Naučno-tehnološki park Beograd zvanično je počeo da radi 14. septembra, a raspisan je i javni poziv za tehnološko-razvojne kompanije koje do 9. oktobra mogu da se prijave za ulazak u ovaj kompleks. Park će im na jednom mestu ponuditi kompletnu infrastrukturu i baze znanja, odnosno vezu sa fakultetima i naučno-istraživačkim institucijama, dok je osnovni cilj ovog projekta ubrzani tehnološki razvoj zemlje, u skladu sa dobrim primerima međunarodne prakse.
Početak rada prvog naučno-tehnološkog parka u Srbiji obnovio je pitanje povezanosti i saradnje nauke, odnosno naučnih institucija i istraživača, sa privredom, a na isto razmišljanje navela je i nedavna izjava ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srđana Verbića, da ćemo ostati bez 130 mil EUR kredita ukoliko fakulteti ne ponude odgovarajuće projekte.
U zlatno doba srpske ekonomije visokoškolske ustanove i naučni instituti intenzivno su sarađivali sa kompanijama jer je primena inovacija i rezultata naučnih istraživanja u praksi jedan od uslova za rast privrednih aktivnosti.
Prof. dr Branko Bugarski, pomoćnik ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zadužen za tehnološki razvoj, transfer tehnologija i inovacioni sistem, kaže za „eKapiju“ da je Ministarstvo prepoznalo značaj i primenu inovacija koje danas i kod nas i u svetu predstavljaju imperativ.
– Ministarstvo je kroz javne pozive i finansiranje inovacionih projekata koji za neposredan rezultat imaju stvaranje novih proizvoda, tehnologija, procesa i usluga, ili značajnu izmenu postojećih u skladu sa potrebama tržišta, u periodu od 2006. do 2014. godine uložilo 9,8 mil EUR. Podržana su ukupno 383 inovaciona projekta, kao i projekti za infrastrukturnu podršku inovacionoj delatnosti. Na taj način se podstiče primena i komercijalizacija naučnoistraživačkih rezultata i pruža podrška korišćenju savremenih tehnologija. Krajnji cilj je da se na domaćem tržištu pojavi što veći broj novih inovativnih proizvoda i usluga koje će biti konkurentne i dugoročno doprineti pokretanju domaće privrede, povećanju njene konkurentnosti, smanjenju uvoza, rastu izvoza i povećanju broja novih radnih mesta – objašnjava Bugarski.
On ističe da država u oblasti nauke teži da pređe iz investicione u inovacionu fazu, uz ekonomiju koja će se bazirati na globalno konkurentnim proizvodima sa većom dodatom vrednošću. To je značajno jer je udeo ukupne zaposlenosti u proizvodnji zasnovanoj na srednjoj i visokoj tehnologiji znatno ispod nivoa zemalja EU.
– Glavni razlog zabrinutosti kada je reč o kratkoročnom i dugoročnom potencijalu za stvaranje novih inovacionih proizvoda i procesa u srpskim preduzećima leži u izuzetno niskoj i nepromenjenoj stopi poslovnih ulaganja u istraživanje i razvoj. Srbija se veoma slabo kotira i kada je reč o prijavama za patente, što je delimično prouzrokovano smanjenjem ulaganja u istraživanje i tehnološki razvoj, ali i visokim troškovima patentiranja, posebno na međunarodnom nivou – zaključuje Branko Bugarski.
Mr Gordana Danilović Grković, v.d. direktora Naučno-tehnološkog parka Beograd i donedavno direktor Poslovnog inkubatora tehničkih fakulteta (BITF), kaže da je Srbija zemlja koja je jako dobro ocenjena kada je reč o naučno-istraživačkom potencijalu.
– Istovremeno, imamo problem sa razvojem privrede koja je od izolacije i devedesetih godina u stanju kakvom jeste i ne oporavlja se dovoljno dobro i dovoljno brzo. Kada pričamo o vezi između nauke i privrede često ćete čuti da naučnici kažu kako nemaju sa kim da pričaju u privredi, ali poenta je u tome da su ovo, po definiciji, dva različita sveta – objašnjava sagovornica „eKapije“.
Ona navodi da se direktna komunikacija između nauke i privrede nigde u svetu ne odvija automatski, odnosno ne funkcioniše bez problema, jer ove dve strane imaju različite ciljeve. Cilj naučnih istraživanja je otkrivanje novih procesa, metoda, rešenja, dok privreda nastoji da komercijalizuje proizvode, da se pozicionira na tržištu, prihoduje, zapošljava, raste.
– Zato su razvijene zemlje još pre 50 godina počele da kreiraju različite instrumente za povezivanje naučnog potencijala i privrednika, različite organizacije koje pomažu da se ova dva sveta bolje razumeju. One pomažu privredi da prepozna sve te inovacije i znanje koje dolazi iz nauke, a na drugoj strani usmeravaju nauku da fokusira svoja istraživanja na rešavanje konkretnih problema u privredi. To je čitava paleta organizacija koje su najveću ekspanziju i bum u Evropi doživele devedesetih godina sa biznis inkubatorima – ističe Gordana Danilović Grković i dodaje da svaka od tih organizacija ima svoje mesto.
