U ovom nekada trofejnom domaćem sportu već godinama nema ni rezultata ni novca. Deca prate globalne trendove pa se od malena odlučuju za neke druge borilačke veštine, a trenersku struku pregazilo je vreme.
Nedavna smrt Muhameda Alija na neki način okončala je doba velikih sportskih zvezda, tokom čijih nastupa su, svojevremeno, ulice svih velikih svetskih gradova redovno ostajale puste. Vremena su se promenila, a novac velikih sponzora, borba za TV rejtinge i veću prodaju sportske opreme učinili su svoje, kako u boksu, tako i u svim drugim popularnim sportovima.
Bilo je zvezda i posle Alija u teškoj kategoriji – Tajson, Holifild, Luis – ali nedostajalo je one stare strasti i prisnosti sa publikom. “Kada se takmičio Muhamed Ali to je bila lepota za oči, jednako kao kada je Šekularac igrao fudbal, ali ovo sada je gladijatorski sport – viša matematika u kojoj presuđuje puno različitih faktora, a ne samo talenat”, komentariše za “Biznis & Finansije” Jovan Rakonjac, do pre dva meseca generalni sekretar Bokserskog saveza Srbije i vlasnik našeg najuspešnijeg kluba u poslednjih nekoliko godina, BK Fontana na Novom Beogradu.
Ni rezultata, ni novca
Boks je, još uvek, naš najtrofejniji sport, ali poslednju medalju među seniorima osvojio je Slaviša Popović – bronzano odličje na Svetskom prvenstvu u Berlinu 1995. godine – pre više od dve decenije! Šta se u međuvremenu dogodilo?
Kada je došao u BSS, u novembru 2013. godine, Rakonjac je zatekao dugove i blokirani račun, a prethodne funkcionere je na dve godine suspendovalo Ministarstvo omladine i sporta, zbog čega je još uvek aktuelan i sudski spor između Saveza i Ministarstva.
„Nadam se da će ta situacija uskoro da se razreši, kako bi ovaj sport konačno krenuo malo napred. A budžetski novac je odavno bio potrošen. Za dve i po godine koliko sam proveo u Savezu, potraživanja Ministarstva iznosila su 21 milion dinara, a zajedno sa potraživanjima drugih poverilaca ukupni dug je narastao na skoro 300.000 evra. Tokom 2014. i 2015. BSS je dobijao po osam miliona dinara od Ministarstva i to preko Olimpijskog komiteta, a na osnovu zahteva prema svom planu i programu. To je budžet sa kojim ništa ne može da se uradi – ni takmičari da se pošalju na najvažnija takmičenja. Mi imamo ukupno osam selekcija kod žena i muškaraca, i samo po dvoje da pošaljemo na prvenstva Evrope i sveta, novca ne bi ostalo ni za šta drugo”, rezigniran je naš sagovornik.
Ipak, prema njegovim rečima, jako teška finansijska situacija nije razlog zašto već dugo ne ostvarujemo dobre rezultate, niti zašto u ovoj godini do sada nije zabeležena nijedna pobeda van Srbije. Osnovni problem je rad u klubovima, kojih u zemlji trenutno ima više nego profesionalnih boksera. U Srbiji je registrovano ukupno 150 klubova, od toga u Beogradu njih 40. U prestonici nijedan klub nije na trošku budžeta, dok u unutrašnjosti većina uglavnom jeste, pa se, nažalost, često dešava da neki ljudi praktično žive od budžetskih primanja, a ne stvaraju takmičare, niti privlače nove članove.
„U bivšoj Jugoslaviji su postojali veliki klubovi koji su imali ozbiljne uprave, i tačno se znalo koliko i na šta se troše finansijska sredstva. Sada se to svelo na novootvorene privatne i poluprivatne klubove, često i po kućnim adresama, koji su u APR-u registrovani kao udruženja građana, i gde je u najvećem broju slučajeva jedan čovek istovremeno vlasnik, trener, blagajnik i ekonom, i samo gleda da uzme neke pare. U ovom trenutku, bilo ko može da otvori svoj bokserski klub, sa uloženih 200 evra za prijavu, i koliko je potrebno da se napravi pečat. Niko ne kontroliše da li ti klubovi imaju trenere, opremu, članove. Drugi razlog za ovakvo stanje je nedostatak kvalitetne struke – mnogo smo zaostali za svetom, a nekada smo imali trenere od kojih su drugi učili. Način na koji su stari treneri radili je danas pomalo prevaziđen, a mladi ne idu nigde i ne edukuju se, čak i ako imaju želje”, priča Rakonjac.
