U situaciji kada su u Srbiji u opticaju bile ravno 43 vrste novca, a u Beogradu dodatno i „jevrejski znakovi za potkusurivanje“, Miloš Obrenović je pokušavao da sprovede različite reforme novčanog sistema. Najmanje je imao uspeha u borbi protiv lažnog novca, kalpuzana, žaleći se da su se u narodu toliko umnožili da se uskoro „za kalpuzane od 12 groša neće moći u čaršiji ni pola oke soli kupiti“.
Srbija u vreme Miloša Obrenovića nije imala svoju monetu, jer je bila zavisna od Turske, pa je i zvaničan novac kovan u Carigradu sa turskim žigom. Ali pored njega, u slobodnom prometu u Srbiji su bile i druge monete, novac evropskih država (ćesarski), naročito austrijski. Počev od oslobodilačkih ratova pa sve do 1868. u opticaju su bile 43 vrste novca, i to 10 vrsta od zlata, 28 od srebra i pet od bakra. Dukati, austrijski, francuski ili papini, mahmudija, rušpa, altiluk, suverin, holandez, portugalac i španjolac – bili su nazivi zlatnog novca. Razni taliri, rublja, forinta, cvancik, adlija, urubija, juzluk, ićiluk, bašluk, etmišluk, doksanluk kovani su od srebra. Od bakra su bili groševi i marjaši.
Pored pobrojanih moneta, tridesetih godina 19. veka ušao je u opticaj, doduše samo u Beogradu, i poseban novac beogradskih Jevreja. Kako navodi Tihomir R. Đorđević u knjizi „Iz Srbije kneza Miloša“, jevrejska sinagoga u Beogradu je izdavala „radi kusura i prosjaka od olova i voska naročite znakove sa turskim pečatom“. Njih je posle zamenjivala i isplaćivala u naznačenoj vrednosti novcem koji je bio u opticaju. Ali kako je dolazilo do brojnih zloupotreba, beogradski Jevreji su 1834. „zatražili od varoši Beograda i Suda okružija odobrenje da u ukupnoj vrednosti od 300 groša, načine od žute tenećke znakove od jednog i pet para, koji bi se upotrebljavali samo radi kusura i među prosjacima. Odobrenje im je dato, ali posle karatkog vremena Sud je izvršio pretres i pokupio nađen novac u čaršiji, a Jevreji su se pravdali da je novac pušten u opticaj bez njihovog znanja i da su to učinili prosjaci kupujući hleb i luk u čaršiji“. Na kraju, Miloš odobrava da Jevreji „imaju svojih znakova za potkusurivanje, ali samo u avri a ne u čaršiji“. Ali narod se već toliko navikao na ovaj novac, da ga je bilo teško povući iz šire upotrebe.
U boj protiv „kalpuzana“
Glavna novčana jedinica je bio groš, po kome se određivala vrednost ostalog novca, što je povremeno činila Porta u Carigradu za sve svoje pokrajine. Međutim, Miloš se često nije slagao sa tim odlukama i svoj stav je branio veoma energično, kao pitanje ekonomske slobode Srbije. Mada je vrednost novca uređivana propisima, dešavalo se da bude neujednačena, naročito u unutrašnjem trgovinskom prometu. Tako, prema zapisima, u Beogradu 1829. cvancik vredi 90, a u Požarevcu i Kragujevcu samo 80 para. Miloš je preko esnafa izdavao naredbe da se strogo poštuju propisi o novčanom tečaju koji je izdat 22. novembra 1823. i da se „niko ne prevari da skuplje prima ili daje novce“.
Miloš je preduzimao i korake da spreči prodor lažnog novca, ali u tome nije imao velikog uspeha. Nahijskim knezovima je 25. februara 1825. izdao naredbu da se zaostali porez plati „dobrim novcima“, upozoravajući na lažni novac „kalpuzane“, koji se pod imenom turskih dukata unose u zemlju. Za njih kaže da ništa ne vrede i da zato što narod ne sluša njegove savete, toliko su se umnožili „da se druga para i ne vidi, a narod će dotle doći da za kalpuzane od 12 groša neće moći u čaršiji na pola oke soli kupiti“.
Stoga je Miloš u maju 1826. objavio da budući dukati od 12 groša „u Srbiji neće više teći“. Ovu kneževu odluku nepovoljno su primili beogradski trgovci, pa u njihovo ime Barnko Marković, Naum Ičko i Hadži Nikola Brzak pišu 13. maja Milošu da njegova naredba o zabrani turskih dukata donosi trgovcima propast. „U Bugarskoj i Bosni cesarski talir vredi više od 10 groša, a u Rumuniji je još skuplji. Kogod otuda sa robom dođe u Srbiju i tu je proda, trudiće se tajnim načinom da dobije talire i da ih odavde odnese. Naprotiv, oni koji iz tih krajeva dolaze ovde da nešto kupe, davaće samo dukate od 12 groša. A iz hazne beogradskog vezira dobija se samo taj novac. Koj dakle sme se usuditi od Turčina ne primiti ga? Iz Ćesarije neće biti moguće doneti espap bez evropskih novaca, a kako preobratiti u njih turski novac koji ne vredi više?“, žale se trgovci Milošu.
