Uprkos međusobnim neslaganjima, i protestantski teolozi i spiritualisti u 19. veku insistiraju da raj nije „penzionerski klub“, već „najuposlenije mesto u univerzumu“ gde se udarnički radi na ličnom usavršavanju, uspostavljaju partnerstva i razvija društvena odgovornost. Po spiritulistima, u rajskom progonstvu obitavaju prvenstveno zagriženi političari i bankari, dok državni činovnici „imaju drugu šansu da besmislene poslove zamene kreativnim radom i postanu celoviti ljudi“.
„Zamisao o raju kao mestu dokoličarskog uživanja odgovara samo nekim lenjim profesorima“, pisao je sredinom 19. veka popularni baptistički propovednik Čarls Sperdžen, koji je opominjao da je dokonost jedan od najvećih ljudskih grehova, pa raj, “kao božanski rezime dobrote i savršenosti“, predstavlja mesto neprekidne službe i pregnuća. Šta više, to je „najuposlenije mesto u univerzumu“, čiji je večni raspored doslovno prebukiran.
Za protestantske sveštenike, pošteni rad, usavršavanje umnih i duhovnih sposobnosti, podizanje porodice i odgovornost prema društvenoj zajednici predstavljaju večne vrednosti koje zemlju povezuju sa rajem. Stoga, za istinskog hrišćanina preseljnje iz jednog sveta u drugi ne znači radikalni raskid sa pređašnjim načinom postojanja, već dalji rad na sopstvenom usavršavanju, što je jedini ispravan način obožavanja Boga. Nastavljajući stopama nekih propovednika iz 18. veka, protestantski sveštenici u Britaniji i SAD u 19. veku su, uglavnom, opisivali raj kao užurbano mesto u kome vrla hrišćanska duša, iako oslobođena tegoba i muka, nije oslobođena rada i službe, navode američki profesor istorije religije Kolin Mek Danel i njegov nemački kolega Bernhard Lang u knjizi „Raj, jedna istorija“, u kojoj detaljno opisuju hrišćanske predstave o raju od začetka hrišćanstva do današnjih dana.
Za protestantske teologe tog vremena, sve druge hrišćanske verzije o raju kao „zemlji Dembeliji“, uključujući i dokonu molitvu, bile su stranputica do večnosti. Prema „Enciklopediji prezbiterijanske crkve“ iz 1884. godine, besposličarima nije mesto kraj Boga, „koji neće dopustiti svojim stvorenjima da budu dokoni posmatrači svemoćnosti“. Nebeski svet, takođe, ima svoju ekonomiju, političku i administrativnu upravu, svoje škole, naučne, umetničke i dobrotvorne institucije. U čemu je, onda, razlika u odnosu na zemaljski život? Kako objašnjava prezbiterijanac Dejvid Greg u knjizi „Život u raju“ iz 1895. godine, osim što nema bolesti i smrti, suštinska razlika je što rad ne služi obezbeđivanju egzistencije, već ličnom usavršavanju. Zato su svi poslovi podjednako cenjeni, pa je „obućarski zanat važan koliko i propovedništvo“, odnosno sva stvorenja u raju rade, doprinose i napreduju shodno svojim pređašnjim profesijama, znanjima i veštinama.
Bog se povukao u pozadinu
Vilijam Klark Juliat, baptistički pastor u Njujorku u svom delu „O životu posle smrti“ objavljenom 1901. godine, tvrdi da se sveci u raju bave politikom ali „bez zemaljske prljavštine“. Po njemu, „raj je veličanstvena radionica“, u kojoj se uspostavljaju partnerstva radi kooperativnog rada oslobođenog bola i otuđenosti, sa fokusom na podršci onima koji su manje duhovno pripremljeni da napreduju u svom razvoju. Nebeska potraga za znanjem, koja omogućava istraživanja ne samo zemaljskog već svih Božijih svetova, predstavlja osnovu za napredak svakog stanovnika večnosti. Pri tom, individualno usavršavanje mora voditi napretku cele rajske zajednice, kroz razmenu iskustava, podršku i podsticanje društvene odgovornosti u rešavanju problema sa kojima se zajednica suočava.
U ovom konceptu, uočljivo je da je najveća odgovornost na onima koji su dobili „vizu za useljenje i boravak“, dok se Bog povukao u pozadinu raja kao najviša instanca na strateškom nivou, ali bez učešća u „izvršnim poslovima“. Njegovo prisustvo iz senke još je izraženije u predstavama spiritualističkog pokreta začetog sredinom 19. veka, u čijem konceptu se ističe da se božansko biće ne meša u svakodnevne aktivnosti nebeskog sveta, već predstavlja nadahnuće i krajnji cilj duhovne evolucije.
