Iako formalno još uvek deluju sa ciljem pružanja javnih usluga, preduzeća poput beogradskog Infostana ili Radio-televizije su pod snažnim pritiskom komercijalnog poslovanja i finansijske samoodrživosti. Nesporazumi oko izvora njihovih finansija u tom smislu nisu samo posledica izoliranih “korupcijskih afera”, nego i nerešenih protivrečnosti između javnog interesa i profitne logike.
Smanjenje radničkih prava kroz liberalizaciju tržišta rada i masovne privatizacije predstavljaju temelj svake neoliberalne agende, pa tako i agende aktuelne vlade u Srbiji. No i preduzeća koja uspeju da izbegnu privatizaciju, najčešće na osnovu toga što je njihova delatnost od kardinalne važnosti za javne interese, bivaju podvrgnuta suptilnim tržišnim mehanizmima, kojima se javni karakter ovih privrednih društava modifikuje prema potrebama profita. To ubedljivo pokazuju i dva srpska preduzeća, Javno-komunalno preduzeće Infostan i Radio-televizija Srbije, koja, pored činjenice da im je svrha da obezbede javne usluge, povezuje i niz kontroverznih “flertova” sa komercijalnim delatnostima.
Početkom oktobra ove godine 390.000 domaćinstava u Beogradu dobilo je račune za Infostan sa dodatnom stavkom za plaćanje rate osiguranja stana u iznosu od oko 2 evra. Budući da se računi za Infostan kreću u visini od oko 100 evra, ovaj novi namet, do čijeg je potraživanja navodno došlo greškom direktora firme, mogao je proći nezapaženo. Srećom nije. Lavina negodovanja zbog evidentnog pokušaja prevare, te pravovremena reakcija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka, Rodoljuba Šabića, i zaštitnika građana grada Beograda, Katarine Žeželj, primorala je gradske vlasti da rapidno reaguju, zbog čega su septembarski računi stornirani, a direktor Infostana, Veselin Marković, podneo je ostavku.
Infostan je javno-komunalno preduzeće koje obavlja isključivo naplatu naknade za korišćenje komunalnih usluga i proizvoda kroz Sistem objedinjene naplate na teritoriji 10 centralnih beogradskih opština i dve obodne beogradske opštine. Sistem objedinjene naplate odnosi se, dakle, samo na užu teritoriju grada Beograda i obuhvata naknadu za održavanje stambenih zgrada, naknadu za usluge dimničara, naknadu za grejanje, naknadu za iznošenje smeća, naknadu za vodu i toplu vodu, naknadu za ekološku zaštitu i naknadu za zajedničku električnu energiju. Preduzeća koja obezbeđuju ove usluge sklapaju ugovore sa gradskim vlastima, dok JKP Infostan samo posreduje između grada Beograda, u čijem je vlasništvu, i korisnika komunalnih usluga.
Nastavak zloupotreba
Osiguranje stana jeste fakultativna opcija, a ne dugovanje, zbog čega se može naplatiti samo onim domaćinstvima koja su sklopila ugovor sa nekom od osiguravajućih kuća, koje posluju u okviru Sistema objedinjene naplate. Sistem objedinjene naplate omogućava plaćanje svih pomenutih usluga preko jednog računa, ali istovremeno predstavlja i ogromnu bazu podataka, koju Infostan povremeno zloupotrebljava u komercijalne svrhe. Prema rečima Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka, “postupak JKP Infostan je i direktno ugrožavanje prava građana iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti”. Infostan je do 2011. godine uz račune građanima dostavljao i različite reklamne materijale, a ova protivzakonita praksa obustavljena je zahvaljujući intervenciji Poverenika. Po svemu sudeći, pokušaj naplate izmišljenog duga u vidu stavke osiguranja predstavlja nastavak zloupotrebe zaštićenih podataka zarad reklamiranja privatnih firmi. Budući da je ovakav “propust” nedvosmisleno kršenje zakona, sumnja na korupciju sasvim je opravdana. Marketinški trikovi rukovodstva JKP Infostan dobro ilustruju na koji način je funkcionisanje javnih preduzeća u javnom interesu onemogućeno pod udarom tržišnog imperativa.
Infostan korporativnu logiku nastoji da etablira i kroz sistem “nagrađivanja” redovnih platiša. To proizvodi bizarne ideje da je redovno plaćanje računa pitanje poštovanja, odanosti “kući”, što rezultira još bizarnijim nagradama poput popusta u optičarskim radnjama, popusta za pozorišne predstave i krstarenje Dunavom i Savom. Groteskna priroda ovakve podsticajne politike ogleda se u tome što JKP Infostan nema učešća u određivanju cene usluga niti u subvencionisanju građana koji nisu u stanju da izmire svoje dugove. Dok Infostan “nagrađuje” redovno plaćanje komunalnih usluga, dotle grad Beograd putem nerealno visokih cena usluga i nedostižnih standarda za dobijanje subvencije od 30% plaćanje komunalija pretvara u pravi egzistencijalni izazov. Apeli za redovnim izmirivanjem obaveza, koje institucije s vremena na vreme upućuju građanima, besmisleni su i apsurdni, jer plaćanje računa nije stvar dobre volje i etikecije, već ekonomskih uslova. Zato ne čudi što je redovna naplata potraživanja glavna briga mnogih javnih servisa, među kojima je i onaj medijski.
