U Francuskoj, državi sa najvećom stopom privatizacije vodovodnih usluga na svetu, loša iskustva dovela su do novih modela upravljanja vodoprivredom kao javnim dobrom. Grenoble i Pariz su vratili svoje vodovode pod javnu upravu i uključili građane, koji sudeluju i u formiranju cene vode. „Sada profit ulažemo u unapređenje sistema. Uprkos tome uspeli smo da snizimo cenu vode, a sve troškove uspevamo da pokrijemo isključivo kroz cenu vode“, kaže Anne Le Strat, bivša zamenica gradonačelnika Pariza.
Uglavljena u stenovito brdo, nalaze se vrata koja naš vozač otvara digitalnim kodom. Kombijem prolazimo kroz tunel uklesan u ovom komadiću Alpa, koji vodi u zaštićeni svet. Ne možemo pobeći od asocijacija na priče gde tajna vrata vode u neke druge dimenzije i utopijske svetove. Ovde nalazimo zelene brežuljke, hotel za kukce, jedno neobično i prekrasno stablo kao izašlo iz Gospodara prstenova, a atmosferu pojačava izmaglica izrazito vetrovitog i hladnog planinskog dana. U kupoli na jednom od brežuljaka ne žive, međutim, hobiti već se tu sa trideset metara dubine proverava kvalitet podzemne vode koja snabdeva grad Grenoble, središte francuske alpske regije, ponekad i nazivan glavnim gradom Alpa.
Nešto dalje od naše kupole nalazi se i zgrada u kojoj su smeštena postrojenja za crpljenje vode. Uz fontanu u zgradi nalaze se čaše pa posetioci mogu na izvoru da natoče malo vode koja netretirana dolazi do građana Grenoblea i šire metropolitske regije, sveukupno nekih 450.000 ljudi pije ovu vodu. Ovo je sretniji deo sveta, onaj koji pije čistu i zdravu vodu koje još uvek ima u izobilju i gde mnogi ne mogu zamisliti da vode može ne biti pa tako inženjer koji nam objašnjava otkuda dobijaju vodu, iznenađen na samu pomisao odgovara „da nestane vode zbog klimatskih promena? Vode će ovde uvek biti“.
No, nije baš tako. Led sa kojeg preko akumulacionih jezera dolazi voda topi se sve brže. „Suočeni smo sa dramatičnim gubitkom vode. Ledeni glečeri su bolesni. Izgubili smo pedeset metara sloja leda u poslednjem veku, s tim da je poslednjih deset godina topljenje dramatično ubrzano i u tom smo razdoblju izgubili 15 metara. O tome je, međutim, u Grenobleu nemoguće razgovarati“, kaže Claude Jacquier, direktor istraživanja u lokalnom naučnom institutu Centre National de la Recherche Scientifique.
Iako nije nezamisliv svet kada ledenih santi više neće biti, stanovnici Alpa se sa manjkom vode nisu još suočili, ali jesu sa jednim drugim izuzetno bitnim pitanjem, ko i kako upravlja sa tim neprocenjivim resursom, „belim ugljem“ kako su led zvali nekad. Vodosnabdevanje je, naime, u Grenobleu privatizovano i nakon duge i teške bitke koju je vodila nekolicina lokalnih većnika vraćena je pod javnu upravu, a potom je učinjen i korak dalje. Ovde se danas isprobavaju mehanizmi uključivanja građana u upravljanje javnim dobrima, pa je to pravi to poligon za učenje grupe aktivista iz Hrvatske, zemlje gdje je uprava vodosnabdevanjem javna, ali suočena sa gomilom problema kako je pokazalo prošlogodišnje istraživanje „Naša voda – Analiza upravljanja vodnim uslugama u Hrvatskoj“.
