Učešće energije u ukupnim troškovima preduzeća zavisi od sektora u kojem posluju i kreće se od nekoliko do više desetina procenata. U industriji nemetala, cementa, kreča ili mineralnih sirovina, troškovi za energiju iznose između 20 i 30 odsto. Velikom broju firmi, nezavisno od sektora, zajedničko je da energiju ne troše efikasno, iako je smanjenje potrošnje energenata dobar put ka povećanju profita. Ništa bolja nisu ni domaćinstva, kao ni javne ustanove.
Marko je vlasnik je male fabrike za preradu voća i povrća u Vojvodini. Kada je pre 10 godina pokrenuo proizvodnju, troškovi gasa i struje bili su značajna stavka u poslovnim rashodima. Odlučio je da potrošnju ovih energenata, a time i troškove, sreže tako što je gas potpuno zavrnuo, potrošnju električne energije sveo na minimum i instalirao kotlove na – drva. Investicija se, kaže, isplatila za manje od godinu dana, jer energija više nije opterećujući faktor za poslovanje ovog malog pogona. Za drvo, naime, sada izdvaja oko 400.000 dinara godišnje, a nekada su mesečni računi samo za struju dostizali i do 100.000 dinara. Danas ne prelaze 10.000 dinara mesečno. Markotvrdi da su i mnoge manje mlekare, za čiju su proizvodnju potrebne značajne količine energije, prešli na kotlove na drva. Neke su čak zaposlile ložače, ali – isplatilo se jer su im troškovi energije, naročito gasa, smanjeni na trećinu nekadašnjih.
„Svako preduzeće teži ka jednostavnijem načinu poslovanja i naravno da je pokretanje mašina jednim pritiskom na dugme mnogo lakše i komfornije nego ovo što mi sada radimo. Neko će reći da smo se vratili 100 godina unazad, ali u situaciji kad se teško dolazi do obrtnog kapitala morali smo to da uradimo“, objašnjava sagovornik B&F i dodaje: „Struja u Srbiji nije skupa, pogotovo ako se pravilno koristi i ne rasipa. Problem je to što je za ozbiljniji proizvodni pogon neophodna podstanica čija izgradnja košta oko 70.000 evra, a mi taj novac trenutno nismo mogli da obezbedimo“.
Manja potrošnja, veća dobit
U Srbiji energija, prema procenama stručnjaka, u proseku „zida“ približno trećinu operativnih troškova privrede. Profesor Goran Jankes, direktor Mreže za energetsku efikasnost u industriji Srbije (MEEIS), koja radi u okviru Inovacionog centra Mašinskog fakulteta, kaže da se učešće energije u ukupnim troškovima preduzeća kreće od nekoliko do više desetina procenata, zavisno od grane. U industriji nemetala, cementa, kreča ili mineralnih sirovina, troškovi za energiju su, primera radi, 20 do 30 procenata. Analize stručnjaka u MEEIS pokazale su i da firme u Srbiji troše od 30 do čak 200 procenata više energije nego slične kompanije u Evropi. Čak i ona štedljivija preduzeća iz prehrambene industrije imaju, recimo, i do dva puta veću potrošnju energije po jedinici proizvoda od sličnih firmi iz istih sektora u zemljama Evropske unije. U pekarskoj industriji, velikom potrošaču energije, naprimer, za proizvodnju kilograma hleba u Srbiji potrebna su oko 1,4 kilovat-časa energije, a u Norveškoj čak pola kilovat-časa manje.
Istraživanja potrošnje energije po jedinici proizvoda, inače, MEEIS je radio tokom prethodnih godina, ali stanje, prema rečima profesora Jankesa, nije bitno drugačije ni danas i teško da će se u skorije vreme bitnije promeniti. “Mnoga preduzeća čiji smo rad pratili veoma lako bi mogla bi da smanje potrošnju energije za trećinu, a svako smanjenje potrošnje energije utiče na rast dobiti”, kaže Jankes.
Građani Srbije ne razlikuju se mnogo od privrede kada je o rasipanju energije reč – u proseku troše duplo više energije nego, na primer, Danci. Za grejanje se u Srbiji godišnje potroši oko 200 kilovat-časova po kvadratnom metru, dok se u Danskoj ta potrošnja kreće oko 95 kilovat-časova po kvadratu. Jedan od razloga za ovakvu razliku verovatno je u činjenici da je u Srbiji cena struje za domaćinstva oko 5,5 evrocenti po kilovat-času, a u Danskoj oko 30 evrocenta.
Konačno, daleko iznad proseka EU u Srbiji je i potrošnja energije u javnim ustanovama, pa ne iznenađuju procene da bi do 2020. godine trebalo uložiti oko 1,6 milijardi kako bi se približili proseku EU u potrošnji energije – i to samo u zgradarstvu.
Lek je u štednji
Jasno je da se energija u Srbiji ne koristi efikasno, već intenzivno. Procenjuje se da je energetski intenzitet zemlje oko četiri puta veći od proseka u EU, ili oko tri puta nego u Sloveniji. Zato i troškovi energenata u ukupnim proizvodnim inputima imaju značajno učešće, a većina privrednika ih, ipak, ne može spustiti na način kako je to učinio preduzetnik s početka priče.
Efikasnijim upravljanjem potrošnjom u industriji mogu se postići ozbiljne uštede, kaže profesor Jankes dodajući da način korišćenja energije u industriji, ali i saobraćaju, a posebno u domaćinstvima mora da se menja. „Da bi preduzeće bilo dugoročno ekonomski održivo, mora da vodi računa o energetskoj efikasnosti, odnosno da kontroliše rastuće troškove energije. Na taj način ojačaće konkurentnost. Ulaganje u energetsku efikasnost je isplativo i vraća se u periodu od jedne do pet godina“, objašnjava sagovornik Biznis&finansija.
Energetsku efikasnost sigurno bi „podstakle“ više cene električne energije koje su danas, prema tvrdnjama čelnika EPS-a, najniže u regionu i Evropi – bar kada je reč o domaćinstvima. Za preduzeća koja, pak, od otvaranja tržišta električne energije u Srbiji imaju status komercijalnih kupaca važe tržišne cene. S obzirom na to da su veleprodajne cene električne energije na evropskim berzama na istorijskom minimumu, u regionu se čuju najave da bi električna energija za privredu mogla da pojeftini. U Srbiji, ako ništa drugo, bar ne bi trebalo da poskupi.
Jedan od znakova da su firme ozbiljno shvatile da energiju treba da troše racionalno je uvođenje standarda ISO 50001 koji se odnosi na energetski menadžment. Ovaj sertifikat u Srbiji je, međutim, do sad dobilo veoma malo preduzeća. Kragujevački Fijat, Transnafta, Energotehnika – Južna Bačka i Elektrovat su neka od njih. Najveći rast broja preduzeća sertifikovanih ISO 50001 standardom beleži se u Nemačkoj.
Energetski bilans Srbije
Energetskim bilansom za 2016. u Srbiji planirana je finalna potrošnja (bruto proizvodnja uvećana za uvoz,sa tranzitom, i umanjena za izvoz sa tranzitom, potrošnju električne energije u energetskom sektoru i gubitke u prenosu i distribuciji) 26.782 gigavat-časova električne energije. To je za tri odsto manje nego procenjena finalna potrošnja u 2015. godini. U strukturi potrošnje industrija učestvuje sa 23 odsto, saobraćaj sa jedan odsto, domaćinstva sa 52 odsto, javne i komercijalne delatnosti sa 23 odsto i poljoprivreda sa jedan odsto.
Biljana Vuković
mart 2016, broj 125.