Nasuprot već uobičajenim situacijama da se poslodavci žale na nedostatak kvalifikacija i zainteresovanosti radnika za posao, a radnici da su korektni radni uslovi postali luksuz u Srbiji, Kragujevčanke koje su prihvatile da se radi zaposlenja prekvalifikuju u zavarivačice u kompaniji Vaker Nojson kažu da su veoma zadovoljne svojim poslom i da ih poštuju i poslodavci i muške kolege.
Gordana Veličković, Slađana Mladenović i Slađana Stojanović rade sedam godina u austrijsko-nemačkoj kompaniji Vaker Nojson koja u Kragujevcu proizvodi varene konstrukcije za građevinske mašine, a Slavica Tomić i Dragica Ljujić dve godine manje. Svih pet su zavarivačice, iako nijedna od njih nije planirala da se bavi tom profesijom, niti se za nju školovala. Neke od njih su iz srodnih struka – Slađana Mladenović je, na primer, metalostrugar. Dragica, po obrazovanju metaloglodač kao i njena koleginica Gordana, ostala je bez posla nakon zatvaranja kragujevačke Zastave i prihvatila ponudu iz austrijsko-nemačkog koncerna da se prekvalifikuje u zavarivačicu i tamo zaposli. Mada je njena porodica u početku sa nevericom reagovala na takvu odluku, ona je bila uporna i u međuvremenu je zavolela svoj novi posao.
Gordana je prethodno uglavnom radila u prodavnicama, ali se vrlo brzo snašla u zavarivanju, toliko dobro da između ostalog i obučava nove zaposlene. Jedna od njenih učenica, Slavica Tomić, kaže da bi bez njene pomoći i strpljenja teško uspela da savlada ovaj donekle fizički zahtevan i veoma “pipav” posao. Iz prethodnog iskustva u prodavnicama, pekarama i zlatarama, najviše joj je pomoglo ono koje je stekla u zavarivanju nakita. Mada joj se nije ostvarila želja iz detinjstva da postane profesorka, za sadašnji posao kaže da je najbolji od svih koje je radila, zbog dobrih radnih uslova. Kada je pitaju da li je zadovoljna, odmah se priseti vremena kada je bila nezaposlena i u šali govorila: „Bože, daj samo da se zaposlim u nekoj gvožđari gde se fizički radi, jer stalno držim neke dijete, pa mi ne treba još i posao na kojem se sedi. Eto, želja mi se ispunila“, smeje se Slavica.
Poslovni fer-plej
Slađana Stojanović je završila školu za šnajdera-krojača, koja joj je pomogla u poslu zavarivačice, „jer sam naučila da držim pravac“. Prethodno je radila u trgovini, obućarstvu i kao pomoćna kuvarica u hotelu. Poslove je uglavnom nalazila preko omladinske zadruge, a kada je izgubila to pravo, 
muž ju je podržao da se prekvalifikuje u zavarivačicu jer se i sam bavi tim poslom. „Ipak, nisam gajila velike nade“, priznaje Slađana. „Kada sam došla na razgovor za posao, otvoreno sam rekla da umesto prestižnih kvalifikacija kakve se danas traže, imam samo muža, decu i višak godina, ali na moje iznenađenje poslodavac mi je odgvorio da mu je jedino važno da li imam volju za rad. Tada sam donela konačnu odluku, ne sanjajući da će mi ovaj posao ovako ići od ruke“. Pored sigurnosti što ima stalno zaposlenje, ističe da joj mnogo znači prijatna radna atmosfera i to što radi u istoj fabrici sa mužem, zetom i sinom.
Na pitanje šta ove žene motiviše da svakog dana pod punom opremom, uključujući i maske sa filterima za vazduh, daju sve od sebe na poslu, Svetlana Rajačić, rukovodilac HR odeljenja Vaker Nojsona kaže da su, pored redovne zarade i sigurnosti radnog mesta, veoma važne mogućnosti ličnog usavršavanja i napredovanja, otvorena komunikacija na svim nivoima i dobri međuljudski odnosi.
