Mada čine ubedljivu manjinu čovečanstva, blizanci su veoma važni za nauku, jer omogućavaju istraživanja o tome koliko na razvoj pojedinca utiče genetika, a koliko životne okolnosti. Naučni nalazi su, međutim, protivurečni, a stvari se dodatno komplikuju novom mogućnošću da, osim gena i sredine, deluje i treći faktor čiji uticaj može biti i nasumičan.
Jedan od kurioziteta koji je obeležio kraj prethodne i početak ove godine je rođenje blizanaca u Kaliforniji u razmaku od nekoliko minuta pre i posle ponoći, što je uslovilo da će im u krštenicama biti upisani ne samo različiti meseci, već i godine rođenja. Mada retki, dešavali su se i slučajevi dužih perioda između rođenja dva blizanca, poput primera u Rumuniji kada je devojčica rođena prerano, a lekari su doneli odluku da njenog brata blizanca porode u predviđenom terminu, dva meseca kasnije.
Još veća retkost – jedan slučaj na oko 13.000 blizanaca – jeste poreklo od dva različita oca. Do toga može doći kada žena ima seksualne odnose sa dva muškarca u vrlo kratkom vremenskom intervalu, pa su joj dve jajne ćelije osemenjene različitim spermatozoidima. Kod ovakvih blizanaca DNK se razlikuje kao i kod bilo koje dvoje dece sa jednim zajedničkim roditeljem.
Pomenuta pojava se u stručnoj terminologiji naziva heteroparentalna superfekundacija, a prvi navodni slučaj zabeležio je 1810. američki lekar Džon Arčer kod žene koja je nakon dva uzastopna odnosa sa crncem i belcem rodila jednog tamnoputog i jednog belog blizanca. No, prvo sveobuhvatnije istraživanje o superfekundaciji, koje se i danas smatra relevantnim, urađeno je 1992. u laboratoriji „Rh Typing“ u Baltimoru, kada se DNK testiranjem 39.000 blizanaca za koje se sudskim putem utvrđivalo očinstvo, došlo do rezultata da su u tri slučaja očevi bili različiti, odnosno da su dva oca u 2,4 odsto slučajeva uzrok rađanja dvojajčanih blizanaca.
Veoma važna manjina
Blizanci su, međutim, i mimo pomenutih kurioziteta posebno značajni za naučnike, iako čine ubedljivu manjinu čovečanstva. Činjenica da jednojajčani blizanci dele celokupan, a dvojajčani polovinu naslednog materijala, omogućava proučavanja o tome koliko na životni razvoj pojedinca utiče genetika, a koliko spoljni faktori i vaspitanje. Informacije dobijene iz ovakvih istraživanja mogu, između ostalog, biti korisne za poboljšanje prevencije, dijagnostike i lečenja mnogih zdravstvenih problema, navodi se u „Registru blizanaca“, koji su u naučnoistraživačke svrhe u Srbiji pokrenuli Medicinski i Filozofski fakultet (Odsek za psihologiju) u Novom Sadu.
Indikativno je da je stopa rađanja jednojajčanih blizanaca u svetu konstantna (4 od 1.000) i da ne zavisi od rase, dok stopa rađanja dvojajčanih blizanaca varira od rase do rase: najveća je kod pripadnika afričkih naroda (oko 16 od 1.000), potom kod belaca (oko 8 od 1.000), a najniža je kod Azijata (oko 4 od 1.000). Od sedamdesetih godina prošlog veka dramatično raste broj dvojajčanih blizanaca, kao i rođenja trojki i četvorki, usled novih tretmana neplodnosti, pre svega upotrebe hormona koji stimulišu ovulaciju više od jedne jajne ćelije.
Prema istraživanju naučnika Univerziteta Mičigen, to je glavni razlog što se u SAD za nešto više od tri decenije gotovo udvostručio broj blizanaca, dok se trojke rađaju na svakih 651 porođaja u poređenju sa 1980. kada je to bio slučaj na svakih 2.702 porođaja. Kada je reč o Evropi, po broju blizanaca prednjači Holandija (20.000), u skandinavskim zemljama ih je ukupno oko 48.000, u Belgiji oko 5.000, u Nemačkoj 1450, u Velikoj Britaniji oko 1400, a u Srbiji je, do nedavno, na 100 porođaja rađano 1,6 blizanaca, ali taj broj varira sa porastom primene veštačke oplodnje.
Fenomen da postoje gradovi u kojima dominira blizanačka populacija (najviše ih je u zapadnoj Africi, posebno Nigeriji, ali ih ima i u Brazilu, Holandiji, Bosni i drugim delovima sveta), često se među lokalnim stanovništvom objašnjava nasleđem, ali i specifičnim prirodnim uslovima i ishranom. Naučnici, međutim, tvrde da se u slučaju prirodnog rađanja dvojajčanih blizanaca u nekim porodicama mogu utvrditi nasledne predispozicije, ali da doslednost broja rađanja jednojajčanih blizanaca u svim populacijama sugeriše da je reč o slučajnom događaju, koji nije uzrokovan naslednim faktorima.
