u kojem je trenutku on politički najproduktivniji s obzirom na to da je malo vremena ostalo na raspolaganju. Ključan resurs za donošenje te odluke je procena raspoloženja među glasačima Sirize, ali i šireg odnosa društvenih snaga u Grčkoj.
S druge strane, očito je da su ekonomske mere na kojima insistiraju institucije Trojke pre svega politički diktat koji osigurava ekonomska moć, odnosno preciznije – policijske mere. Radi se o slanju jasne poruke Sirizi i svima drugima u Evropi da leva skretanja sa zadatog puta nisu dozvoljena ni za milimetar. O političkoj dimenziji pozicije Trojke svedoči nedavni otpis dela duga Ukrajini kao i oblici bezuslovne pomoći toj zemlji, koji nisu poduprti nikakvom ekonomskom teorijom ili nužnošću, već golim geopolitičkim interesima. Takođe, tokom već petomesečnih pregovora u nijednom trenutku se nije ozbiljno raspravljalo o otpisu dela grčkog duga, već su se politike, mere i ustupci krojili iz perspektive po kojoj će jednog dana Grčka moći da otplati dug koji trenutno iznosi 175% BDP-a, što je evidentno nemoguće za očekivati.
Nadalje, Grčka je izuzeta iz ovogodišnjeg programa monetarnog kvantitativnog popuštanja kojim Evropska centralna banka otkupom privatnog i javnog duga želi da upumpa što više novca u sistem kako bi podstakla ekonomsku aktivnost i prodrmala “investicionu letargiju”. Takođe, evropski zvaničnici pri objašnjavanju funkcije tzv. Junkerovog investicionog plana jasno kažu da se radi o javnom preuzimanju rizika za privatne investicije budući da se investitori libe ulagati usled očekivanih nedovoljnih profitnih stopa, iako evropske kompanije “sede na parama”. Dakle, same evropske institucije raznim programima evidentno priznaju da je osnovni problem nevoljnost kapitala da investira, odnosno da su profitne stope preniske. A da u celoj priči ne spominjemo dosadašnje empirijske dokaze neuspeha mera štednje u saniranju grčke situacije. Očito je da su perspektive društvenog razvoja podređene investicionoj racionalnosti kapitala i racionalnosti evropskih političkih elita i pokrovitelja kapitala koja nastoji da odagna bilo kakvu levu pretnju. Osnovno pitanje je hoće li u doglednom periodu leva racionalnost moći da postane politička snaga koja će diktirati društveni razvoj. Za grčki slučaj se čini da je sve manje nade, da je protivnik prejak i da će morati izvući važne lekcije. No suzdržimo se od završnog suda dok borba još traje.
Preuzeto sa Biltena