U kompaniji se dva puta godišnje oraganizuju proslave za sve zaposlene: pred Novu godinu, kada se zaposlenima uručuju pokloni, a za decu pripremaju predstave i prigodni novogodišnji paketići, dok se leti dodeljuju jubilarne nagrade za najbolje radnike, kojima prisustvuju i porodice zaposlenih. Tom prilikom se proslavljaju i novosklopljeni brakovi i rođenja novih članova, za koje se dobijaju i poklon vaučeri. „U fabrici jedan zid krase fotografije naših zaposlenih i njihovih porodica, jer je lepo da čovek i na poslu bude okružen dragim licima. Preporuke naših zaposlenih su nam važne i prilikom prijema novih radnika“, ističe Rajačić, „a primamo nazad i one koji su u međuvremenu napustili firmu, jer smatramo da su ’povratnici’ najbolja reklama za kompaniju“.
Na isto pitanje šta ih najviše motiviše na poslu, sve zavarivačice odgovaraju jednoglasno – poštovanje. Redovna plata i sigurnost posla su veoma bitni, ne krije Slavica Tomić, ali ističe da ni na jednom drugom poslu nije bila na ovakav način uvažavana i nije naišla na poslodavce „koji su spremni da izađu u susret svakom razumnom zahtevu“. Za mnoge zaposlene u Srbiji korektan odnos je, na žalost, postao luksuz, dodaje Slađana Stojanović, što je bilo i njeno iskustvo na prethodnim poslovima, „dok ovde imam normalno radno vreme i niko me ne primorava na neplaćeni prekovremeni rad. Povrh svega, odnosi su jako dobri, imamo svoj kutak za opuštanje i proslave na kojima se družimo“.
Žene imaju mirniju ruku
U proizvodnim pogonima Vaker Nojsona rade ukupno šest zavarivačica, dve žene koje su specijalizovane za rad na bušilicama i dve na testeri i čišćenju komada na plazma mašini. U kompaniji naglašavaju da ne prave razliku ni po jednom osnovu prilikom zapošljavanja, ali da nastoje da razbiju predrasude da žene nisu sposobne da obavljaju neka tradicionalno „muška“ zanimanja. „Naprotiv, inostrane studije pokazuju da su žene izuzetne u zavarivanju, a takvo je iskustvo i u našoj fabrici“, ističe Svetlana Rajačić.
To potvrđuje i Bojan Andrić, mentor u ovim poslovima u Vaker Nojsonu. „Zavarivačice u našoj fabrici bolje rade od 50 odsto svojih muških kolega. To mogu da garantujem jer sam obučio preko 90 odsto zavarivača koji su ovde zaposleni. Uspeh u ovom poslu ne zavisi toliko od snage, koliko od koncentracije i veštine, pogotovo što se rad obavlja uz podršku kranova i pomoćnih mašina za podizanje teških predmeta koji značajno olakšavaju fizičko naprezanje“.
Gordana Veličković na poslu
Utisak Slađane Stojanović je da zavarivačice imaju mirniju ruku od svojih muških kolega, da su pedantnije i odgovornije i da im, zato, najčešće i poveravaju poslove na izradi prototipa koji zahtevaju preciznost. “Mi imamo drugačiji odnos prema poslu. Žena nikada neće doći pijana na posao, neće zabušavati, biće disciplinovana, a sve to je veoma važno za rad u fabrici, u kojoj proizvodni procesi zahtevaju striktno poštovanje svih propisanih pravila da ne bi došlo do povreda“. Slavica Tomić deli takvo mišljenje, ali ističe da su i mnoge muške kolege veoma profesionalne i kratko zaključuje: „Za ovaj posao nije presudan pol, već veština i odgovornost“.
broj 118/119, jul/avgust 2015.