Njihov prvenstveni cilj jeste transfer znanja i tehnologija, ali su one u suštini instrumenti regionalnog razvoja i svaka grupa ima svoje karakteristike. Vrlo je precizno definisano šta čini biznis inkubatore, šta akceleratore, a šta naučno-tehnološke parkove.
– Poenta je razvijati instrumente tako da rešavate probleme određene regije i to smo mi uradili sa Biznis inkubatorom tehničkih fakulteta. Evidentno je da postoji jaz između nauke i privrede u Srbiji. Takođe je evidentno i da nemamo dovoljan transfer znanja i tehnologija, a tu je i odliv mozgova. Zato bi sada bilo logično da razvijamo paletu instrumenata koji će nam pomoći u prevazilaženju ovih izazova, pa nam je, primera radi, potreban Centar za transfer tehnologija, kao i inkubator koji će pomoći mladima koji žele da započnu biznis, jer preduzetništvo među mladima nije kod nas ni blizu tako razvijeno i popularizovano koliki su nam potencijali. Potreban nam je i naučno-tehnološki park koji bi trebalo da privuče visokotehnološke kompanije. Lakše je kada veliki broj kompanija imate okupljene na jednom mestu i zato bi trebalo razvijati sve te organizacije koje moraju da budu komplementarne.
Ulaganje u nauku nije trošak, to je investicija
Pored nefinansijskih instrumenata podrške, potrebni su i finansijski, poput Fonda za inovacionu delatnost koji je javna institucija i zastupa državni interes tako što pomaže razvoj inovacija i malih preduzeća. Gordana Danilović Grković saglasna je da bi svakako trebalo stvarati uslove i za privlačenje privatnih investitora, a smatra da najveći jaz postoji upravo u razvoju organizacija koje povezuju nauku i privredu i da bi se tu trebalo skoncentrisati na razvoj infrastrukture.
– Potrebna su nam mesta poput Biznis inkubatora i naučno-tehnološkog parka, jer su to mesta ekonomije zasnovane na znanju. U BITF-u imate 50 malih firmi. Isto to trebalo bi da napravimo i u naučno-tehnološkom parku Beograd, samo što bi jedan manji deo bio za male firme, a ostatak za razvojne kompanije koje bi u interakciji sa univerzitetom razvijale nove proizvode i usluge – objašnjava naša sagovornica i ističe da ulaganje u nauku nije trošak, to je investicija.
– Od svih pomenutih instrumenata naučno-tehnološki park je najkompleksniji i potrebno je imati iskustvo i testirati najpre više malih celina da bi na kraju park mogao da se napravi brzo i efikasno. Slovenija je počela da gradi svoj naučno-tehnološki park 17 godina posle Srbije, a danas ima 38.000 m2 na brdu kod Ljubljane. Ipak, oni su tokom devedesetih i početkom 2000-ih razvijali čitav niz inkubatora i inovacionih centara i park je nastao praktično iz inkubatora. To je pravi model.
Prof. dr Branko Bugarski ističe da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kroz finansiranje projekata jača i inovacionu infrastrukturu i zato je izuzetno važno što je pokrenut rad prvog naučno-tehnološkog parka (NTP) u Srbiji, postavljenog na temeljima partnerstva države, Grada Beograda i beogradskog univerziteta. On smatra da bi NTP trebalo razviti na najbrži i najracionalniji način, kako bi se što pre osetili njegovi efekti na razvoj ekonomije i zapošljavanje mladih visokoobrazovanih kadrova.
Nova direktorka Naučno-tehnološkog parka Beograd kaže da joj je cilj da napravi kompleks prema međunarodnom primerima dobre prakse, ali i u skladu sa našim iskustvima.
– Uspeli smo, zahvaljujući podršci Vlade Švajcarske, da razvijemo dobar javni poziv, a oko projekta su se kao osnivači okupili država, grad i beogradski univerzitet. Do kraja godine planiramo da uselimo 20% prostora u parku, a u narednih šest meseci još 20%.
U saradnji sa Gradom počela je da radi i autobuska linija 66 koja kreće od Vukovog spomenika i završava svoju trasu u kompleksu naučno-tehnološkog parka, a za Gordanu Danilović-Grković značajan iskorak predstavlja i to što oseća želju drugih institucija da se uključe u priču, poput Privredne komore Beograda i SIEPA. Stigla je podrška i Ministarstva privrede i Ministarstva trgovine i telekomunikacija.
Početni budžet za pokriće dela troškova obezbedila je država, ali ideja je da naučno-tehnološki park u roku od tri do četiri godine postane samoodrživ.
– Za intenziviranje istraživanja i inovacije potrebna su veća ulaganja, ali je jasno da je povećanje BDP-a osnovni preduslov – kaže za „eKapiju“ Branko Bugarski.
