Stari skeč Pajtonovaca koji počinje čuvenim pitanjem „a šta je to Rimsko carstvo ikada uradilo za nas, narod Judeje?“, aktuelniji je nego ikada, samo što sada kruži u „adaptiranoj“ verziji, u kojoj se ljutiti revolucionari pitaju šta je to Evropska unija ikada uradila za Britaniju? Umesto odgovora sledi nabrajanje: obezbedila je zajedničku bezbednosnu politiku, jedinstveno tržište, slobodu kretanja i kompleksan sistem zaštite ljudskih prava. Ipak, kao u „Žitiju Brajanovom“, to mnogima više nije dovoljno.
Malo ko će se 23. juna 2016. godine, za kada je raspisan referendum o tome žele li građani Ujedinjenog kraljevstva da ostanu deo Evropske unije, setiti da to nije prvi put da se Britanija pita da li zaista,(ali zaista!) želi da bude deo društva zemalja nastalog pod okriljem Rimskog sporazuma krajem pedesetih. Štaviše, daleke 1973. godine, čim je Britanija, deceniju posle francuskog veta na pridruživanje, postala deo Evropske ekonomske zajednice (EEZ), uspela je da, diplomatski rečeno, uzburka odnose sa ostalim zemljama članicama zbog neslaganja sa obimom podsticaja koje je dobijala iz agrarnog budžeta. Zato je 1975. raspisan i referendum o članstvu u EEZ, na kome su građani dvotrećinskom većinom glasali za ostanak.
Tri decenije kasnije, postavlja se potpuno isto referendumsko pitanje, ali su se u međuvremenu promenili i svet, i EU i Britanija – pa izlazak danas, prema proceni same britanske Vlade, tu zemlju može da košta vremena i novca – a vladajuće Konzervativce verovatno i političkih poena. Zato je „Procedura povlačenja iz EU“, strateški dokument koji je britanska vlada predstavila parlamentu krajem februara, dvadesetak strana dugo upozorenje na šta građani treba da budu spremni ukoliko 23. juna Evropskoj uniji kažu „doviđenja“.
Upravo je to dokument koji kao da je pisao scenarista „Žitija Brajanovog“, jer nudi odgovor na pitanje: „Šta je to EU ikada uradila za Ujedinjeno kraljevstvo?“. Pri tom, odgovor je takav da su njegovo objavljivanje pristalice napuštanja EU nazvale „Operacija zastrašivanje“. Strategija prepoznaje ozbiljne posledice po britansku ekonomiju ukoliko se građani budu odlučili za izlak, a posebno kada je reč o pristupu jedinstvenom tržištu. Prošle godine, recimo, izvezen je rekordan broj automobila (1,23 miliona), od kojih je više od pola završilo na tržištu EU. Autoindustrija sa komponentašima zapošljava oko 450.000 ljudi u Britaniji, a izlazak iz EU odmah bi im poskupeo izvoz za 10% koliko bi se naplaćivala carina. Povrh toga, porasli bi i troškovi proizvodnje zbog delova koji se nabavljaju iz EU, a koji bi takođe poskupeli (40% delova potrebnih britanskoj autoindustriji nabavljaju se u EU).
Ništa bolje, kaže strategija izlaska, ne bi bilo ni britanskim farmerima, koji bi izgubili subvencije i tržišne povlastice koje koriste na osnovu mehanizma Zajedničke agrarne politike, dok bi njihovi proizvodi postali nekonkurentni pošto bi se na njih primenile carine (mleko bi, prema procenama, poskupelo 36% u izvozu).
Političke implikacije napuštanja EU takođe su kompleksne, a pogotovo kada je reč o statusu građana Gibraltara i Severne Irske. Tek sa ulaskom Španije u EU 1986. otvorena je granica sa Gibraltarom, a stanovnici te teritorije dobili su pravo slobode kretanja i poslovanja u okviru EEZ. „Pitanje je da li će ta granica ostati otvorena i ako Britanija napusti EU“, upozorava se u dokumentu britanske vlade, i podseća da bi se sa sličnim problemima suočili i stanovnici ostrva Man, kao i Kanalskih ostrva.
Još osetljivije je pitanje slobode kretanja između Severne Irske i Republike Irske, gde dodatni problem može da predstavlja i obaveza da se uspostave punktovi za kontrolu protoka ljudi i robe. Procenjuje se i da bi otežana komunikacija loše uticala na razvijenu prekograničnu privrednu saradnju i trgovinu.
