/ B&F Plus / Rijaliti protiv sistema vrednosti: Vrteška moralisanja i uslovi proizvodnje
BiF Analize Čitajte B&F online

Rijaliti protiv sistema vrednosti: Vrteška moralisanja i uslovi proizvodnje

This post has already been read 1427 times!

Užarene debate o tzv. reality televiziji u Srbiji, izazvane protestnom akcijom desničarske studentske organizacije, uglavnom se bore sa večitom lažnom dilemom: jesu li mediji ogledalo ili uzor društva? I dok ispod te dileme neprestano tinja nelagoda jer je sve vidljivije da kapitalizam Srbiji nije razvio liberalne i građanske društvene vrednosti, a navodno je morao, retki se usude da celu priču stave u kontekst nedavno donešenog zakona o medijima i uslova medijske proizvodnje, odnosno kapitalizma.

Početkom septembra, studentska organizacija Sistem vrednosti, nastala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, organizovala je na Trgu republike protest protiv reality-show programa, uz klasičnu muziku i transparent “Hoćemo kulturu, a ne rijaliti”. Kako su rijaliti-programi u poslednje vreme veoma gledani i emitovali su se praktično na svim srpskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom (čak je i javni servis bio predmet rijaliti-skandala pre nekoliko godina), a kultura je već dugo svakodnevna jadikovka, što na temu propasti morala i obrazovanja, i, uopšte, nestanka smisla života, što na temu nedostatka novca, ovaj protest izazvao je brojne reakcije javnosti: od potpisivanja peticije za zabranu rijalitija, preko diskusija viđenih intelektualaca, do saopštenja državnih funkcionera.

Online peticija uspela je da bude čudo u medijima cela tri dana, pošto je sakupljeno preko 100.000 potpisa – iako su svi znali da je besmislena, jer Srbija nema zakon o peticijama već više od deset godina, građanske inicijative završavaju u administrativnom haosu, tako da važeći zakoni otežavaju i mnogo ozbiljnija izražavanja “narodne volje”. I sam pokretač online peticije ubrzo se vajkao da mu telefon neprekidno zvoni, da ga novinari progone, i da on ne namerava posvetiti zabrani rijalitija više od nekoliko minuta pred kompjuterom. Ni sa svih milion potpisa, dakako, ništa ne bismo dobili osim moralne panike i galame javnosti da “država nešto učini”: domet državne intervencije video se 16. septembra, kada je Regulatorno telo za elektronske medije (REM), verovatno zbog medijske halabuke, udelilo “mere opomene i upozorenja” televizijama Pink i Happy, zbog neprimerenih sadržaja, jer je ocenilo “da su psovke, vređanja, tuče i uopšte nepristojno ponašanje sadržaji koji mogu negativno da utiču na decu i da nisu smeli da se emituju u zaštićeno vreme pre 22:00, odnosno 23:00 časa”.

Malograđanska ljubav prema srpstvu

Dok se tresla gora, mnogi koji su inicijalno podržali protest i peticiju nisu proverili u ime kog sistema vrednosti je organizacija Sistem vrednosti zatražila reakciju države. Ispostavilo se da je u pitanju stara, klišeizirana desnica, koja zapravo nema nijedan suvisli politički predlog, sem ideje da će Srbija prosperirati jedino ako se Srbi budu razmnožavali, išli u crkvu i vojsku, i govorili jedni drugima “dobar dan” i “prijatno”. Sistem vrednosti u to ime organizuje tribinu “Dragocenost porodice u 21. veku”, porodičnu šetnju na dan Parade ponosa (sa transparentom “Pravo lice srpske prestonice”), i na fejsbuku objavljuje da se zalaže za jačanje srpske vojske i visoke kulture, a protiv američke demokratije i granice na Drini koja Srbe veštački d(ij)eli. Dakle, u pitanju je malograđanska ljubav prema srpstvu, bez invencije.

