Skupština Srbije početkom decembra prošle godine usvojila je Strategiju razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine koja bi trebalo da trasira, kao se kaže u tom dokumentu, „dugoročni poželjni put razvoja energetike“ naše zemlje.
Cilj države je, navodi se, pouzdano, sigurno, efikasno i kvalitetno snabdevanje energijom i energentima, uz održivi razvoj energetskog sektora. Takođe, uz obezbeđenje konkurentnosti i zaštite kupaca, želi se i povećanje udela energije iz obnovljivih izvora energije, kao i veća zaštita životne sredine.
Kao strateški prioriteti razvoja energetike u ovom dokumentu se navode obezbeđenje energetske bezbednosti, razvoj tržišta energije i sveukupna tranzicija ka održivoj energetici. Na tom putu tranzicije posebno se naglašava značaj obnovljivih izvora energije (OIE).
Potencijali obnovljivih izvora energije Republike Srbije su značajni i procenjeni su na 5,65 miliona tona ekvivalentne nafte (ten) godišnje. Od ove količine više od 60% je potencijal biomase, dok raspoloživi tehnički hidropotencijal učestvuje sa oko 30% u ukupnim potencijalima OIE. Ostali obnovljivi izvori – vetar, solarna energija, geotermalne vode – nose sa sobom znatno manji potencijal, ali i gotovo potpunu neiskorišćenost.
Tako, iako se Srbija nalazi u zoni povoljnih geotermalnih potencijala i resursa, korišćenje geotermalne energije za grejanje i druge energetske svrhe je u početnoj fazi i veoma skromno u odnosu na potencijal i resurse.
Ukupna proizvodnja toplotne energije koja bi se mogla dobiti iskorišćenjem svih postojećih izvora termalne vode iznosi oko 180 hiljada tona ekvivalentne nafte, procenjuje se u energetskoj strategiji Srbije u kojoj piše i da je trenutna iskorišćenost tih kapaciteta svega 5 hiljada tona.
Srbija, inače, trenutno oko petinu energije dobija iz OIE a ambiciozni Nacionalni akcioni plan za OIE predviđa da do 2020. učešće energije iz obnovljivih izvora u bruto finalnoj potrošnji energije bude čak 27%. Da bi to bilo moguće, neophodan je i ozbiljniji pristup energiji koja se dobija iz Sunca i vetra čije trenutno učešće u energetskom bilansu gotovo i da ne postoji.
Iako strategija navodi da je broj časova sunčevog zračenja kod nas znatno veći nego u mnogim evropskim zemljama i iznosi između 1.500 i 2.200 časova godišnje, a potencijal za konverziju te energije u toplotnu iznosi 0,194 miliona ten godišnje, realnost je da i pored brojnih najava o „najvećim solarnim elektranama“ koje samo čekaju da niknu u Srbiji i dalje nema niti jednog ozbiljnog postrojenja koje koristi energiju Sunca.
Na osnovu trenutno raspoloživih kapaciteta elektroenergetskog sistema maksimalni tehnički iskoristiv kapacitet solarnih elektrana iznosi 450 MW, odnosno 540 GWh godišnje, i čitav taj kapacitet čeka na neke buduće investitore.
I proizvodnja električne energije iz vetra, baš kao i kada je Sunce u pitanju, umnogome zavisi od vremenskih i lokacijskih faktora. Prema Strategiji, energija vetra u Srbiji se može koristiti u oblasti košavskog područja, južnog Banata, područja istočne Srbije, istočne strane Kopaonika, područja Zlatibora i Peštera i lokaliteta planinskih prevoja na nadmorskim visinama iznad 800 m.
Kapacitet vetroelektrana na koji Srbija računa iznosi 500 MW, a sa ovolikom instalisanom snagom može se računati sa njihovim maksimalnim tehnički iskoristivim potencijalom od 1.200 GWh godišnje.
Ipak, od tih 500 MW koji investitorima stoje na raspolaganju i za koje je država spremna da investitorima obezbedi „feed-in“ tarife zasada je u pogonu samo jedna vetroelektrana. Naime, polovinom novembra italijansko-srpska kompanija „MK Fintel Wind“ otvorila je prvi vetropark u Srbiji kod Kule. Tri vetrenjače, kapaciteta 9,9 MW, trebalo bi da godišnje proizvedu oko 27 miliona Kwh „zelene energije“ za potrebe oko 8.000 srpskih domaćinstava.