Izlazak kao borba za demokratiju
Najglasniji zagovornik izlaska je gradonačelnik Londona Boris Džonson, koji je u opširnom članku u Telegrafu pokušao da objasni zašto ta opcija nije anticivilizacijska ili antievropska. Džonsonova osnovna zamerka Uniji je da se od „skupa dobronamernih birokrata posvećenih razbijanju trgovinskih barijera“ , kakve je upoznao osamdesetih u Briselu, pretvorila u pretnju parlamentarnoj demokratiji u svojoj želji da kontroliše svaki aspekt političkog i ekonomskog života na svojoj teritoriji. Džonson smatra da je „tiha kolonizacija, kakvu EU sprovodi preko svojih pravnih standarda i sporazuma, a posebno putem sistema glasanja kvalifikovanom većinom, neprihvatljiva za Britaniju koja je sve češće nadglasana i nema bilo kakav mehanizam da utiče na pravni okvir koji, onda, njene institucije moraju da primenjuju“.
Ne zaboravljajući na ozbiljne ekonomske argumente protiv izlaska, Džonson navodi da Britanija ne treba da se plaši „odvajanja od dadilje iz Brisela“, zato što je druga po veličini evropska ekonomija, globalni lider u modernim industrijama poput finansijske i IT-ja, sa snažnim sektorima nauke i obrazovanja, umetnosti i medija. „Britanija neće napustiti Evropu, čiji je deo oduvek bila u geografskom i kulturnom smislu, već Evropsku uniju koja postaje sve više centralizovana i otuđena od građana“, ocenjuje Džonson.
Pristalice izlaska kao ključne argumente navode i mogućnost da Britanija sama osmišljava svoju imigracionu, politiku socijalnih davanja i kaznenu politiku. Na ruku im idu česti i u tabloidima temeljno propraćeni skandali oko nekontrolisanog priliva imigranata, obaveze da se isplaćuje dečiji dodatak strancima koji rade u Britaniji iako njihova deca ne žive sa njima, ili odluka Evropskog suda pravde da ne dozvoli proterivanje osuđenih kriminalaca iz te zemlje, pa čak i ako se radi o onima koji su počinili teška krivična dela, širili mržnju ili promovisali terorizam.
Funta da se uđe u kolo, dve da se izađe
Pregovori o ulasku Britanije u EEZ trajali su dvanaest godina, dok procedura izlaska obećava da će potrajati barem isto toliko. Ipak, „Strategija napuštanja EU“ počinje konstatacijom da, ukoliko građani izglasaju izlazak, političati moraju odmah da pokrenu taj postupak, u skladu sa članom 50. Ugovora o pridruživanju.
U tom slučaju, prvi korak Ujedinjenog kraljevstva bio bi da o toj nameri zvanično obavesti Evropski savet, koji onda konsenzusom utvrđuje smernice za pregovore o sklapanju Sporazuma o napuštanju, koje će voditi Evropska komisija. Taj sporazum, inače, mora da bude prihvatljiv za obe strane: onu koja se „povlači“ iz članstva i Evropsku uniju. I dok se referendumska odluka smatra pristankom Britanije, Evropska unija bi morala da obezbedi podršku „kvalifikovane većine glasova“, odnosno 20 od 27 preostalih zemalja članica čija populacija predstavlja 65% ukupnog broja građana Unije. Ni tu nije kraj, jer Sporazum mora da odobri i većina od 751 poslanika Evropskog parlamenta.
Dok ne postignu dogovor o povlačenju iz članstva, obe strane nastavljaju da sprovode važeće sporazume u trajanju od dve godine, uz mogućnost produžetka „otkaznog roka“, uz saglasnost odlazeće i svih preostalih članica Evropske unije. Pošto nema presedana u smislu trajanja procesa „povlačenja“, na stolu su samo pretpostavke na osnovu sličnih procesa: otcepljenja Alžira od Francuske i odvajanja Grenlanda od Danske. I dok otcepljenje Alžira nije imalo posledica po EEZ, zahtev Grenlanda da dobije status prekomorske teritorije bilo je pažljivo razmatrano, iako nije traženo „otcepljenje“ od EEZ. Grenland je, takođe, u okviru dogovorene procedure, raspisao referendum 1982. godine da bi konačna odluka o statusu, sa svim pratećim sporazumima, stupila na snagu tri godine kasnije.
Milica Rilak
mart 2016, broj 125.