Neki novi klinci
Nezavidnu situaciju u domaćem boksu dodatno komlikuje to što su u proteklih četvrt veka mladi daleko više zainteresovani za neke druge borilačke veštine, kao što su kik-boks, tekvondo i karate. „Novi sportovi su odvukli dobar deo naše nekadašnje baze, a decu posebno privlače veliki uspesi koje postižu naši sportisti. Deca već u vrtićima počinju da treniraju karate i tekvondo – pa tako i moje dete – zato što im se to nudi i zato što, praktično, ne postoji alternativa”, objašnjava Rakonjac, i napominje da su, originalno, olimpijski borilački sportovi bili samo rvanje i boks, pa nešto kasnije i džudo.
Ovaj bivši bokser zato je odlučio da i sam osnuje svoj klub i okuša se kao trener. BK Fontana je otvoren 2009. godine i poslednjih pet godina je bio prvoplasirani klub u ligi. Prošle godine je iznedrio i osvajača bronzane medalje na juniorskom prvenstvu Evrope, Luku Šumarca, a nešto ranije i vicešampiona Evrope za školarce, Nikolu Simonovića. To su prve medalje za domaći boks, gledano u svim uzrastima, u poslednjih deset godina. Ove godine je Vladan Babić osvojio prestižni 54. turnir „Beogradski pobednik” u superteškoj kategoriji, u konkurenciji preko 100 boksera iz 14 zemalja, kao prvi domaći osvajač posle dugo vremena, pošto je pobedio APB prvaka sveta i Evrope.
BK Fontana ima oko 20 takmičara, ali i dosta rekreativaca. „Nama su, pre svega, potrebna deca kako bismo rezultatski razvijali ovaj sport. Deca dolaze da treniraju, i dok su mala, imaju entuzijazma”, kiselo se smeje Rakonjac, “Onog trenutka kada napune osamnaestu i vide da njihovi drugari ne samo da su položili vozački, već voze nova kola i imaju skupe telefone, uglavnom se odlučuju da napuste treninge. S obzirom na to, klubovi ne mogu da opstanu ako ne privlače i učlanjuju rekreativce.” U najvećem broju slučajeva u pitanju su zaposleni muškarci, između 20 i 40 godina starosti, koji dođu da treniraju posle napornog dana u svojim kancelarijama.
U trenerskom poslu, najvažnije je biti dobar vaspitač i napraviti dobar odnos sa decom. „Redovno idem u škole kod svih svojih takmičara, sastajem se sa njihovim roditeljima, znam za sve njihove eventualne probleme, i mislim da su iz toga i proizašli ovi dobri rezultati za relativno kratko vreme. Deca moraju da vam poklone svoje poverenje”, ističe Jovan Rakonjac.
Prevazilaženje strahova
Američki ESPN je objavio rezultate višegodišnjeg istraživanja grupe naučnika, koja je opsežno upoređivala preko šezdeset sportskih disciplina po različitim kategorijama. Ova studija je ustanovila da je boks najzahtevniji sport na svetu, i to ne samo zbog napornih treninga, već i zbog sistema takmičenja, u kome se jako teško osvajaju medalje. Osim izdržljivosti i snage, što je i razumljivo, istraživači su istakli jednu psihološku osobinu koja posebno dolazi do izražaja u bokserskim nadmetanjima – sposobnost takmičara da prevazilaze sopstvene strahove.
Sa ovim se slaže i Vladan Babić, osvajač „Beogradskog pobednika” i naš najperspektivniji bokser. „Počeo sam da treniram zbog viška kilograma”, iskren je naš prvak, „Ali uz trenere i ekipu iz kluba, malo po malo, kroz sparinge i mečeve, došli smo do ovog uspeha. A sada je prisutna motivacija da se postigne nešto što niko u državi dugo nije postigao. Međutim, to nije posledica samo želje za uspehom i adrenalina, već i rada na sebi. Čak i rekreativci, jednom kada počnu, više ne mogu da prestanu da treniraju”, zaključuje Babić.