Iako piše u prvom licu, u knjigama Jelice Greganović, hroničarke svakodnevice, čitaoci pronalaze vedre strane sopstvenih života. Veruje da čovek nema alibi da se smeje drugima dok ne pokaže da ume da se smeje sebi. Navikla je na preseljenja i česta putovanja, danas naročito na relaciji Beograd – Ljubljana. Jedini je problem, kaže, što verovatno nikad neće putovati kao normalan svet, polupraznog gepeka. Mada, koji to normalan svet putuje s praznim gepekom?
Za manje od dva meseca otkako je ušla u knjižare, nova knjiga spisateljice i novinarke Jelice Greganović, „Osmeh za svaki dan“, doživela je četvrto izdanje. „To je veliki kompliment u vremenu u kojem vlada mišljenje da se ne čita dovoljno“, kaže autorka i odmah komentariše: „Zapravo, ljudi nikad nisu čitali dovoljno. Kad kreneš nazad, u ’stara dobra vremena’, od kojih su najbolja ona koja nemaju živih svedoka, utvrdiš da je pre sto godina u Srbiji bilo vrlo malo pismenih, a pre dvesta godina da i ne govorimo. Čitanje, literatura i knjige kroz istoriju su bile privilegija bogatih i crkve. Uprkos krizi svuda u svetu, ljudi danas zapravo dosta kupuju knjige. I čitaju. To vidim jer često gostujem po bibliotekama. U beogradskoj biblioteci ’Milutin Bojić’, recimo, svakog petka u sedam uveče održava se tribina na temu književnosti i medija, koja je uvek posećena. Moj muž ne može da veruje da postoje članovi biblioteke, a kamoli članovi koji u petak u sedam uveče sede u biblioteci“.
B&F: To je, ipak, retka slika…
Jelica Greganović: Mi volimo neke stvari da vidimo lošije no što jesu, ali beogradske biblioteke imaju dosta članova. Što je manje para, to se ljudi više okreću bibliotekama. U unutrašnjosti, sve je manje ljudi i sve je manje punktova zabave. Ima eventualno lokalna kafana, možda je neko pored sazidao pumpu, crkva i ništa više. Ako neko takvo mesto ima biblioteku, ona jeste društveni punkt. Tim ljudima je društveni događaj kada dođe pisac.
B&F: Izgleda da su ljudi željni i pozitivnih slika svakodnevice koje beležite u svojim knjigama. Da li je to razlog što je najnovija knjiga vrlo brzo postala hit?
J. Greganović: Ljudi su zasićeni tužnim, nesrećnim, sivim. Ljudi vole da kukaju, čak i kad nemaju mnogo razloga za to. Iz njihovog dvorišta komšijsko im se čini mnogo lepšim, iako se nigde u svetu ili EU ne živi lagodno. To što mi odemo negde kao turisti pa vidimo najlepše od tih zemalja, nije ono kako se tamo živi. Slično je i kada turisti dođu u Beograd i vide gostoljubive ljude, zanimljiva mesta, kafiće, a ne vide očajne, nezaposlene ili bolesne koji čekaju red za operaciju. Sigurnost nije odlika ovog vremena, ali kad, opet, krenemo nazad u istoriju shvatimo da sigurnost nikad nije ni postojala. U mojim knjigama ljudi pronalaze vedre strane ne mog, nego svojih života. Pisane su u prvom licu, ali stvari o kojima pišem ne dešvaju se samo mojoj porodici, već u njima mogu da se prepoznaju i druge. Ja ne pišem putopise Timbuktua pa da onaj ko ne krene tamo, ne može da vidi i oseti šta sam ja doživela. Pišem o životnim sitnicama koje, duboko verujem, ljude spajaju kroz prostor i vreme. U prvom licu ostajem i zato što su moje priče humorističke, a verujem da čovek nema alibi da se smeje drugima dok ne pokaže da ume da se smeje sebi. Ljudima je lakše kada vide da se neko smeje samom sebi, jer onda shvate da su i oni bili ko zna koliko puta u situaciji u kojoj bi bilo najbolje da su se sebi nasmejali ili da ono što misle da se samo njima dešava zapravo se dešava i drugima, ali to obično kriju.
