Veći stepen finalizacije u proizvodnji, uz odgovarajuću politiku državnih podsticaja i optimizaciju upotrebe poljoprivrednog zemljišta koje postaje sve značajniji resurs u celom svetu, glavni su činioci oporavka domaće poljoprivrede.
Kada se govori o potencijalima domaće poljoprivrede, analitičari ukazuju da bi, uz odgovarajuću agrarnu politiku, ekspertsko znanje i veliko zalaganje, ova privredna grana mogla da ostvari godišnji rast od 5 do 6 odsto BDP, značajno da utiče na smanjenje nezaposlenosti i uspostavljanje održivijeg penzionog sistema. Međutim, u podršci domaćoj poljoprivredi nedostatak adekvatnih subvencija predstavlja ozbiljan sistemski problem, koji otežava domaćim proizvođačima da budu konkuretni čak i na najbližim tržištima – u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji ili Austriji, budući da sve te države sprovode politike poljoprivrednih subvencija.
Osim problema koje deli s ostatkom privrede – otežane naplate, visokog stepena nelikvidnosti i pravne nesigurnosti, poljoprivreda će se u narednoj godini dodatno suočiti s posledicama ovogodišnje suše, među kojima je i značajno manji izvoz žitarica, ali i događanja na tržištu koja posebno pogađaju sektore proizvodnje šećera, mesa i mleka. Budućnost srpskog stočarstva zavisi od konkurentnosti na evropskom tržištu, a danas je situacija takva da svinjsko meso – koje je tradicionalno bilo jedno od naših uporišta u ovoj grani industrije – ne možemo da prodajemo, čak ni da transportujemo kroz zemlje EU zbog nerešenog problema sa vakcinom za svinjsku kugu. Svedoci smo i hiperprodukcije mleka u EU nakon ukidanja režima kvota u proizvodnji, što su i naši proizvođači, pa i krajnji potrošači, osetili ove godine kada su uvedeni prelevmani za mlečne proizvode koji se uvoze iz Evropske unije.
Prerada uljarica – soje i suncokreta – predstavlja, verovatno, jedinu oblast poljoprivredne proizvodnje u kojoj Srbija u ovom trenutku ima konkurentsku prednost i prinose koji su u svetskom vrhu. Naš višegodišnji prosek u proizvodnji soje iznosi preko tri tone po hektaru, što u svetu beleže još samo Brazil i pojedini delovi Sjedinjenih Država. U sektoru uljarica i proteina, Viktorija grupa je, zahvaljući prethodnim ulaganjima, stekla znatno bolju poziciju u odnosu na ostatak prerađivačke industrije, pa tako izvozimo preko 50 odsto proizvodnje, najviše na tržišta EU. Uprkos izuzetno visokoj ceni sirovine ove godine uspevamo da održimo konkurentnost.
Rast je u visokoj finalizaciji proizvoda
Naše poslovno iskustvo u preradi soje, koju smo doveli do nivoa da više od 80 odsto proizvodnje rezultira proizvodima visoke dodate vrednosti, potvrđuje da je u razvoju poljoprivrede neophodno ići u pravcu dalje finalizacije proizvoda. Kada bi se ovako visok procenat najviših stepena prerade postigao i u drugim poljoprivrednim kulturama i granama, to bi dalo ogroman doprinos razvoju celokupne ekonomije. U takvoj situaciji, na primer, kukuruz ne bismo izvozili kao sirovinu, već bismo ga prerađivali u skrob i šećerne sirupe i tako izvozili. Uvođenje zakonodavnog okvira i subvencija za podsticaj takvom razvoju, naravno, košta, kao što se pokazalo i na primeru Hrvatske. Ali njihovo iskustvo, takođe, pokazuje da su već nakon druge godine primene uspostavljenog modela, opterećenja po budžet postala troškovno neutralna. Osim toga, Srbija u ovom trenutku nema bolje opcije za ulaganje u rast celokupne privrede. Naša kompanija je u poslednjih deset godina uložila oko 200 miliona evra u prerađivačke kapacitete, ali danas na dalje investiranje u velikoj meri utiču dostupnost kapitala, njegova cena i ročnost kredita.
