Godine 1965. rukovodstvo Shella želelo je da zna kako će svet izgledati u 2000. godini. Konsultovali su razne stručnjake koji su špekulisali o letećim vozilima na fuzijski pogon i “svim drugim mogućim vrstama fantastičnih tehnoloških izuma”. Kada su isto pitanje postavili naučniku Džejmsu Lavloku (James Lovelock), on je predvideo da će glavni problem u 2000. biti životna sredina. “Situacija će se pogoršati u tolikoj meri da će ozbiljno uticati na vaše poslovanje”, rekao im je. “I naravno”, kaže Lavlok 43 godine kasnije, “upravo to se i dogodilo”.
Svoja crna predviđanja Lavlok šalje iz svoje privatne laboratorije smeštene u starom mlinu u Kornvolu, s doslednom tačnošću koja mu je donela reputaciju jednog od najuglednijih, nezavisnih naučnika, uprkos svoj njegovoj ekscentričnosti. Od svoje 40. godine radi samostalno, izumeo je uređaj za detekciju CFC (hloro-fluoro-ugljenika), kojim je pomogao otkriće rastućih rupa u ozonskom omotaču, i uveo Geja hipotezu, revolucionarnu teoriju po kojoj je Zemlja samoregulišući super-organizam. U početku ismejana od mnogih naučnika kao new age glupost, danas ta teorija čini temelj gotovo celokupne nauke o klimatskim promenama.
Njegovo zalaganje za nuklearnu energiju već decenijama izaziva otpor njegovih kolega ekologa – ali u poslednje vreme sve više njih se slaže sa njim. Njegova najnovija knjiga “Osveta Geje” predviđa da će do 2020. ekstremne vremenske prilike na Zemlji postati norma, uzrokujući globalna razaranja; da će do 2040. veći deo Evrope imati klimu sličnu saharskoj; i da će delovi Londona biti pod vodom. Najnoviji izveštaj “Međuvladinog panela o klimatskim promenama” (IPCC) napisan je manje dramatičnim jezikom – ali proračuni u njemu su slični Lavlokovima.
Kao i kod većine ljudi, moja panika zbog klimatskih promena adekvatna je mojoj zbunjenosti šta bi s tim u vezi trebalo da se radi. Susret s Lavlokom zbog toga pomalo liči na susret sa prorokom. Skriven na kraju vijugave šumske staze, u sobi punoj knjiga, papira i nekih naprava sa brojčanicima i žicama, ovaj 88-godišnjak prezentuje svoje misli mirno, s čvrstom uverenošću koja obeshrabruje. Još alarmantnija od njegovih apokaliptičnih klimatskih predviđanja je njegova beskrajna ubeđenost da je gotovo sve što pokušavamo učiniti pogrešno.
Na dan našeg susreta, časopis Dejli mejl pokrenuo je kampanju da se Velika Britanija jednom za svagda reši plastičnih kesa. Ova inicijativa udobno je smeštena među kanonadom drugih ekoloških ideja, odmah uz etičku potrošnju, karbonsko izravnanje, recikliranje i tako dalje – a sve one zasnovane su na pretpostavci da individualno prilagođavanje životnog stila još uvek može spasiti planetu. To su, kaže Lavlok, zaludne fantazije. Većina od onoga što nam je rečeno da treba da radimo možda će nam pomoći da se ojećamo bolje, ali neće napraviti nikakvu razliku. Globalno otopljenje je prošlo svoj vrhunac, katastrofa je nezaustavljiva.
“Prosto je prekasno”, kaže on. “Da smo kojim slučajem pošli tim putem 1967. godine, možda bi nam još i bilo pomoći. Ali sad više nema vremena. Sve standardne “zelene” stvari kao što je održivi razvoj, samo su reči koje ne znače ništa. Posećuje me dosta ljudi koji mi govore: ne možete tako pričati, ne ostavljate nam prostora da nešto uradimo. Ja im kažem, naprotiv, pred nama je ogroman posao. Samo to nije ona vrsta posla koju biste vi hteli da radite”.
Odbacuje eko ideje žustro, jednu po jednu. “Karbonsko izravnanje? Ni u snu ne bih pomišljao na to. Mora da se šale. Uplaćivati novac kako bi se zasadilo drveće koje će neutralisati oslobođeni ugljen-dioskid? Tako stvari verovatno postaju samo gore. Mnogo je bolje platiti dobrotvornoj organizaciji “Cool Earth” koja taj novac daje domorocima da ne seku svoje šume”.
