Naš kolega Milutin Mitrović godinama je pratio ekonomske trendove i ponašanja na tržištu, i na osnovu svog višedecenijskog iskustva uvek nas na vreme upozoravao šta nam se prikrada, kakva nas ekonomska vremena čekaju. Zato smo odlučili da 2009. godine prikupimo njegove tekstove i sistematizujemo ih u knjigu, koju možete naći na ovoj stranici.
Ovde smo izdvojili predgovor koji je Mitroviću napisao njegov prijatelj Vojin Dimitrijević, kojim je možda najbolje opisano ko je Milutin, i zašto vredi pročitati njegovu knjigu.
Ne mogu da tvrdim da ove reči pišem bez emocija. Milutin Mitrović je moj stari drug koga, kao sve dobre i dobroćudne ljude, više znaju po brojnim nadimcima, od kojih je najpoznatiji “Džive” ili, iskvareno, “Dživa”. Bili smo zajedno još iz gimnazijskih dana i radili u redakciji “Studenta”, koja je po našem skromnom mišljenju bila jedna od najboljih u istoriji i čije članove ne navodim iz dva razloga: mnogi više nisu živi a neke bih zaboravio, što je, i prvo i drugo, teška nepravda. Kada su u ranim godinama, ljudi obično ne znaju šta će da budu pa od njih ispadne nešto – ili ništa. Džive je oduvek hteo da bude novinar i predano je na tome radio, mada je, kao svaki mladi Beograđanin, morao da se pravi da mu je svejedno. Usavršavao se po najboljem uzorima i u najboljem društvu. Ono što se najbolje vidi u ovoj knjizi, sastavljenoj od njegovih kratkih tekstova, jeste da su ga oduvek privlačile dve stvari. Jedna, recimo, suštinska a druga metodološka. Prva je bila želja da se pronikne u tajne i mistifikacije nauke koja se zove ekonomija, discipline koju, kao i istoriografiju, mnogi smatraju više umetnošću. Druga je potreba da se teške stvari objasne prosto, što je i u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji bilo neophodno jer je stručno čitalaštvo toliko ograničeno da bi za njega bilo bolje šapirografisati bilten ili, kao u doba Dživetove i moje rane mladosti, praviti zidne novine. Popularizacija je, međutim, vrlo težak posao. Da bi se složena pitanja jednostavno opisala i objasnila treba znati mnogo, treba potpuno vladati materijom. Omaške na malom prostoru teksta u novinama ili nedeljniku mnogo su upadljivije od grešaka u debelim tomovima protokolisanih naučnika. Džive je tu veštinu upornim čitanjem, učenjem jezika, odgovornošću i iskustvom u potpunosti savladao, kao što će čitalac videti. Konačno, Milutin, alias Džive, pripada generaciji koja je još pre 1968. godine bila obavezna da se vrednosno opredeli i da za to odgovara. On je nastojao – i uspevao – da izbegne sve mode, uključujući i najnoviju, nacionalističku. Ovo napominjem zbog toga što je jedna lukava forma lažnog rodoljublja u Srbiji zaodenuta u paradno protivljenje globalizaciji, protiv koje je šatro-desno i šatro-leva Srbija navodno najodlučniji borac, kao što je u srednjem veku feudalna Srbija tobože bila brana islamu i katoličanstvu. Ono što je kod Mitrovića lajtmotiv jeste energično suprotstavljanje lošim stranama globalizacije i njihovo razobličavanje. Globalizacija je neminovna, kao i sneg zimi, ali nije bez mana, koje treba žigosati i otklanjati. Mitrovićeva je i bespoštedna kritika kulta neoliberalizma i njegovih anahronično folirantskih apologeta. Kao što se u ovoj knjizi ispravno primećuje, takav navodni liberalizam preti da savremeni kapitalizam, pa i njegovu domaću divlju varijantu, dovede do samouništenja. Obaveštenja i podaci, kojih je ova zbirka prepuna, otuda nisu niz zanimljivosti već odraz jednog promišljenog pogleda na svet i budućnost. Ali oni – a to je posebna veština – ipak ostaju zanimljivi.