Ta kompanija jedan je značajnijih „igrača“ na srpskom tržištu vetroenergije sa najavom skorog otvaranja još dva vetroparka – u Vršcu i u blizini Velikog Gradišta.
Nedavno je Ticijano Đovaneti, izvršni direktor te kompanije, u razgovoru za „eKapiju“ rekao da je u Srbiji i dalje prisutna velika birokratija i administracija koje prolongiraju izgradnju i otvaranje vetroelektrana.
– Vreme i postupak dobijanja svih potrebnih dozvola za izgradnju vetroparka moraju biti jednostavniji ukoliko želimo da pariramo državama u regionu kada je u pitanju korišćenje energije vetra – naglasio je on i dodao da su, pored zakonske regulative, važne i podsticajne mere kojima se može obezbediti izgradnja većeg broja kapaciteta iz obnovljivih izvora.
Da tako razmišljaju i u Vladi Srbije potvrđuje najava ministra rudarstva i energetike Aleksandra Antića da se uskoro može očekivati usvajanje seta od tri uredbe u sklopu kojih će biti definisan i novi model ugovora o otkupu električne energije iz obnovlјivih izvora, koji će omogućiti veću sigurnost investitorima za ulaganje u vetroparkove i ostale obnovlјive izvore.
Otkupna cena struje iz vetra, prema sadašnjim propisima, iznosi 9,2 evrocenta za kilovat-čas uz obavezu države da struju u narednih 12 godina otkupljuje od investitora.
Spisak onih koji su pokazali interes za gradnjom vetroparkova u Srbiji prilično je dugačak i na njemu se nalaze i neka, domaćoj javnosti, veoma interesantna imena.
Tako, na primer, „Elektroprivreda Srbije“ (EPS) planira da izgradi vetropark u Kostolcu snage 50 MW i u tom cilju već je raspisala konkurs za izradu studije opravdanosti te investicije.
Još jedna našim građanima dobro poznata energetska kompanija – „Naftna industrija Srbije“ (NIS) – planira da gradi svoje vetrenjače. U pitanju je vetropark „Plandište“, koji predviđa 34 vetrogeneratora kapaciteta 102 MW, u koji NIS i njegovi partneri nameravaju da ulože 160 mil EUR.
I američki gigant „General Electric“, prema pisanju domaćih medija, zainteresovan je za gradnju vetroparkova u Srbiji. U toj kompaniji vrednost investicije u pogone snage 500 MW u Dolovu i Kovačici procenjuju na čak 1 mlrd EUR.
Još je nejasno šta će biti sa jednim od najvećih projekata najavljenih u Srbiji u ovoj oblasti. Naime, kompanija „Continental Wind Serbia“ pre nekoliko godina inicirala je ideju gradnje vetroparka „Čibuk 1“ kod Kovina u koji bi trebalo da budu uložene stotine miliona evra. Ipak, ta je kompanija imala puno problema da pribavljanjem dokumentacije za ovaj projekat pa je čak pre nekoliko meseci čitava priča prerasla u ozbiljnu političku aferu.
Austrijski „Energic“ pregovara o gradnji vetroparka i toplane na biomasu u Negotinu, dok francuski „IEL OIE Balkan Renewable Energy“ najavljuje izgradnju vetroparka u Bašaidu kod Kikinde snage oko 50 MW i vrednosti od 70 mil EUR. Na Vrškoj Čuki kod Zaječara gradnju vetroparka najavljuje švajcarska kompanija „VP Energy Systems“ ukupne instalisane snage 35,45 MW i vrednosti od 100 mil EUR.
Izgradnja „Vetroparka Kovačica“ vrednog 350 mil EUR još jedan je od planova prezentovanih domaćoj javnosti. Investitor je beogradska filijala belgijske firme „Electrawinds K- Wind“. Za lokaciju „Bela Anta“ u Dolovu kod Pančeva interes su pokazali iz kompanije „Welbury Bela Anta“.
To, naravno, nije sve. Investitora, ozbiljnih i onih nešto manje ozbiljnih, ima još ali i dalje izostaje adekvatna realizacija da se milijarde evra i stotine megavata koji već godinama postoje samo u planovima pretoče u stvarnost.
Energija vetra mogla bi da bude rešenje problema snabdevanja električnom energijom u Srbiji tokom zimskih meseci. Naime, uz vetroparkove snage 500 MW gotovo da ne bi bilo potrebe da Srbija uvozi struju u tom periodu kada je ona i najskuplja, a vetroparkovi je najviše proizvode.
Strategiju razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine možete pročitati u PDF fajlu.
Miloš Vlahović