Da li on i njegova supruga pokušavaju ograničiti svoja putovanja avionom? “Ne, to nema smisla. I recikliranje je gotovo sigurno čisto gubljenje vremena i energije”, dok je priklanjanje “zelenom životnom stilu” tek nešto više od “razmetanja velikim gestovima”. On ne veruje u etičku potrošnju “zato što to uvek na kraju ispadne neka muljaža… ili ako nije bilo tako u početku, vremenom se u to pretvori”.
Lavlok priznaje da je Dejli mejlova kampanja protiv plastičnih kesa “na prvi pogled dobra stvar”, ali jasno je da u stvari smatra da je to samo još jedno premeštanje ležaljki na palubi Titanika. “Naučio sam da nema smisla izazivati svađu baš oko svega”. Čuva se kako bi osuo paljbu po onome što smatra najispraznijim lažnim obećanjem od svih – obnovljivim izvorima energije.
“Nikada iz vetra nećete dobiti dovoljno energije kojom biste pokretali društvo kao što je naše”, kaže on. “Vetrenjače! Nema šanse da to funkcioniše. Možete pokriti celu zemlju prokletim spravama, milionima njih. Sve je to gubljenje vremena”. Sve ovo iznosi uz dobroćudno čuđenje neizrecivoj ljudskoj gluposti. “Ljudi samo žele da i dalje rade ono što su do sad radili. Priznaju da ima problema, ali ne žele ništa da promene”.
Lavlok smatra da je globalno zagrevanje sada nepovratan proces i da ništa ne može sprečiti da veliki delovi planete ne postanu prevrući za nastanjivanje, ili da ne nestanu pod vodom, što će rezultirati masovnim migracijama, glađu i epidemijama. Britanija će postati čamac za spasavanje za izbeglice iz kontinentalne Evrope, pa umesto što gubimo vreme na turbine na vetar, moramo početi da planiramo kako da preživimo. Za Lavloka, logika je jasna. Ludi su oni koji misle da se možemo spasiti povratkom prirodi; naša jedina šansa za preživljavanje neće doći smanjivanjem tehnologije, već njenim uvećanjem.
Nuklearna energija, tvrdi on, može rešiti naše energetske probleme – veći izazov će biti hrana. “Možda će sintetizovati hranu, ne znam. Sintetička hrana nije neka suluda vizionarska ideja. Možete je kupiti u Tescou. Nije tako dobra, ali ljudi je kupuju. Može se na njoj živeti”. Međutim, on se plaši da nećemo pronaći neophodne tehnologije na vreme, te očekuje da će “oko 80% svetske populacije biti zbrisano do 2100. Proroci su predviđali armagedone otkako je sveta, ali sad je to realnost”.
Novinari često primećuju suprotnost između Lavlokovog predviđanja propasti i njegovog smisla za humor. “Ja sam veseo čovek! Optimista sam kada verujem će do propasti zaista i doći”. Čovečanstvo je u vremenu sličnom onom iz 1938-9, objašnjava on, kada smo “svi znali da će se nešto strašno desiti, ali nismo znali šta sa tim u vezi činiti”. Ali kada je Drugi svetski rat počeo, “on je donio i uzbuđenje, ljudi su voleli to što se s tim u vezi nešto moglo učiniti, pa kad pomislim na ovu predstojeću krizu, mislim na taj način. Služiti svrsi – to je ono što ljudi žele”.
Kakve su Lavlokove kvalifikacije za proroka? Socijalista u mladosti, on sada favorizuje tržišne snage, i nije najjasnije da li su njegovi politički stavovi uslovljeni njegovom naukom ili obratno. Njegov neprijateljski stav prema obnovljivim izvorima energije, na primer, očituje se u izrazitom euroskepticizmu, u smislu njegove iritiranosti subvencijama i birokratijom. Ali smiri se kad govori o Zemlji ili Geji: “Bilo je sedam katastrofa otkada su ljudi na zemlji, vrlo sličnih onoj koja upravo treba da se desi.
Mislim da ovi događaji nastavljaju odvajanje žita od kukolja. Imaćemo na kraju čoveka na planeti koju istinski razume i u stanju je da sa njom živi onako kako treba. To je izvor mog optimizma”.
Što bi Lavlok uradio kad bi bio na mom mestu, pitam ga. On se smeši i kaže: “Uživajte u životu dok možete, jer ako budete imali sreće, imate 20 godina pre nego što sve ode dođavola”.
Decca Aitkenhand, The Guardian,
Preuzeto sa Peščanika