U hrvatskom slučaju ovi problemi lako mogu postati poligon za ponavljanje grenobleške privatizacione težnje, ali sa druge strane taj loš korak može se i preskočiti i od Grenoblea, ali i najvećeg francuskog grada Pariza, može se naučiti kako poboljšati i demokratizovati upravljanje vodosnabdevanjem na zadovoljstvo građana. Zato je u sklopu projekta INTRA WASP – Povećanje transparentnosti u upravljanju vodnim i prostornim resursima koji sprovodi Zelena akcija u saradnji sa Art radionicom Lazareti, Multimedijalnim institutom, Pravom na grad, Zelenom Istrom i Zelenim Osijekom, organizovano studijsko putovanje za aktiviste u sklopu kojeg je i napravljena ova reportaža.
Porast cene vode, izvlačenje profita uz nikakvo ulaganje u investicije i održavanje mreže bili su glavni argumenti u oba francuska slučaja rekomunalizacije vodosnabdevanja. U Parizu je cena vode za građane od 1985. do 2008. skočila za 260 posto, da bi danas pod javnim upravljanjem pala za osam posto, pa Pariz danas ima za francuske prilike nisku cenu vode od 3,2 eura po kubiku. Radi poređenja, Pula sa 19 kuna po kubiku nije daleko od ove pariske cene.
Kako saznajemo od Anne Le Strat, bivše zamenice gradonačelnika Pariza zadužene za pitanje vodosnabdevanja, u ovom gradu nije bilo nekog većeg građanskog pokreta već je odluka o rekomunalizaciji rezultat političke odluke. U glavnom gradu Francuske je 1985. pod upravom Žaka Širaka (Jacques Chirac) naplaćivanje i distribucija kroz lizing ugovore predata korporacijama Suez i Veolia. Jedna je dobila levu obalu Sene, a druga desnu. Reč je bila o ugovorima koji su isticali 2009. i 2011. godine, pa je tako Pariz bio u mnogo povoljnoj poziciji za rekomunalizaciju od na primer Berlina, koji je morao da prekine ugovor i plati ogromnu odštetu od 1,986 milijardi eura.
Nova javna kompanija Eau de Paris preuzela je sve vodne usluge 1. januara 2010.
„Argumenti za rekomunalizaciju su bili ekonomski, ekološki, demokratski i društveni. Mi sada profit ulažemo u održavanje i unapređenje sistema. Uprkos tome, uspeli smo da snizimo cenu vode, a sve troškove uspevamo da pokrijemo isključivo kroz cenu vode“, kaže Le Strat.
Cena vode je za različite društvene skupine ista, ali ugroženi dobijaju pomoć od Grada i same kompanije za plaćanje računa. Naime, socijalne mere su jeftinije od uvođenja raznih načina plaćanja. Takođe, politika nove kompanije je da ne isključuje nikoga iz vodovodnog sistema, pa čak ni skvotove.
Demokratizacija upravljanja sprovedena je kroz osnivanje odbora u kojem se nalaze tri predstavnika civilnog društva sa pravom glasa. Odbor je taj koji donosi sve poslovne odluke, pa je tako ovo jedinstvena situacija da predstavnici građana direktno sudeluju u donošenju poslovnih odluka javne kompanije.
„Kako u Parizu nije postojao pokret oko pitanja vode, u početku niko iz udruženja nije želio da bude član odbora, jer je odgovornost velika. Međutim, uspela sam da uverim dva velika udruženja, ekološko i potrošačko, da u početku učestvuju kao savetnici. Treći predstavnik je predsednik Promatračkog veća, savetodavnog i nadzornog tela koje se sastoji od oko 40 raznih aktera, naučnika, sindikalista, ekologa, građana i slično. U samom odboru ima još 13 članova iz gradske skupštine, devet iz vladajuće stranke, četiri opoziciona, dva predstavnika radnika i dva stručna člana bez prava glasa“, opisuje Le Strat, koja je obavljala i funkciju predsednika Odbora.