Za razliku od teologa i sveštenstva, spiritualisti su ili ignorisali Hrista kao stožera hrišćanstva, ili su ga proglašavali za „velikog društvenog reformatora koji podučava slobodi bez dozvole“, kao što je to tvrdio spiritualista Vilijam Stejton Mozis. Pripadnici ovog pokreta su, umesto hrišćanskog termina „raj“, rađe upotrebljavali izraze „drugi svet“ ili „zagrobni život“ i uprkos antagonizmu i neslaganjima sa hrišćanskim doktrinama, njihova vizija onostranog života je zasnovana na gotovo identičnoj matrici kao i protestantsko viđenje raja, ali sa mnogo više detalja u opisima nebeske svakodnevnice.
Spiritualisti, takođe, polaze od stava da je smrt samo promena uslova, te da je dokonost „majka svih zločina“, pa onostrani svet „nije penzionerski klub“, već je tamošnji život neprekidni rad na sebi i druga šansa za svakog pojedinca da napreduje od nižih ka višim duhovnim sferama. Stoga, svako u onostranom svetu prvo stupa u društvo onih koji su na istom nivou duhovnog razvoja, a da li će napredovati zavisi, pre svega, od ličnih pregnuća. Spirutulisti, naime, još više od protestanskih teologa insistiraju na ličnoj odgovornosti za sopstvenu sudbinu, odnosno da se može pomoći samo onome ko je spreman da samom sebi pomogne.
I raj ima svoje podzemlje
Shodno tome, u spiritualističkom raju je prisutan i nešto drugačiji raspored, odnosno za njih i raj ima svoje podzemlje, u kome su nastanjeni predstavnici nepoželjnih profesija, nespremni da ih se odreknu i u drugom životu. To su, najpre, političari, bankari i svi koji se na bilo koji način bave finansijskim transakcijama, vlasnici rudnika i sličnih delatnosti koje radikalno uništavaju i ljudsko zdravlje i okolinu. Slede državni činovnici, prema kojima spiritualisti iskazuju nešto više saosećanja, opisujući ih kao ljude koji su se bavili dosadnim i besmislenim poslovima da bi zaradili za život, a sada imaju šansu za kreativan razvoj, ili kako to u knjizi „Izvan tela“ precizira spiritualista Džon Oknam, „da skinu okove i postanu celoviti ljudi“.
Nasuprot ovim profesijama, veoma se cene delatnosti poput zanata ili poljoprivrede, s tim što se u drugom svetu sve obavlja pomoću tehnologija koje omogućavaju da se bilo koja kreacija realizuje pukom voljom, uključujući i kretanje kroz raj. Mada su spiritualisti, poput protestantskih teologa, tvrdili da je nebeski život neprestana uposlenost, gde se duša razvija proširivanjem znanja, razvijanjem kreativnih talenata i kroz podršku drugima, u spritualističkoj večnosti ima puno mesta za avanturu, pa mnogi opisi nalikuju naučnofantastičnim romanima. Stoga, za razliku od seoske idile koja u zemaljskom životu omogućava bolje uslove za duhovno uzdizanje, rajska kultura je prvenstveno urbana kultura. Vizionarka Rebeka Spinger do detalja opisuje beskrajne biblioteke i kompletnu infrastrukturu koja omogućava intelektualni i kreativni razvoj, ali s druge strane i mesta za zabavu i rekreaciju, uključujući i prisustvo kućnih ljubimaca koji podstiču ljubav i saosećajnost.
Uprkos izraženim suprotnostima, očigledno je da su i ortodoksni protestanti i spiritualisti koristili rajske predstave za podršku određenom skupu vrednosti i načinu života, gde je dokonost bila izvor najvećeg zla, a pošteni rad i samopregnuće, uz odgovornost prema drugima, jedini način da se postigne napredak. Rajska kultura tokom 19. veka odražavala je opšte uverenje da se do tog cilja može stići samo kroz organizovanu promenu putem obrazovanja, rada i gajenja ličnih veština.
Istovremeno, spiritualistički raj, iako nalik pustolovnim romanima, sadrži i sitnice svakodnevnog života, ponekad do banalnosti, koje su bile veoma važne srednjem staležu u angloameričkoj kulturi. Kućni ljubimci, čiste ulice, dobro opskrbljene biblioteke i miroljubiva sredina opstajali su kao vrednosti i u drugom životu. Zanimljivo je da je taj svet onostranog, kakav su promovisali spiritualisti između 1840. i 1940. godine, ceo vek ostao iznenađujuće stabilan, uprkos tome što su se u međuvremenu odigrala dva svetska rata, najveća i najpogubnija u zemaljskoj istoriji.