Jednojajčani blizanci čine oko trećine ukupnog broja blizanaca, dele 100 odsto genetskog materijala, uvek su istog pola i iste krvne grupe, a na njihovo rađanje ne utiču nasledni faktori, starost majke, niti su posledica tretmana oplodnje. Oko četvrtine jednojajčanih blizanaca i jedan odsto ljudske populacije čine blizanci koji se nazivaju„slika u ogledalu“ i koji već kao bebe mogu da iskazuju suprotno ponašanje i razvoj, u retkim situacijama mogu imati i organe na suprotnim stranama, a njihovi otsici prstiju su kao slika u ogledalu. Rađanje dvojajčanih blizanaca se, pak, nasleđuje s majke na ćerku, a ovakvi blizanci dele 50 odsto genetskog materijala, mogu biti istog ili različitog pola, imati istu ili različitu krvnu grupu, a na njihovo začeće mogu uticati tretmani oplodnje i starost majke. Postoje i polu-identični blizanci, za koje nije poznato koliko procentualno učestvuju u ukupnom broju blizanaca. Oni dele 75 odsto zajedničkih gena, mogu biti istog ili suprotnog pola i mogu, ali i ne moraju, imati istu krvnu grupu.
Protivrečni zaključci
Stoga, proučavanje razlika među jednojajčanim blizancima koji poseduju potpuno istovetno genetsko nasleđe ima za svrhu da utvrdi uticaj prirodnog okruženja i vaspitanja na razvoj i ponašanje pojedinca, dok poređenja jednojajčanih sa dvojajčanim blizancima, koji dele tek polovinu genetskog nasleđa, može biti ključno za preciznije utvrđivanje koliki je uticaj genetike na lične osobine i podložnost određenim bolestima. Mada ove ideje u nauci datiraju još od 1875. godine, kada je engleski naučnik Frensis Golton prvi predložio takav pristup, a savremena proučavanja se intenziviraju od osamdesetih godina prošlog veka, problem je što mnogobrojne naučne studije, koje su sprovedene u međuvremenu, daju protivurečne rezultate.
S jedne strane, proizilazi da je genetski uticaj presudan u oblikovanju naših života, a jedno od najrelevantnijih istraživanja koje ukazuje na takav zaključak sproveo je Tomas Bušard Junior, psiholog sa Univerziteta u Minesoti sa svojim timom na 137 parova jednojajčanih blizanaca koji su, usled životnih okolnosti, odrastali u različitim porodicama i sredinama. Nakon više od 15.000 različitih testova, istraživači su utvrdili da su intelektualni potencijal, lične sklonosti, rizici devijantnih ponašanja i obolevanja presuduno uslovljeni genetikom. S druge strane su rezultati studija koji ukazuju na prevagu uticaja životnih okolnosti, a jedno od najnovijih istraživanja koje upućuje na takav zaključak sproveo je tim Stenford univerziteta na 78 parova identičnih i 27 parova dvojajčanih blizanaca, s ciljem da se utvrdi da li je za imuni sistem presudna genetika. Kod 75 odsto ispitanih blizanaca, međutim, pokazale su se razlike koje su bile uslovljene načinom života, ishrane, prethodnim infekcijama i vakcinisanjem.
Da bi sve bilo još komplikovanije, sada je u igri i nova mogućnost. Prema nalazima epigenetike, novog polja nauke, postoji i treći faktor koji ponekad služi kao most između životne sredine i naših gena, a ponekad deluje nasumično i oblikuje nas onakvima kakvi jesmo. Reč je o sofisticiranom hemijsko-biološkom mehanizmu, prisutnom u svakoj ćeliji, koji određuje da li će se aktivirati neki genetski program, koji i kada. Drugim rečima, nasleđeni geni predstavljaju samo potencijal, a epigenetika odlučuje o načinu njegove realizacije. I dok je genetski kod koji smo nasledili nepromenjiv, epigen je veoma promenljiv, što dalje sugeriše mogućnost da na njega utičemo i svojim životnim aktivnostima. U kojoj meri, pak, predstavlja pitanje koje je otvorilo novo bojno polje među naučnicima. Šta više, ne nedostaju ni međusobne kritike u kojima se neistomišljenici optužuju za „genetski fundamentalizam i fatalizam“ ili za „naučni senzacionalizam“ i „paranauku o svemoći pozitivnog razmišljanja“.
Bojana Maričić
februar 2016, broj 124.