U Grenobleu je pak vodosnabdevanje privatizirano 1989. u vreme gradonačelnika Alaina Carignona koji je u isto vreme bio i na mestu ministra zaštite životne sredine Francuske. Kao ministar se proslavio izjavom da će oblaci iz Černobila stati na francuskoj granici, pa nema razloga za strahovanje. Kao gradonačelnik je pak zapamćen kao jedan od retkih političkih zvaničnika u Francuskoj koji su završili u zatvoru zbog korupcije.
Nakon predaje vodosnabdevanja privatnoj kompaniji Lyonnaise des Eaux, danas u sastavu korporacije Suez, u gradskoj skupštini su dva većnika zelene orijentacije započela dugu pravnu bitku koja je kulminirala 1994. osudom gradonačelnika za koga je dokazano da je od kompanije dobio stan u Parizu. Na sledećim izborima je koalicija socijalista i zelenih osvojila vlast sa obećanjem o povratku vodosnabdevanja u javne ruke. Međutim, kako je gradonačelniku Michelu Destotu takođe Lyonnese des Eaux finansirala kampanju za nacionalnu skupštinu, on je umesto rekomunalizacije predložio osnivanje neke vrste javno privatnog partnerstva koje bi bilo još unosnije za kompaniju jer bi omogućivalo rast cene vode. Kako je predlagano da se izmena uvrsti kao aneks ugovora to pravno nije bilo važeće pa se postupak odužio nekoliko godina. Tada je već došlo vreme novih izbora, a kako bez 11 zelenih većnika ne bi imao šanse na izborima, skupština je ipak 2000. izglasala vraćanje vode u javne ruke, prepričavaju incent Comparat i njegov kolega iz stranke i pokreta Association Démocratie Ecologie Solidarité ADES. Grad je na kraju platio 12 miliona eura Lyonesse des Eaux, iako aktivisti smatraju da to nije bilo potrebno jer je kompanija kršila stavke ugovora o održavanju mreže, a i dokazano je da su korumpirali izvršnu vlast.
Danas je Eaux de Grenoble Alpes organizirana kao SPL – lokalno javno društvo, francuska varijanta kompanije u javnom vlasništvu. Nisu se svi složili sa takvom organizacijom, npr- aktivisti ADES-a smatraju da je vodosnabdevanje trebalo da bude organizovano kroz ogranak u gradskoj upravi. Kompromisno, danas postoji i ogranak i kompanija.
Razlika između ogranka i SPL-a je ta da SPL može da radi za sve samouprave koje mu se odluče pridružiti. Takođe, takva kompanija dobija direktno novac od računa dok u slučaju gradskog ogranka, novac od računa ide prvo u javni budžet. Danas Eaux de Grenoble Alpes uslužuje 64 gradova i opština iz alpske regije, pa se čini da od okrupnjavanja imaju koristi.
„Naš posao nije da donosimo profit, ali jeste da osiguramo novac za investicije u vodosnabdevanje. Cevi imaju životni vek kao čovek, osamdesetak godina. Naše su prosečno stare oko 60. Trebaćemo uskoro značajan novac za obnovu mreže. Međutim, svaki grad ili opština koje su naši članovi odlučuju sami hoće li pomalo obnavljati mrežu ili će ostaviti sve za kasnije pa odjednom obnavljati velike delove mreže.
Tako cena voda nije za sve ista jer je deo računa promenjiv odnosno o planovima lokalne samouprave“, objašnjava direktor SPL-a Jacques Tcheng.
Upravnik ogranka za vodosnabdevanje u gradskoj upravi Olivier Bertrand smatra da ovaj sistem objedinjava dobre stvari javnog upravljanja i dobre stvari privatnog upravljanja. Naime, kao i u Parizu, ovde isprobavaju nove modele građanskog učestvovanja u upravljanju uslugom. U Grenobleu građani ne učestvuju u donošenju svih poslovnih odluka, ali kroz Veće potrošača koje ima 34 člana učestvuju u formiranju cene vode.
