Uverenje da su ljudi inteligentniji od ptica ozbiljno je poljuljano nakon debakla australijske vojske u ratnim sukobima sa pernatim neprijateljem. U Velikom ratu protiv emua, australijskih ptica trkačica, u pomoć su pozvani i zapadni saveznici ne bi li se stalo na put pričijoj „gerili“ koja je uzdrmala ne samo vojsku, već i nacionalnu ekonomiju.
Australijski neprijatelj broj jedan nakon Prvog svetskog rata bila je ptica trkačica emu, jedna od najkrupnijih ptica na svetu, odmah iza afričkog noja. Prosečan pripadnik ove vrste visok je oko metar i 75 centimetara, teži oko 50 kilograma i zbog zakržljalih krila ne može da leti, ali zahvaljujući dugim snažnim nogama u punoj brzini juri čak 50 kilometara na čas. U sušnom periodu, ove pticu su u stanju da pređu stotine kilometara u potrazi za hranom, budući da jedu isključivo delove biljaka bogate hranljivim sastojcima: seme, plodove, cvetove i mlade izdanke.
Australijska vlada je previdela te detalje kada je povratnicima iz Prvog svetskog rata, koji su odlučili da se bave poljoprivredom na zapadu kontinenta, tokom Velike depresije obećala subvencije ukoliko zasade pšenicu na većim površinama. Umesto subvencija, koje nikada nisu isplaćene, na pšenicu se sručilo oko 20.000 emua, a za njima zečevi i ostale štetočine kroz rupe u ogradi koju je rušilo „pernato vođstvo“. Kada su u jesen 1932. još i pale cene pšenice na berzi, tenzije su dostigle tačku ključanja. Vladi je bilo jasno da pod hitno mora da preduzme neke mere.
Ni ovoga puta nije posegla za subvencijama, već je u dogovoru sa ministrom odbrane doneta odluka da se u zapadnu Australiju pošalje vojska sa zadatkom da istrebi emue, i to o trošku regionalnih vlasti i pod uslovom da smeštaj i hranu za vojnike obezbede ugroženi farmeri. Rat protiv nesvakidašnjeg neprijatelja zvanično je obnarodovan početkom oktobra 1932. godine, a prvi pohod je predvodio major G.P. Meredit iz Sedme baterije Kraljevske australijske artiljerije.
Ubrzo se, međutim, pokazalo da su puške i mitraljezi beskorisni, jer je neprijatelj imao dobro razrađenu gerilsku taktiku. Ptice su, uprkos nastojanjima vojnika da ih sateraju u „okupirani“ prostor, bežale na različite strane, uvek van dometa oružja. Nisu pomagale ni zasede u poljima pšenice, jer je svaka grupa imala „skauta“ koji je, dok su ostali jeli, budno motrio na okolinu i upozoravao i na najmanji pokret u blizini.
Ubrzo je pala kiša, a putevi postali neprohodni, ali ne i za emue, koji su u malim raštrkanim grupama trčali toliko brzo da ih je bilo nemoguće pogoditi. Uvidevši da mu se strategija raspada, Meredit se odlučio za drugačiji pristup. Napravio je zasedu u blizini brane, dočakavši, najzad, da se na nišanu nađe oko 1.000 ptica, ali je nakon ispaljenih više od 2.500 hitaca, na poprištu ostalo samo 12 mrtvih neprijatelja. Major je morao da prizna poraz, a mediji su ismevali njegove izjave da se ptice trkačice, poput ratnika iz afričkog plemena Zulu, ne boje ničega i ranjene jurišaju na neprijatelja, te da bi bile najbolja vojska na svetu kada bi nosile oružje.
Bolje nije prošao ni novi ratni pohod, koji je preduzela pokrajinska vojska, a kako Veliki rat protiv emua nije davao očekivane rezultate, brigu za sudbinu australijske ekonomije izrazili su i zapadni saveznici iz Prvog svetskog rata. Vinston Čerčil je pokušao da ubedi Britance da daju podršku Australiji, ali je ona, na kraju, izostala, kao i u drugim zapadnim zemljama. Samo je Francuska poslala nekoliko sanduka municije, koji nikada nisu stigli zbog štrajka lučkih radnika. Australijski farmeri tražili su oružanu zaštitu od nasrtljivih emua još u nekoliko navrata, 1934, 1943. i 1948. godine, ali zbog prethodne blamaže, vlada više nije želela da pokreće vojnu silu protiv pernatih neprijatelja.