“Ukoliko se sporazum bude primenjivao, priliv izbeglica iz Sirije u Tursku će takođe biti zaustavljen, s obzirom na to da je balkanska izbeglička ruta zatvorena”, izjavio je optimistično holandski premijer Mark Rutte na Evropskom savetu, sastanku premijera i predsednika zemalja članica Evropske unije. Sporazum koji spominje je zapravo u velikoj meri njegov predlog novog dogovora EU i Turske kojim se predviđa “trampa” izbeglica: naime svi koji su preživeli opasno putovanje preko Egejskog mora iz Turske u Grčku sada bi se istim putem prisilno vratili u zemlju iz koje su netom pobegli. U zamenu za to, zemlje EU bi postupno primale mali broj izbeglica koje bi prošle selekciju u Turskoj, što bi u ukupnom broju izbeglica iz Sirije bilo sasvim beznačajno, ali bi Evropljanima poslužilo kao pokriće za sopstvenu zakonsku i političku odgovornost u izbegličkoj krizi.
Rutteov predlog je međutim daleko od gotove stvari, jer pristanak drugih šefova država i vlada dok je ovaj tekst pisan još uvek nije osiguran. Ne zato što bi Rutteove evropske kolege imale rezerve oko pravnih i moralnih implikacija takvog postupka ili praktične izvodivosti “plana”, već pre svega zato što neki od njih misle da Turska “traži previše”, dok drugi, očekivano, kategorički odbijaju bilo kakvu pomisao na to da prime izbeglice. Takođe, zemlje članice EU i njihove vlade nalaze se u različitim pozicijama, ne samo geografski nego i politički. Za neke od njih, poput Rutteove vlade, zaoštravanje prema izbeglicama je unutarpolitička nužnost, jer im ankete jasno pokazuju kako rasističkija stranka paradoksalno nazvana “Strankom slobode” trenutno uživa dvostruko veću podršku od Rutteovih liberala i četvorostruko veću od njegovih socijaldemokratskih koalicionih partnera.
Još je neizvesnije hoće li Turska pristati na taj plan, čak i ako ga dogovori Evropski savet. Tamošnji vladari su bez sumnje znatno rezervisaniji prema Rutteovim fantazijama o “zaustavljanju” iseljavanja iz Sirije samo ako se “zatvori balkanska ruta”. Jer, ako su Rutte i njegovi saveznici uspeli sami sebe uveriti u sopstvenu propagandu o tome kako migracije izaziva “preterana dobrodošlica Evropljana”, iz turske je perspektive puno jasnije kako u Siriji još uvek besni krvavi rat u kojem i turska država neposredno ili posredno sudeluje. Na kraju krajeva, rat koji turska vlada vodi unutar sopstvenih granica, u kurdskim krajevima na jugoistoku zemlje (a koji je samo delimično povezan s onim u Siriji), već je izazvao novih 250.000 izbeglica u toj zemlji. To je onaj isti turski rat protiv vlastitog stanovništva pred kojim su evropski lideri odlučili da čvrsto zatvore oči, u nadi da će privoleti Tursku da internira sirijske izbeglice – i dakako spasi njihove mandate u političkom kontekstu stalnog jačanja rasističkih opcija.