Nova industrija u usponu, koju ekonomski analitičari još ne prepoznaju, je osnivanje agencija specijalizovanih za planiranje razvoda. U ponudi je objedinjen niz usluga, od detektivskih i psiholoških, preko pravnog i finansijskog konsaltinga – uključujući i mogućnost ekspresnog razvoda u inostranstvu, do organizovanja proslava za uspešno razvednog klijenta.
Preduzetništvo iz očaja se zvanično koristi kao termin u ekonomskim analizama u slučajevima kada se pojedinci odlučuju na ovaj korak zato što nisu imali drugog izbora da obezbede egzistenciju, ali se u ekonomskoj teoriji ne pominju preduzetničke inicijative koje profitiraju na očaju drugih. A ono što teorija previđa, u praksi napreduje u „čizmama od sedam milja“. Reč je o spontanoj preduzetničkoj inicijativi da se u ekonomskoj krizi pronađe nova tržišna niša, zanovana na krizi braka, odnosno sve većem broju razvoda. Statistika ponekad može biti i korisna za nove poslovne ideje, u ovom slučaju obrušavanju na novu ciljnu grupu koja ubrzano raste, s obzirom da se, na primer, u Americi razvede svaki drugi par kao i u Austriji (samo u Beču je evidentirano 66 odsto razvedenih), u Hrvatskoj svaki treći, u Italiji i Srbiji svaki četvrti, a u Norveškoj je razvedeno više od 40 odsto stanovništva.
Suština novog poslovnog koncepta je osnivanje agencija, koje za razliku od advokatskih, objedinjuju ceo niz usluga za planiranje uspešnog razvoda, od detektivskih i psiholoških, preko pravnog i finansijskog konsaltinga (uključujući i mogućnost bržeg razvoda u stranoj zemlji sa povoljnijom regulativom) do organizovanja proslava svežeg, a uspešno razvedenog klijenta. U poslednje vreme, uočljivo je prisustvo ovakvih agencija na društvenim mrežama u Srbiji i u susednim zemljama, sa takstativno nabrojanim uslugama, ali bez cenovnika.
Proslave od 12.000 dolara po osobi
U nedostatku relevantnih istraživanja, u medijima se najčešće pominje da se pionirski koraci nove preduzetničke industrije mogu pripisati nekolicini Amerikanki, koje su pre nešto manje od decenije došle na ovu ideju nakon sopstvenog razvoda i na tom poslu napravile uspešnu karijeru. Jedna od njih, Andrea Ipolito, svojevremeno direktorka za specijalne proslave i dostavu hotelu Cesar Palace u Las Vegasu, organizovala je prvu proslavu povodom razvoda braka za jednu klijentkinju hotela. Ubrzo je počela da organizuje zabave i za druge žene, a posao je tako dobro krenuo da je dala otkaz i osnovala sopstvenu kompaniju.
Pošto ugovorom nije vezana za bilo koji klub ili hotel, svaka od zabava se organizuje prema želji klijenta. „Neko želi limuzinu i veče u luksuznom spa centru, drugi preferiraju privatnu zabavu sa uskim krugom prijatelja u luksuznom apartmanu, a treći razuzdane zabave u ekskluzivnim noćnim klubovima. Od ‘pidžama žurki’ do planinarenja i privatnih joga terapeutskih okupljanja – sve je moguće organizovati“, reklamira Ipolito svoju ponudu, a cene se, zavisno od aranžmana, kreću od 1.200 do čak 12.000 dolara po osobi. Zanimljivo je da najskuplje i najraskalašnije zabave uglavnom poručuju muškarci uprkos činjenici da oni u SAD najčešće snose glavni teret troškova razvoda, koji u proseku iznose neverovatnih 270.000 dolara, dok su žene sklonije diskretnijim žurkama, „na kojima uz masažu i druge tehnike opuštanja, probrana jela i piće, mogu site da izogovaraju bivše muževe“, navodi Ipolito.
Ipak, zabave su na kraju lanca usluga u uspešnom planiranju razvoda, jer prethodno treba preživeti taj čin ne samo emotivno, već i finansijski. U SAD je usled zakonodavstva koje posebno štiti ostavljene supruge sa decom, izražen fenomen „očeva duhova“ – onih koji su u bekstvu od troškova razvoda i alimentacije nestali „sa lica zemlje“. Stoga su u SAD među različitim uslugama specijalizovanih agencija naročito popularne one koje će odgovrnost za propali brak pripisati drugom bračnom partneru, počev od dokazivanje preljube (za šta se koriste tehnologije na kojima bi pozavideo i Džejms Bond), do obezbeđivanja alibija za suprižnike koji mogu biti okrivljeni za preljubu.