Naravno, ova studentska organizacija, uvijena u opšta mesta desnice, koja počinju već od njenog naziva, a nastavljaju se floskulama o “časti, poštenju, kulturi i nacionalnom identitetu”, sama po sebi nije simptom ničega dosad neviđenog, niti je po bilo čemu važna. Njen najveći domet je ubod igle iznad meridijana kojim protiče priča o urušenoj i nefunkcionalnoj srpskoj kulturi, ubod kojim javnost, očito, misli da je moguće uspostaviti protok vitalne energije u Srbiju kao takvu. Ali zašto je taj ubod baš sada izazvao takvu reakciju? Od mnogih razloga, treba izdvojiti dva, koja su retko pominjana u dosadašnjim raspravama: uslove proizvodnje određene forme rijalitija, i – kraj procesa privatizacije medija.

Naime, sama forma rijaliti-televizije po sebi nije problematična, i ima niz podvrsta i varijanti, od kojih jedna na raznim stranama izaziva debate – upravo ona koja je u Srbiji dominantna. Reč je o najjeftinijoj vrsti takmičarskog rijalitija, koja podrazumeva obične ljude ili pop zvezde, ili i jedne i druge, smeštene u izlovani prostor, uz naglašeni voajerizam, učestvovanje publike, i podsticanje konflikta koji vodi do skandala u oblasti seksa ili nasilja, što potom, logično, podiže rejting. Reč je, međutim, o jeftinoj i dostupnoj zabavi za većinu građana Srbije – ako nemate novaca, vremena ili interesovanja za druge oblike kulture i zabave, ili vam oni, u mestu gde živite, nisu dostupni, televizor je uvek tu. Vlasnici televizija to dobro razumeju, i trude se da prate diktat šou-biznisa, te da ulože manje, a zarade više, pošto su, kao privatni preduzetnici, zainteresovani za dobru zaradu, a ne za širenje učtivosti među narodom.

Maskiranje klasne komponente

Tako je u poslednje vreme gledanost rijalitija velika, a Happy je, od male i bezvezne televizije, samo na osnovu nesputanog insistiranja na “sadržajima koji mogu negativno da utiču na decu”, u svojim programima Parovi i Maldivi, izbila u prvi plan i počela da na tržištu ozbiljno konkuriše Pinku Željka Mitrovića i, već dugo izuzetno gledanoj, Farmi. U trku se, Velikim bratom, svojim tradicionalnim proizvodom koji je i započeo eru rijalitija, uključila i TV B92, koja je, zbog antimiloševićevske istorije, do zadnjeg malog akcionara-novinara što je prodao akcije većinskom vlasniku, opstajala u srcu i nadanjima tzv. druge Srbije kao nekakav relevantan medij. Ta je radio-televizija nedavno prešla u većinsko vlasništvo multinacionalke Antenna Group, čiji je vlasnik, Minos Kirijaku, grčki magnat u oblasti špedicije, brodarstva i trgovine naftom, odavno u centru pažnje balkanskih medija, jer kupuje balkanske medije, od Hrvatske do Turske. Iako su zvanično drugi ljudi vlasnici, u javnosti se odavno smatra da je pravi gazda Happy televizije osoba koja je takođe “radila s naftom i brodovima” i postala privrednik opšteg tipa sa idejom privatizacije vitalnih resursa: Predrag Ranković Peconi.

Reč je o kontroverznom biznismenu kojem se, u slučaju uljara, cigareta, slatkiša, piva i zemljišta, mogu lakše oprostiti sve sporne privatizacije, optužbe za utaju poreza i zloupotrebe službenog položaja, nego što je to u slučaju privatizacije vinjaka, koja je, razumljivo, mnoge u Srbiji istinski potresla… Urednik u TV Happy, koji brani rijaliti kao “ogledalo Srbije”, i tako se pere od spočitavane krivice, zove se Milomir Marić, i započeo je karijeru pred kraj 1980-ih, na početku deregulacije medijskog polja i uspona slobodnog tržišta, kada su na prodaji spektakla i tabloidizacije isplivali i Aleksandar Tijanić, Denis Kuljiš, i drugi doajeni “slobodnog novinarstva”. U isto vreme, okončava se završni čin privatizacije medija, nastao po novom setu zakona, koji znači da se država, odnosno lokalne samouprave, potpuno povlače iz postojećih medija, te da više ne mogu osnivati nove. To već dovodi do niza posledica u neskladu sa, na sve strane proklamovanom, ideologijom slobode, kreacije i inovacije, većeg kvaliteta programa, i sveopšteg boljitka u slabo regulisanim tržišnim uslovima.