B&F: U kojoj meri se tržište knjiga u okruženju razlikuje od ovog u Srbiji?
J. Greganović: Mojih knjiga nema prevedenih u Sloveniji, ali neke biblioteke ih imaju na srpskom. Što se tiče tržišta, tu je statistika i dalje glavni faktor. Slovenija je malo tržište sa dva miliona stanovnika, a broj onih koji kupuju knjige još manji. U Sloveniji se bestselerom smatra svaka knjiga koja se proda u više od 700 primeraka. Zato mnogi prevodi kasne, jer dok izdavač kupi prava na neko delo, uloži u prevod, lektora, dizajn, prelom, štampu i marketing, veliko je pitanje da li može da vrati novac. Pored toga, u Sloveniji su knjige dramatično skuplje nego u Srbiji i teško je naći neku za manje od 10 evra. I u Hrvatskoj su knjige skuplje nego u Srbiji, ali situacija generalno nije mnogo drugačija. Nikada neće biti kao što bi pisci i izdavači želeli, ali ne fali čitalaca do te mere koliko se kuka.
B&F: Slažete li se sa kritikama da je za knjige uvredljivo da se prodaju na kioscima?
J. Greganović: Nemam ništa protiv toga jer knjige jesu roba sve dok se prodaju. Držati knjige u ćoškovima i očekivati da ljudi za njih nekako znaju više nije moguće. Važno je šta je u knjizi, a ne gde se prodaje. Ako je to način da se knjige približe ljudima, sasvim je legitimno.
B&F: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko je internet doprineo i olakšao komunikaciju?
J. Greganović: Društvene mreže su evoluirale u društvene medije. Na zapadu se odavno i zovu ’social media’, ali se kod nas uporno i dalje prevode kao socijalne mreže. Ubeđena sam da većina ljudi u tim socijalnim medijima nije svesna da je u mediju, sličnom kao što su novine, radio i televizija, i da sve što objave tamo, makar i zaštitili vidljivošću samo za prijatelje, zapravo je javno. Tamo ne postoji privatno. Ako prihvatiš internet, blog, fejsbuk ili tviter kao društvene medije i počneš da se ponašaš po zakonima medija onda ćeš imati i rezultate, jer to odavno nisu mesta za dogovaranje sastanaka ili slikanje u kupatilu sa bojlerom. Društveni mediji omogućuju interaktivnost i jako ih je teško cenzurisati što, naravno, predstavlja problem režimima kojma se to ne sviđa.Neko na internet dolazi samo zato da bi pronašao ljubav svog života, neko da nešto proda, treći da prevari. U književnosti internet je doneo ozbiljnu novost, a to je mogućnost neposredne komunikacije pisca i čitaoca, pod uslovom da oni to žele. U medijima nikada, ali nikada nije bilo dovoljno mesta za kulturu, niti je u svetu bilo razumevanja za nju. Kultura je uvek nešto što je ispred svog vremena. Internet je ljudima koji se bave kulturom otvorio vrata ka javnosti, ali to treba da shvate i prihvate.
B&F: U svojim knjigama, blogovima i postovima javnosti ste izložili i svoju porodicu. Kako su oni to prihvatili?
J. Greganović: „Samo to radi, pa ćeš završiti u knjizi“, šale se međusobno. Oni razumeju i to mi je jako drago, da je jedna od najozbiljnijih stvari u životu humor. Uspela sam u vaspitanju da dosegnem to da umeju da se nasmeju na svoj račun, a dobrim delom to postižem tako što se prvo nasmejem sebi pa onda njima. Kad pišem o njima samo u prvi mah izgleda da pišem o svojoj deci, jer su u većini slučajeva takva i sva ostala deca.