Vraćanje RTV pretplate
Još u maju 2013. sadašnji premijer, a tadašnji prvi potpredsednik Vlade, najavio je ukidanje TV pretplate za javne medijske servise – Radio-televiziju Srbije i Radio-televiziju Vojvodine, te njihovo finansiranje iz budžeta. Do ispunjenja ovog obećanja uistinu i jeste došlo, ali sa zakašnjenjem i na krajnje neočekivan način. U julu 2014. ukinuta je TV pretplata, a početkom avgusta te godine usvojen je Zakon o javnim medijskim servisima, kojim se plaćanje takse za TV pretplatu vraća na nivo iz 2013. i ranije. Zakon predviđa da bi ova taksa trebalo da se naplaćuje uz račun za struju, što nije u skladu sa Zakonom o taksama, zbog čega rukovodstvo RTS očekuje promenu zakona, budući da sistem naplate usluga javnog medijskog servisa po novom-starom zakonu treba da započne od 1. januara 2016. Interesantno je kako nadležni organi pokušavaju da revitalizuju sistem naplate koji je odavno naišao na otpor građana i pokazao se kao višestruko neefikasan. Prema pisanju domaćih medija, od 2.550.000 domaćinstava, pretplatu je plaćalo tek 637.000. RTS je podneo samo 8.400 tužbi, od čega je rešeno 1.000.
Prirodno je zapitati se šta stoji iza neracionalnog pokušaja rukovodstva RTS-a i vladajuće Srpske napredne stranke da iznova nametnu plaćanje TV pretplate, koju najveći broj pretplatnika očigledno ne želi i/li ne može da plati. Reč je o pokušaju javnog medijskog servisa da, kao javno preduzeće, podmiri i potrebe javnog interesa i privatnog profita. Ali niko ne može da služi dva gospodara, što RTS i RTV, kojima je glavni izvor finansiranja u proteklih godinu dana bio budžet Republike Srbije, pokušavaju da postignu podelom na osnovnu i komercijalnu delatnost, te na njima odgovarajuće, uzajamno isključive, načine finansiranja.
Varljivi pluralizam
Srpska vlast u poslednjih nekoliko godina sprovodi krajnje rigoroznu poresku politiku, ne samo visokim oporezivanjem honorara i povećanjem poreza na rad, već i naplatom poreza na zaradu iz 2011. Iako Zakon o javnim medijskim servisima propisuje da taksa za TV pretplatu ne može biti viša od 4 evra, te da se od 2017. mora usklađivati sa indeksom rasta potrošačkih servisa, svaki novi namet u trenutku kada porezi i računi rastu, a prihodi se smanjuju, predstavlja direktan udar na životni standard. Činjenica da građani već godinama kontinuirano odbijaju plaćanje TV pretplate takođe sugeriše da javni servis Srbije niko zaista ne doživljava kao instituciju koja “obavljanjem svoje osnovne delatnosti, omogućava ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja”. Poslušništvo uprave RTS-a spram svake vladajuće garniture praktično je javna tajna.
Koncept javnog servisa značajan je i vredan po sebi. Ono što je, međutim, sporno jesu izvori finansiranja i upravni organi javnog servisa Srbije, što se, očekivano, odražava i na kvalitet programa. Već više puta pomenuti Zakon o javnim medijskim servisima, kao osnovni način finansiranja Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine navodi takse. Zatim slede sredstva iz budžeta, te neto korist od komercijalne eksploatacije sadržaja proizvedenog u okviru osnovne delatnosti, i naposletku komercijalni i ostali prihodi.
Zakon predviđa da se prva 3 izvora koriste isključivo za finansiranje osnovne delatnosti, što, između ostalog, uključuje “istinito, blagovremeno, potpuno, nepristrasno informisanje građana”, “poštovanje i predstavljanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, demokratskih vrednosti”, i “poštovanje i podsticanje pluralizma političkih, verskih i drugih ideja”. Interesantno je koliko su apstraktno definisane delatnosti javnog servisa spram konciznih uputstava o obračunavanju kamate usled kašnjenja sa plaćanjem pretplate, kao i visina kazne od oko 25 evra u slučaju da obveznik u roku od 15 dana ne obavesti nadležne organe o promeni evidentiranih podataka. Na koji način će RTS čuvati vrednosti pluralizma i demokratije dovoljno govori zakonska odredba koja javni medijski servis obavezuje da koristi isključivo ćirilično pismo.
Imperativ kompetitivnosti
Istina je da Zakon onemogućava tzv. “unakrsno subvencionisanje” tj. finansiranje komercijalne delatnosti novcem od pretplate. Međutim, odluka da se RTS i RTV ubuduće finansiraju naplatom takse jeste novo opterećenje za građane, koje će omogućiti da kvalitet osnovne delatnosti u najboljem slučaju ostane na istom nivou, dok će javni medijski servisi imati dovoljno prostora i novca da se usredsrede na komercijalne sadržaje i kompetitivnost na tržištu. U prilog ovakvom tumačenju govori i izjava generalnog direktora RTS-a, Dragana Bujoševića, da se programska shema od januara 2016. neće značajno menjati. Poseban problem leži u tome što se članovi Programskog saveta biraju na predlog Narodne skupštine, te je bilo kakvo demokratsko-inkluzivno odlučivanje pod kontrolom građana, istaknutih kulturnih i medijskih radnika, kao i zaposlenih u javnom servisu nemoguće.
Kao što JKP Infostan, umesto da se ograniči na pružanje javnih usluga, pokušava da figurira kao marketinška agencija za privatne firme, i javni medijski servisi pokušavaju da na sličan način pomire javni i privatni interes. U praksi to po pravilu znači inertnost na polju javnih usluga i osamostaljivanje profitabilnih delatnosti. U trenutnoj fazi “tranzicije” i invazivnih neoliberalnih mera, ne možemo da govorimo o snažnom antagonizmu javnog i privatnog. Čak i tamo gde još uvek preživljavaju relikti društvene svojine i delatnosti od javnog značaja, one su posredno asimilovane sa interesima profita.