Nove tehnologije bi, po prirodi stvari, trebalo da olakšaju napore da svetske koordinate konačno budu verno prikazane, mimo ideologija, ekonomskih i religioznih inetresa. Iako danas nema neotkrivenih teritorija, moderna kartografija neretko preskače siromašne sredine u korist atraktivnih svetskih loklacija, a o digitalnoj preciznosti svedoči i mapiranje ostrva koje ne postoji.
Nepoznati kartograf, za koga se pretpostavlja da je, najverovatnije, bio Italijan, urezao je 1504. godine mapu do tada poznatog sveta u globus veličine grejpfruta, koji je obuhvatao i najnovija geografska otkrića u to vreme – zemlje poput Japana, Brazila i Arapskog poluostrva. Ali mapa je i dalje bila puna praznina, a autor se nije libio da u njihovom popunjavanju pusti mašti na volju. Na primer, deo okeana blizu Jugoistočne Azije označio je kao mesto koje nastanjuju zmajevi. Danas nema neotkrivenih teritorija koje bi kartografima dopustile baš ovoliku umetničku slobodu, ali i dalje ima nedovoljno istraženih predela, pa čak i naseljenih mesta koje moderne mape, iz različitih raloga, ne registruju.
Luis Kerol, britanski pisac i matematičar, tvrdio je da bi mapa sveta, koja je savršeno verna realnosti, morala da bude velika koliko i sam svet. Drugim rečima, kartografi moraju da donose ne baš lake odluke kako će prikazati svet u manjoj veličini. Osim objektivnih problema u postavljanju kriterijuma za mapiranje planete, svako od njih u taj izbor unosi i dozu subjektivnosti. Mape se ne bave samo orijentacijom i kordinatama, već predstavljaju svojevrtan sistem vrednosti, ističe Džeri Broton, profesor renesansnih studija na Londonskom univerzitetu kraljice Meri. One svedoče u kojoj meri je čoveku svojstveno da sebe i svoje okruženje doživljava kao centra sveta, bez obzira na napredak nauke i tehnologija.
Broton u prilog svojoj tvrdnji navodi i činjenicu da prvo što urade korisnici Google Earth-a je da potraže svoje prebivalište na svetskoj mapi. Moderne tehnologije samo olakšavaju i čine uočljivijim težnje koje postoje već milenijumima. Najstarija mapa na svetu, od pre 2.500 godina, koja je otkrivena u blizini Bagdada, stavlja Vavilon u centar sveta, a istorija je puna sličnih primera. Britanski profesor navodi da smo i danas svedoci pojavi da se američki kartografi usredsređuju na svoj kontinet, japanski na svoju zemlju, a neke australijske mape su tako rotirane da se južna hemisfera nalazi na njihovom vrhu. Američki i evropski kartografi često Afriku predstavljaju manjom nego što jeste u korist SAD i Evrope, iako Afrika zauzima površinu cele Kine, Sjedinjenih Država i većeg dela Evrope. Istorija kartografije beleži i direktnu zloupotrebu mapa radi ekonomskih, političkih ili religioznih ciljeva, kada se „objektivna slika sveta“ pretvara u ogoljene propagandne poruke.
Fantomsko ostrvo
Ujedinjene nacije su, svesne ovakvih problema, pokušale da ih prevaziđu izradom mape čiji je centar na Severnom polu. Digitalne tehnologije bi, po prirodi stvari, trebalo da olakšaju napore da svetske koordinate konačno budu verno prikazane, što, kako tvrdi Manik Gupta, menadžer Google Maps, ova kompanija i čini. Broton je, međutim, drugačijeg mišljenja. Po njemu, Google i drugi digitalni kartografi kreiraju svoje pretraživače rukovođeni prvenstveno komercijalnim interesom, pa siromašna i slabije naseljena mesta ni izdaleko nisu tako detaljno prikazana kao atraktivne svetske lokacije.
Zanemarivanje komercijalno nezanimljivih područja, može uzrokovati greške koje ostaju godinama neprimećene. Primera radi, kada su, nedavno, naučnici želeli da obiđu Peščano ostrvo (Sandy Island) u Blizini Nove Kaledonije, otkrili su da ono – ne postoji. Ovo “fantomsko ostrvo” bilo je ubeleženo na Google Earthu desetak godina, i upisano je na ovu mapu verovatno ljudskom greškom. S druge strane, ni digitalne ni papirne mape ne beleže realnost kao što su favele u Rio de Žaneiru. Iz tog razloga, organizacije Crveni krst, Lekari bez granica i OpenStreetMapTeam pokrenule su “Projekat nestalih mapa” i regrutuju dobrovoljce za popunjavanje kartografskih praznina u zemljama u razvoju.
Osim siromašnih naselja, veoma loše su mapirani i okeani. Broton i još neke njegove kolege ukazuju na hitnu potrebu da se takav pristup promeni, zbog sve većeg interesovanja za podvodno bušenje u potrazi za energentima. Brzo topljenje leda na vodenim površinama oslabađa i nove teritorije na kojima će, verovatno, biti moguće iskoristiti mnoštvo mineralnih sirovina. Ali prethodno je potrebno da se takva mesta kartografski zabeleže.
Šest hiljada sati za jednu mapu
Dejv Imus, nagrađivani kartograf, zamera svojim kolegama i nemaran odnos prema detaljima, što je naročito izražen trend u Sjedinjenim Državama. Frustriran američkim “nedovoljno razumljivim” mapama, napravio je svoje, mnogo ekspresivnije, po ugledu na švajcarske mape. Njegov stav je da su „Evropljani geografski mnogo osvešćeniji od Amerikanaca“, ocenjujući da su evropske mape pravljene na način koji čoveku pomaže da bolje razume svoju okolinu.
Rezultat njegovog rada je “Suštinska geografija Sjedinjenih Američkih Država”. To je karta na kojoj savezne države nisu predstavljene u različitim bojama, već su samo naznačene njihove granice, ali zato mapa prikazuje planine, šume, jezera, puteve, gradove, manja naseljena mesta, znamenitosti i mnoge druge detalje. Ovakve mape su, međutim, veoma zahtevne, pa stoga i skupe. Imusu je bilo potrebno čak šest hiljada sati da bi izradio pomenutu mapu, pa se tako detaljne karte mogu naći još samo u Evropi, Japanu i na Novom Zelandu. No, američki kartograf sanja o tome da jednog dana postanu svima dostupne.
Ali čak i najdetaljnije mape, kojima su posvećeni sati i sati istraživanja, ne mogu rešiti osnovni kartografski problem: kako da prikažu sve što postoji u relanom svetu? Glavna prepreka je neverovatan tempo promena, bilo da je reč o prirodnim uzrocima ili ljudskoj delatnosti. Manik Gupta navodi primer da se u nekim azijskim i afričkim gradovima novi objekti grade tolikom brzinom, da ni Google Maps sa svojim najsavremenijim tehnologijama nije u stanju da drži korak sa takvim promenama. Menjaju se i prirodni predeli – ledene sante nestaju, nivo mora raste i guta delove obala, a šume se smanjuju. Zato je, kaže Gupta, nemoguće napraviti savršenu mapu sveta, „jer onog trenutka kada je napravite, već sutradan nešto će se promeniti“. Ljudska potraga za idealnim prikazom planete, izgleda, nikada se neće zvršiti.
Preuzeto sa: www.bbc.com
broj 121, oktobar 2015.