„Ciljevi su nam da svima bude dostupna čista voda i da ona bude jeftina. Želimo i socijalno osetljivo i progresivno tarifiranje koje uključuje i određeni deo besplatnih kubika vode. Postoji kancelarija koji istražuje različite modele za takvo tarifiranje. Radimo na sprovođenju, međutim, veliki problem je to što većina zgrada nema odvojene vodomere. Uvođenje vodomera je skupo i dugotrajno i brojne ga zgrade ne žele uvesti“, kaže Bertrand.
Ekološka dimenzija je nešto što takođe uzimaju u obzir što se vidi i kroz detalje, na primer na fontani na glavnom trgu u Grenobleu stoji natpis da je voda koja teče iz fontane reciklirana i nije za piće. Iako obiluju vodom sa Alpa, ne troše je bahato. Radi poređenja, u zagrebačkim fontanama se proliva pitka voda isto kao što WC-e svuda u Hrvatskoj ali i Srbiji zalivamo – pitkom vodom.
Eau de Paris je pak sprovodila brojne kampanje kojima se građani senzibilizuju za vrednost vode. Danas u Parizu postoje 1200 javne česme, kompanija deli građanima čuturice za vodu kako bi ih podstakla da ne kupuju vodu u prodavnicama, a jedna od originalnih ideja im je i postavljanje česmi iz kojih teče mineralna voda.
I u Grenobleu i u Parizu je potrošnja vode u poslednjoj deceniji smanjena, na šta su uticali razni faktori. Smanjeni su gubici u mreži, uređaji u domaćinstvima su učinkovitiji, hoteli i slični objekti sprovode mere štednje vode, svest građana je porasla. Međutim, manja potrošnja vode za vodosnabdevanje paradoksalno predstavlja problem, a ne dobit jer održavanje mreže, troškovi naplate i ljudstva ostaju isti dok su prihodi manji. Dok je iz klimatskih, društvenih i ekoloških razloga nužno smanjiti potrošnju vode po građaninu, privatnim koncesionarima to nikako ne može biti kompatibilno sa ciljem ostvarivanja profita. Zato će vodosnabdevanje u koncesiji teško ostvarivati ove ciljeve održivosti, a da cena vode ostane pristupačna građanima.
„To što smanjenje potrošnje zapravo ne smanjuje troškove nego poskupljuje uslugu je paradoks i glavni izazov ekološke tranzicije“, kaže Eric Piolle, gradonačelnik Grenoblea koji dolazi iz francuskih zelenih, stranke Europe Écologie Les Vert. Priča oko vode u Grenobleu dovela je tako na kraju na gradonačelničko mesto političara iz zelenog spektra. Osim upravljanja vodom kao javnim dobrom, u Grenobleu zato danas sprovode participativno budžetiranje, izbacili su oglase sa javnih površina, planiraju da uzimaju prostor za automobile i sade drveće, da proširuju pešačke zone i grade biciklističke magistrale, da se fokusiraju na društveno i ekološko osetljivo stanovanje.
Ne nameravaju da odustanu od izbornih obećanja iako je i Francuska u raljama mera štednje srezala prihode lokalnim samoupravama. Za Grenoble to znači devet posto manji budžet u poslednje tri godine.
„Da, raspolažemo sa manje novca nego naši prethodnici u ovoj kancelariji. Međutim, na to moramo gledati na prednost, a ne kao nešto što će nas sprečiti da ostvarujemo svoje ciljeve. To samo znači da tranzicija koja je neizbežna mora biti brža“, kaže Piolle.
I ta tranzicija moraće da uključuje brigu prema vodi iako je voda gotovo izostavljena iz klimatskih pregovora koji se upravo u Francuskoj, u Parizu, održavaju krajem godine. „Čak je i papa jasno napisao u svojoj poslanici, da privatizovano upravljanje vodom vodi u ratove, pa mislim da je to nešto što ne smemo zaboraviti. Voda je javno dobro, prirodni monopol i sa njom tako treba upravljati“, zaključuje Piolle.