Kako zakinuti Turke
Da bi razrešio sve veće probleme zbog istovremenog opticaja evropskog i turskog novca, Miloš je 1833. sproveo reformu, određujući dvojaku vrednost turskom novcu u odnosu na groš. U svakodnevnom čaršijskom prometu, turski novac je kao i evropski, imao vrednost prema utvrđenoj tarifi. Međutim, ako je porez plaćan turskim novcem, njegova vrednost je snižavana na polovinu i nazvan je čaršijskim grošem. Zato je uspostavljen čaršijski i poreski groš, a jedan poreski je vredeo dva čaršijska. Ovakvom reformom Miloš je uspeo da uveća državni prihod bez uvećanja poreza. Ali, istovremeno je želeo da umanji i materijalne obaveze Srbije prema Turskoj. Stoga uporno pokušava da ubedi tursku vlast u Carigradu da se prilikom određivanja danka Srbiji u iznosu od 2.300.000 groša ima na umu carigradski ili čaršijski groš, a ne poreski. Njegovo mišljenje, koje je uporno branio, najzad je i usvojeno 1837. i danak je otad isplaćivan po čaršijskoj vrednosti. Na taj način postignute su znatne uštede u državnim rashodima, koje su prema jednom proračunu u periodu od 1837 do 1842. iznosile ukupno više od sedam miliona poreskih groša.
Trgovinski poslovi su se obavljali i na kredit, vršene su i zaloge, izdavane obligacije, menice, novčana pisma i druge hartije od vrednosti, sa plaćanjem u inostranstvu, u Carigradu ili Beču. Mada je raznolikost moneta u opticaju stvarala mnogo problema, ona je i uvećavala novčani promet u Srbiji. „Svakih 15 dana, tatarin austrijske pošte donosio je iz Carigrada u Beograd od jedan do dva, a ponekad i tri miliona groša. Ako je kurs bio povoljan, jedan deo tog novca ostajao je u Beogradu. Tu se menjao za srebrni novac i njime su isplaćivani poverioci. Ali najveći deo prenosio se u Zemun, odakle se diližansom slao u Beč, gde su se groševi lili u kovnici. Za njih se dobijao srebrni novac, sa zaradom od pet i više odsto. Ovaj srebrni novac se ponovo nosio u Carigrad i tamo, pri povoljnom novčanom kursu, s procentom opet menjao u groševe. Bosanski trgovci su u Beograd povremeno donosili srebrni novac i menjali ga za groš, što je beogradskim trgovcima donosilo dobru zaradu, a neki od njih su se bavili samo tim zanimanjem“, navodi Đorđević.
Radi trgovisnkih poslova novac je često uziman na zajam, uz neretko visoku kamatu. Da bi suzbio nepravedno bogaćenje ovom vrstom novčane trgovine, Miloš je 24. marta 1837. odredio maksimalnu kamatu na mesečnom i godišnjem nivou, a ko to nije poštovao završavao je na sudu.
Ipak, stranci ocenjuju da je novčani promet u Beogradu ograničen, ističe Đorđević, „jer ne postoji berza kao po drugim evropskim slobodnim trgovačkim varošima. Misao da se otvori berza potekla je među beogradskim trgovcima još 1830. i koja je u vidu molbe prosleđena Milošu, ali je nepoznato zašto taj predlog nije usvojen“.
Nenaplativi krediti
Prva banka u Srbiji je osnovana privatnim kapitalom i mada je bilo predviđeno da se prikupi osnivački kapital od milion dukata, odnosno 12 miliona dinara, kupovinom akcija je uplaćeno samo 120. 000 dukata ili 1.440.000 dinara. Počela je da radi 3. juna 1869. pod nazivom Prva srpska banka, ali zbog neiskustva u bankarskom poslovanju ubrzo je zapala u teškoće. Promašaji na berzi i ulaganjima u železničke projekte u inostranstvu, a posebno odabravanje pozamašnih kredita svojim članovima, doveli su do njenog stečaja već 1871. godine. Najugledniji srpski trgovci, članovi uprave, pretrpeli su bankrot, pa u narednim godinama nije bilo interesovanja za osnivanje novih banaka ili novčanih zavoda.
Zorica Žarković
Finansije Top 2014/15.