Možda grešimo što verujemo da postoji bilo kakva žurba ka uspostavljanju dogovora u Dohi 17. aprila. Ishod ovog sastanka je irelevantan, cena barela nafte se neće odmah uspostaviti, niti će to biti dovoljno da se uspostavi ravnoteža javnih finansija u većini zemalja koje proizvode naftu – kaže u analizi ekonomista Sakso banke (Saxo Bank) Kristofer Dembik (Christopher Dembik).
Iako je cena barela značajno opala od sredine 2014. godine, šire gledano i dalje ostaje iznad dugoročne prosečne cene. Od 1861. godine do danas prosečna cena barela je 33,90 dolara. Istorijska analiza nam omogućava da zaključimo da trenutni period nije neobičan već onaj od 2011. do 2014. godine. Povraćaj na nafti nije bio konstantan još od prve industrijske revolucije.
Da bi se postigao dogovor, kako Dembik objašnjava, mora da dođe do približavanja interesa, što se još uvek nije desilo. Iran i Irak su angažovani oko povraćaja udela na tržištu. Bez iznenađenja, mesečna proizvodnja Irana je porasla za 13 procenata u poređenju sa junom 2014. godine i za 32 procenta u Iraku u istom periodu. To jasno pokazuje da oni nisu spremni za zamrzavanje proizvodnje.
Kratkoročno je tržište usredsređeno na Iran ali dugoročnije gledano rast proizvodnje u Iraku stvara najviše rizika kada je reč o ponudi nafte. Dve zemlje nesporno snose troškove strategije za kontrolisanje tržišta koju su započele Saudijska Arabija i druge zemlje Zalivskog saveta za saradnju: Venecuela i Alžir. U oba slučaja, naftna industrija nije mogla da se prilagodi padu cena. Dakle, mesečna proizvodanja nafte u Venecueli je pala za 0,3 procenta, a u Alžiru za 6,7 procenata u poređenju sa junom 2014. godine. Obe ove zemlje se nalaze u kritičnim položajima.
Veoma je moguće da će obe da pribeći vanrednim srednjoročnim finansijskim merama (devalvaciji valute, zamrzavanju cene, kontroli kapitala) kao i međunarodnoj pomoći čak na duži vremenski period.
U kontekstu niskih cena barela na duži rok, Dembik kaže da hitnost za zemlje proizvođače možemo da sumiramo u dve tačke. Prvo, cena barela mora da pokrije troškove proizvodnje, što je do sada bio slučaj, uključujući i Venecuelu gde je proizvodna cena od 23,50 dolara za barel među najvišim. Drugo, potrebno je pronaći ravnotežu u ceni nafte kako bi se omogućila tranzicija ovih zemalja na ekonomičan način pod najmanje moguće nepovoljnim uslovima. Ovaj proces je već počeo.
Članice OPEK-a su se ujedinile u potrebi da promene izvore prihoda, da prodaju imovinu onima kojima je potrebna, ili da pribegnu međunarodnim kreditima u okruženju povoljnih niskih kamatnih stopa. S obzirom na prilagodljiv kapacitet zalivskih zemalja i nerazdvojne nacionalne strategije Irana i Iraka, kartel nema obavezu da postigne sporazum po svaku cenu u kratkom roku.
Tri scenarija su, prema Dembiku, moguća u Dohi:
1. Bez dogovora. U tom hipotetičkom slučaju, cena barela mogla bi brzo da padne na oko 30-33 dolara u vrlo kratkom roku posle saopštenja, pre povratka u srednjem roku na trgovinski opseg koji je važio tokom poslednjih nekoliko nedelja, između 35 i 40 dolara. Ovo je veoma izvestan scenario s obzirom na trenutno dostupne informacije i tržišne osnove. Doha, na kraju ne bi predstavljala događaj za investitore. Globalni dogovor bi bio prijavljen za sledeći jun od strane OPEK-a;
2. Minimalni dogovor, koji bi se sastojao od zamrzavanja proizvodnje za nekoliko zemalja proizvođača nafte, sa istim planom, kako je bilo predviđeno februarskim ugovorom. Takav ishod ne bi rešio problem prevelike ponude na tržištu i pritisak na pad cena bi se nastavio. Osim toga, pitanje usklađenosti sa uslovima sporazuma od strane svih učesnika bi bilo na dnevnom redu. U stvari, Rusija tumači prilično slobodno februarsku odluku o zamrzavanju proizvodnje u koju je bila uključena. Tako je u martu ruska proizvodnja nastavila da raste, što je kulminiralo vrhuncem proizvodnje još od kraja sovjetske ere, od 10,91 miliona barela dnevno. Konačno, minimalan dogovor očito nije u interesu Saudijske Arabije, jer bi se sastojao u davanju blanko čeka Iranu za preuzimanje udela na tržištu;
3. Globalni sporazum, uključujući Iran. On bi mogao da ima posebnu klauzulu koja bi omogućila dodatno odlaganje dok Teheran ne postigne viši nivo proizvodnje nafte pre potpunog zamrzavanja. Ovo je najmanje loš scenario za sve zemlje proizvođače, ali to podrazumeva snažan pritisak na Iran da ga prihvati. Ovo je jedini hipotetički slučaj u kome bi cena barela mogla da se promeni na ciljanu cenu od 50 dolara, koju je OPEK uspostavio na srednji rok. Takav sporazum neće biti lako sprovesti i on bi podrazumevao strogu kontrolu nad tržišnim cenama od strane OPEK-a. Zaista, organizacija ne može da priušti da se cena vrati na 50-60 dolara po barelu, jer su na tom nivou proizvođači naftnih škriljaca u SAD ponovo profitabilni i onda bi oni mogli da preplave tržište sa svojom ponudom.
Čak i u slučaju globalnog sporazuma, OPEK neće biti u stanju da zaustavi nezaobilaznu pojavu dvojne opasnosti od iračke proizvodnje i proizvodnje iz škriljaca čiji operativni troškovi, zahvaljujući inovativnim tehnologijama, rapidno padaju. Članice OPEK-a su svesne da mogu da dobiju samo na vremenu i one ga moraju iskoristiti da diverzifikuju svoje privrede i vremenom reformišu svoje loše adaptirane društvene sisteme na eru niskih cena nafte, zaključuje Dembik.