Poljoprivredne subvencije su neophodne i u dugoročnijem rešavanju posledica vremenskih uslova. Kada govorimo o elementarnim nepogodama, poplave su daleko ređe i nanose manje štete nego suše koje se ciklično ponavljaju svakih nekoliko godina. Ideja o navodnjavanju svih obradivih površina je nerealna – čak ni u Sjedinjenim Državama nisu sve površine pod irigacionim sistemima. Nažalost, osiguranje protiv suša nije dovoljno za dugoročno rešavanje ovog problema, već je neophodna diversifikacija proizvodnje i edukacija zemljoradnika da primenom svih agrotehničkih mera mogu značajno umanjiti posledice suša. Ukoliko bi država dodelu subvencija primarnim proizvođačima uslovila ulaganjima u odgovarajuću agrotehniku, uz adekvatno korišćenje đubriva i deklarisanog semena, povećali bismo obim proizvodnje i učinili je profitabilnijom. Država bi, ujedno, dobila mehanizam za eliminisanje sive ekonomije koja nanosi štetu i budžetu i proizvođačima koji posluju legalno.
Iako je u domaćoj javnosti bilo puno kritika oko primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u pogledu posledica liberalizacije tržišta po domaću poljoprivrednu i prehrambenu industriju, da nema Sporazuma, naš izvoz bi bio dramatično manji. Najveća korist od procesa pridruživanja EU ogleda se u unapređivanju pravnih okvira, podizanja standarda u delu poslovanja koji se odnosi na konkurentnost, kao i u razvijanju slobodnog tržišta. Kada je u pitanju korišćenje bespovratne pomoći kroz postojeće evropske fondove, treba imati na umu da se ta sredstva daju uz poštovanje određenih uslova, pa država mora što pre da preduzme obaveznu edukaciju potencijalnih aplikanata kroz svoje strukture.
Neodrživo zanemarivanje ruralnog razvoja
S druge strane, mi moramo imati sopstvenu proizvodnju koja može adekvatno da učestvuje u takvoj tržišnoj utakmici. Ne postoje zakonska ograničenja uvoza koja mogu da nas zaštite ukoliko nismo dovoljno konkurentni, a taj cilj ne možemo postići ako zanemarujemo razloge zbog kojih ne proizvodimo mnogo više, kvalitetnije i uz povoljniju cenu. A to, opet, zahteva da imamo iste uslove za poslovanje koje ima region. Ali ako se već u startu suočavamo s problemom manjka sirovina i njihovom visokom cenom, teško da ćemo postići značajnije rezultate u povećanju konkurentnosti.
Već skoro osam godina poslujemo pod uslovima ogromne volatilnosti na berzama. Zato risk menadžment dobija sve veću važnost u poslovanju, a najveće kompanije su se uglavnom prilagodile takvim tržišnim okolnostima.
Deo problema je i u nedovoljno razvijenom tržištu kapitala za finansiranje primarne poljoprivredne proizvodnje. Po pravilu, primarni proizvođači spadaju u klijente koji nisu atraktivni za banke, pre svega zbog negativne procene rizika njihovog plasmana. Iz tog razloga, oni se okreću velikim proizvođačima kako bi od njih tražili neku vrstu dodatnog finansiranja. Poljoprivreda je specifična oblast, u kojoj ciklus traje godinu dana, pa je neophodno da i banke u skladu s tim ponude odgovarajuće finansiranje, a ne da pozajmice za poljoprivredu budu među najskupljima. Istovremeno, zbog nerešenih pravnih pitanja banke nisu bile u mogućnosti da naplate dobar deo kredita u poljoprivredi još iz 2007. godine, što donekle opravdava njihovu procenu rizika u ovoj delatnosti.
Uspostavljanje adekvatnih zaloga, kao i razumevanje tehnoloških ciklusa u poljoprivredi, ključni su za bolje finansiranje poljoprivredne proizvodnje. Primeri dobre bankarske prakse u ovoj oblasti mogu se videti u nekim zemljama EU, gde postoje izuzetno povoljni krediti koji ne podstiču samo poljoprivrednu proizvodnju, već i ruralni razvoj u celini. Stoga je neodrživa sadašnja situacija u Srbiji, u kojoj preko noći nestaju čitava sela, i kada se u Vojvodini može kupiti imanje za samo nekoliko hiljada evra.
Većina mera u našoj poljoprivredi u poslednje dve decenije bila je socijalne, a ne razvojne prirode. Bez obzira ko je vlasnik zemlje, treba imati na umu da je ona najveći nacionalni i resurs koji u celom svetu postaje sve dragoceniji i da je zato način na koji se eksploatiše značajan ne samo za poljoprivredu i prehrambenu industriju, već za celo društvo.
Nikola Vujačić, direktor operacija Victoria Group
Biznis top 2014/15.