B&F: Zašto ste izabrali da da Vaše troje dece studiraju u Beču?
J. Greganović: Kada je najstariji sin upisivao fakultet, pregledali smo mnogo univerziteta, računajući troškove, daljinu, jezik i tada shvatili zbog čega su se generacije sa Balkana odlučivale baš za Beč, pravi univerzitetski grad. Drugo, svi univerziteti na tlu nekadašnje Jugoslavije pate od iste matrice. Bolonja je u tu priču unela prilično pometnje i revolta. Taj revolt smo, doduše, videli samo sa studentske strane, jer profesori nikad nisu sebi dozvolili da izađu i javno demonstriraju na ulici nego sporna pitanja rešavaju unutar zidova fakulteta. Onoliko novosti koliko je Bolonja donela za studente donela je i za profesore. Najbanalnije rečeno, po Bolonji profesori moraju da dođu na nastavu spremni kao i studenti i da na predavanjima razgovaraju. Predavanje je model razmišljanja. Kada je počeo da studira u Beču, sin nam je rekao da prvi put ima osećaj da ide u školu.
B&F: Pre dve godine vratili ste se da živite u Beogradu. Malo neobično u vreme kada većina ljudi uglavnom teži da ode odavde.
J. Greganović: Još kao dete stalno sam se seljakala, jer mi je otac bio elekrotehnički inženjer koji je radio po rudnicima Srbije. Do šestog razreda osnovne promenila sam pet –šest škola po rudarskim kolonijama i ne vidim da mi išta fali zbog toga. Udala sam se neposredno pred ratove i tada smo otišli u Sloveniju i ostali tamo. Kad su deca porasla, muž je prihvatio posao u Austriji. Jedno dete je tad studiralo u Beču, dvoje su bili još u gimnaziji u Ljubljani. Kad smo im rekli „selimo se u Klagenfurt“ oni su odgovorili: „Pravilno se kaže selite se“. Od tada živimo u tri grada. Kada je muž dobio poslovnu ponudu u Beogradu, svi smo zdušno podržali preseljenje. Dvoje dece danas živi u Beču a jedno u Ljubljani, gde se i okupljamo. To je užasno komplikovano za ljude koji manje putuju, ali mi smo navikli. Jedini je problem što verovatno nikad nećemo putovati kao normalan svet polupraznog gepeka, jer smo naučili decu da lepo jedu. Mada, duboko verujem da ne postoj normalan svet koji ima prazan gepek.
Kada javnost ustane, država čučne
B&F: Na humanitarnoj licitaciji koju ste nedavno raspisali na fejsbuku, čitalac iz Južnoafričke republike kupio je jedan „Osmeh za svaki dan“ za 200 evra, namenjenih lečenju jedne devojčice. Mogu li pojedinci svojim humanitarnim angažovanjem da nadomeste tromost države u ovakvim i sličnim situacijama?
J. Greganović: Pored svih tužnih stvari i tragedija koje nas okružuju, najviše zaboli kad vidimo najslabije članove svakog društva, a to su teško bolesna deca. Civilizovanost svakog društva se meri odnosom prema njegovim najslabijim članovima. Nas nekoliko komentatora blogera se udružilo i trudimo se da pomažemo teško bolesnoj deci. Potpuno je jasno da država nema para za sve u svakom trenutku, ali pokušavamo da pomognemo toj deci jer jedino što državu zaboli je pritisak javnosti. Kada javnost ustane, država čučne i tada pomogne nekom od koga je do tada okretala glavu. Iako sam u tom trenutku svesna da je još ko zna koliko dece kojoj je potrebna pomoć, bolje i jedno no nijedno. Problem je u tome što sistemsko rešenje još uvek ne postoji, kao ni koraci koji vode ka takvom rešenju, jer formiranje fonda ne rešava sve.
Mirjana Knežević
broj 118/119, jul/avgust 2015.