U Evropi je poslovni koncept sličan, s tim što se u reklamiranju usluga mnogo više insistira na „humanijem pristupu“, odnosno na podršci razvedenima da uspešno nastave život. U nekim zemljama propala bračna intima sve više postaje događaj u koji se uključuje zajednica, kao što je slučaj u Danskoj, gde se u crkvama neguje poseban ritual u kome se svečano obeležava prestanak zajedničkog života supružnika. Bračni partneri imaju priliku da razgovaraju u crkvi, a na kraju dobiju i oproštajno pismo. Slične ceremonije se organizuju u Velikoj Britaniji, a korak dalje je otišla Norveška, koja na državnoj televiziji svake godine u martu celu nedelju posvećuje specijalizovanim emisijama o razvodu, u kojima se objavljuju dokumentarni filmovi, rasprave i saveti stručnjaka kako što bezbolnije prebroditi bračni fijasko.
Rumunija najkonkurentnija
Sa poslovne strane, razvod se pretvara u javni čin kroz specijalizovane sajmove, u čemu je „nogu povukao“ Beč, u kome je održan prvi Svetski sajam razvoda. Tu ideju se počeli da kopiraju i drugi evropski gradovi, a među najprestižnijima je sajam koji se svake godine održava u Milanu. Ponuda je više nego raznovrsna, kako onih koji pokušavaju da mire zavađene bračne partnere, još više preduzetnika koji ih uspešno rastavljaju. Obilazeći sajam, posetioci mogu da kontaktiraju sa advokatima specijalizovanim za razvod, otkriju posebne sajtove za neoženjene i neudate i dobiju savete od eksperata za zavođenje koji su korisni za period nakon razvoda.
Na sajmu je, u okviru organizovanja proslava, značajno zastupljena i prehrambena ponuda za razvod, od predjela do torti, od intimnih večera za prijatelje ili u društvu novog partnera, preko glamuroznih proslava, do keteringa u prirodi. Torte su posebno maštovite, sa mnoštvom varijacija na račun bivšeg ili bivše, koji na slavljeničkoj poslastici čame u kućici za pse, padaju niz stepenice sve sa oskudnim koferom, ili mole za povratak u kućno gnezdo. Na štandovima čak nude i liste poklona za razvod po uzoru na liste poklona za venčanje, kako bi sveže razvedeni imali sve što im je neophodno kada krenu u novi, samački život.
U Italiji je nastala i prva evropska Agencija za planiranje razvoda „Ćao amore“, kako u domaćim medijima tvrdi vlasnica agencije i naše gore list Milena Stanković, koja se dve decenije u Rimu bavila porodičnom medijacijom. U tom poslu je primetila da nedostaje organizovani vid podrške osobama koje se razvode, pa je rešila da krene u „pionirski poduhvat u Evropi“ i pre osam godina osnuje specijalizovanu agenciju, u kojoj rade psihlozi, seksolozi, psihoterapeuti, medijatori i advokati. Stanković, rođena Beograđanka i po profesiji sociolog, je napisala i knjigu na tu temu.
U Italiji, inače, procedura razvoda traje veoma dugo, u proseku oko tri godine, pa agencije nude i uslugu „ekspresnog razvoda“. Kako piše „La Repubblica“, u proteklih pet godina osam hiljada Italijana je raskinulo brak u inostranstvu. Najčešće se odlučuju za „brzopotezni razvod“ u Rumuniji gde ih to zadovoljstvo košta 3.500 evra i gde je potreban samo jedan dan za sticanje boravišta, a nakon šest meseci i jedno putovanje kako bi se dobili papiri za razvod. U Engleskoj ta usluga košta 5.000 evra, ali zato razvod automatski stupa na snagu čim se nezadovoljni supružnici tako i dogovore, dok je Španija najskuplja sa ponudom od čak 7.000 evra, pri čemu skraćena procedura ne može da se obavi za manje od šest meseci.
Za Srbiju, naravno, ne postoje podaci o ovakvim aranžmanima, a i za troškove razvoda se samo procenjuje da u najidelanijem slučaju iznose oko 200 evra, ali da zbog sudskih procesa koji mogu potrajati i do dve godine, ta suma premaši 700 evra, u čemu značajnu stavku čine i troškovi za benzin advokata koji zastupaju stranke u bračnom sporu.
Kosta Miškov
broj 117, maj 2015.