Kada se to ima na umu, recentna debata oko rijalitija, u kojoj se u prvi plan guraju pitanja ukusa, pristojnosti i morala, ili adekvatnosti sadržaja za decu posle 22h (kao da tuče, psovke i pornografiju deca ne mogu videti svuda, od kuće do škole, od škole do interneta), zapravo ne samo da infantilizuje problem, već maskira klasnu komponentu položaja novinara i zaposlenih u novoj slici kapitalističkih medija (ako nam je do morala, postoji i nelagoda zbog pristajanja podređenih u medijskoj hijerarhiji na neetičke zahteve producenata i menadžmenta u trci za profitom, koja se retko pominje), problem slobode medija u vlasništvu malog broja preduzetnika, pitanje dostupnosti tzv. visoke kulture i uslova njene proizvodnje i potrošnje, itd. Uostalom, već je pisano o marketinškoj kampanji Beogradske filharmonije, jednom od stubova visoke kulture u Srbiji, pod sloganom “Nije za svakoga”. Kontrasta radi, dugogodišnji slogan Radio Beograda glasi “Elitizam za sve”, a odnos ideoloških pretpostavki sadržanih u te dve poruke može se u praksi videti po tome što je bivši direktor filharmonije postao ministar kulture, a Radio Beograd je zadnja rupa na finansijskoj svirali javnog servisa.

Predvidljivi odgovori i zanemarena pitanja

Iz toga je proizašlo da je diskursna loptica gotovo sasvim prebačena na stranu desničarskog zazivanja državne kontrole u ime “zdravlja nacije”, i opredeljivanja na osi mogućih stavova o zabrani rijalitija i o karakteristikama njegove publike. Niko, razumljivo, nije baš imao herca da kaže kako su rijalitiji odlični, da ih treba dopustiti i da problem ne postoji, ali su liberalniji komentatori zastupali tezu o daljinskom upravljaču (samo treba da prebacite na nešto drugo) ili bojkotu proizvoda koji se reklamiraju u rijalitijima, dok su konzervativniji tražili oporezivanje, drakonske kazne i zabranu. Predvidljivi su bili i večiti odgovori na pitanje da li je publika aktivna ili pasivna, to jest, da li je svesna niskog kvaliteta programa i njegove konstruisanosti, tako da ima određen ironijski, intelektualni i etički odmak od prizora na tamnoj strani ljudskog dostojanstva, ili je primitivna i podložna manipulaciji, te uživa u sveopštem raspadu nedefinisanog sistema vrednosti, raspadu koji živi i u svojoj svakodnevici.

Dilema, dakle, jesu li mediji ogledalo ili uzor, ostala je, kao i obično, nerešena, ali u vazduhu opet visi ta dugovečna zapitanost: zašto nas kapitalizam ne civilizuje, kad smo se već za to borili? Jedno ne treba smetnuti sa uma: napustiti ideologiju mrskog i arhaičnog prosvetiteljstva, i proizvodnje sistemskih uslova za obrazovanje i formiranje kulturnih potreba visokog nivoa, tih oblika državnog nasilja u socijalizmu, značilo je, za veliki broj srpske liberalno-građanske elite, prihvatiti ideju da će nas kapitalizam, tako zaostale i zatucane, sve brzo modernizovati i učiniti naprednim primercima ljudske vrste, po čistoj milosti slobodnog tržišta, a da će nas društvena odgovornost za kulturu, obrazovanje i medije, prebačena na privatne kompanije – osloboditi etatističke sterilnosti i kontrole.

Pošto se to ne događa, moramo se uporno okretati na vrtešku moralisanja, taman i ako je pokreće omladina sa desnice. I na toj vrtešci ćemo ostati sve dok ne počnemo da kritički mislimo o sistemskim uslovima proizvodnje i potrošnje medijskih sadržaja, a to pre svega znači, pored razumevanja izbora koje “običan gledalac” pravi, o smislu i oblicima vlasništva i upravljanja u medijima.

 

 

Preuzeto sa Biltena

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close