On ističe da je za prevazilaženje postojećeg stanja neophodno ojačati veze nauke i industrije, razviti potencijal za transfer tehnologije i komercijalizaciju istraživanja rađenih u istraživačkim institutima i univerzitetima u Srbiji. Takođe bi trebalo omogućiti „direktan, brz i lokalizovan upliv inovativnih preduzeća u definisanje sadržaja nastavnih programa na fakultetima, kako bi se što brže obrazovali potrebni ljudski resursi“, a poželjno je i razvijati inovativnu kulturu i obrazovanje u Srbiji i uvesti predavanja o preduzetništvu kroz sve nivoe školstva.
Nedostaju nam akceleratori
Gordana Danilović Grković navodi i gde postoji još uvek neiskorišćeni potencijal za povezivanje nauke i privrede. Ona kaže da Srbija „enormno zaostaje“ kada je reč o akceleratorima.
– Inkubatori su se pokazali kao jako dobar model, ali su ljudi onda shvatili da u IT svetu stvari idu mnogo brže i da klasična inkubacija za ideje koje pokazuju enormni potencijal nije više dovoljna. Najprostije rečeno – akceleratori su brza inkubacija, odnosno u njih ulaze preduzeća i programi koji imaju potencijal za dinamičan razvoj. Akcelerator je inkubator sa fondom, odnosno kapitalom, i mentoring programom i to je ono što nama nedostaje. Najbliži u okruženju su nam Sofija, Skoplje, Osijek, Zagreb i to predstavlja novu opasnost za nas jer nam preti novi odliv mozgova ako ne pomognemo mladima da ovde osnivaju preduzeća i ovde se vraćaju.
Kompanija „Strawberry Energy“ je upravo prošla jedan program akceleracije u Sofiji, i trebalo bi krajem septembra u Londonu da postavi četiri klupe sa solarnim punjačima za mobilne uređaje.
– Otkako je Miloš Milisavljević 2011. godine osnovao firmu Poslovno-tehnološki inkubator tehničkih fakulteta bio je prva institucija koja nam je pružila podršku. Tada kao studenti još nismo znali puno o operativnim stvarima, o osnivanju firme, upravljanju administracijom i dobili smo mnogo praktičnih saveta, a s druge strane mogli smo da se posvetimo razvoju poslovanja. Ipak, kada nam je bila potrebna investicija otišli smo u Sofiju i tamo dobili podršku bugarskog akceleratora „Eleven“. Na žalost, takvih akceleratora nema u Srbiji i to je ono što nedostaje ovom tržištu – više investicione podrške i više programa mentorstva u skladu sa zapadnim standardima – ističe Tijana Manitašević iz „Strawberry Energy“.
Nacionalni projekti sa obaveznim učešćem privrede
Ivan Gligorijević, CEO i jedan od osnivača kompanije „mBrainTrain“ koja je 2013. godine nagrađena na takmičenju za najbolju tehnološku inovaciju, smatra da je saradnja nauke i privrede u Srbiji na prilično niskom nivou i da privreda nije u dovoljnoj meri orijentisana ka inovacijama.
– S druge strane nauka takođe ne stoji najbolje i često se svodi na bavljenje projektima od kojih je makar jedan broj totalno beznačajan ili samo „na papiru“. Fakulteti ponekad obavljaju uslužne delatnosti za privredu, ali to takođe nije toliko inovativno. Jedan korak u promeni i unapređenju tog odnosa moglo bi da bude objavljivanje, na primer, nacionalnih projekata sa obaveznim učešćem privrede, gde bi se javljale firme kojima je zaista potrebno određeno istraživanje i gde će se one obavezati na neki način da to „vuku“ ka komercijalizaciji. Recimo da su elementi projekta „Horizon 2020“ u Evropi nešto najsličnije – zaključuje Gligorijević u razgovoru za „eKapiju“.
On je takođe saglasan sa Gordanom Danilović Grković da nijedna država koja je rešila da štedi na nauci nije dobro prošla. Smatra da se inovativna delatnost uvek isplati, ali nakon određenog perioda, pa valjda zato i nije omiljena.
– Od nauke ne mogu da se dobiju trenutni rezultati, ali takav odnos na duže staze potpuno uništava konkurentnost privrede. Pošto ne možemo da proizvodimo stvari jeftinije nego u Aziji ostaju nam jedino inovacije i to u svim sektorima – proizvodnom, uslužnom, a država bi trebalo da podstakne pravu nauku.
I Nikola Cvetković, jedan od osnivača firme „Neopix“ koja posluje u okviru BITF, smatra da između nauke (posebno sistema obrazovanja) i privrede postoji ozbiljan disbalans.
– Situacija u IT sektoru je još i drastično bolja nego u nekim društvenim naukama gde skoro da nema dodira sa realnošću. Očigledno da profesori ne razvijaju način na koji drže predavanja, ne modernizuju samo gradivo, a potrebno nam je i mnogo više praktičnog rada i iskustva.
„Neopix“ se inače bavi developmentom i dizajnom, a sagovornik „eKapije“ kaže da prisustvo u biznis inkubatoru za firmu predstavlja mogućnost da razgovara sa drugim kolegama i razmeni iskustvo o izazovima na koje nailaze i druge kompanije. S druge strane, uslovi za pokretanje biznisa u jednoj ovakvoj organizaciji su prilično povoljni, a dobijaju i puno korisnih saveta.
Marko Andrejić