Nasuprot idiličnim prikazima porodičnih odnosa u srpskim selima 19. veka, burna politička previranja i sveopšta nesigurnost uvećali su bračne i međuporodične razdore i nasilje, pa su sudski organi, u nastojanju da ih suzbiju, osim sankcija primenjivali i preventivne mere, poput restrikcija seoskih posela. No kako su i sudovi znali da „omanu“, kao u slučaju Bosiljke Sinodžić, koju su i tukli da bi se vratila mužu od kojeg je bežala jedanaest puta, zakonom je zabranjen i običaj ugovaranja brakova mimo volje supružnika.
Tokom burnih političkih previranja i borbe Srbije za oslobođenje od Turaka u 19. veku, malo je bilo svedočanstava o privatnom životu i porodičnim odnosima, a u beleškama i izveštajima koji su se makar usput bavili tom problematikom, srpski seljak je mahom idealizovan. Saznanja o porodičnim prilikama u periodu stvaranja srpske države uveliko su zamagljena i načinom na koji je istoriografska književnost u drugoj polovini 19. veka prikazivala seosku porodicu. To je bila slika o mnogočlanoj ali stabilnoj zajednici, vezanoj za zemlju i usmerenoj na očuvanje porodične loze i imovine, u kojoj se poštuju otac i muž, a razvodi braka su izuzetno retki. Mnoga kasnija istraživanja uglavnom „podgrevaju“ takvu predstavu, ističući da je to period kada je srpsko društvo pokušavalo da se vrati starim vrednostima patrijahalnog i zadružnog načina života.
Srbija je u to vreme, međutim, bila poprište ustaničkih borbi, burnih političkih previranja i čestih promena uprave, seoba, nasilja i nesigurnosti, što je uzdrmalo i poremetilo tradicionalne odnose, običaje i moralne norme, ističe Zorica Divac iz Etnografskog instituta SANU, u svojoj knjizi „Porodične i bračne (ne)prilike u Srbiji u 19. veku“. Na teško narušavanje seoskog morala upozorava i Vuk Karadžić u svojim beleškama o životu tadašnjih zvaničnika, a najviše svedočanstava o tome pružaju izvori o radu sudova, koji su bili veoma angažovani u rešavanju bračne i porodične problematike. Tadašnja vlast je zakonima, uredbama i savetima pokušavala da suzbije mnoge negativne pojave koje su pretile da destabilizuju porodicu i seosku zajednicu, ali i da Srbiju približi uređenijim društvima, „da se Srbima svet ne smeje“.
Natalitet važniji od prokletstva
Stoga je u zakone, koji su bili krivično-vojnog karaktera, morala da uvrsti i sankcionisanje otmica devojaka, preljube, razvoda, čedomorstva i drugih posledica vanbračnog začeća, koji su razarali porodične odnose i bivali povod za surove obračune među seljanima, osvete, imovinske sporove i neslogu u celom selu. Za vreme Kneževine Srbije, iako ni sami vladari nisu bili uzor porodičnih vrlina, sudilo se na osnovu „Kneževih propisa, ali i „po razumu i po običajima“, a sami zakoni zasnivali su se na kanonskom pravu crkvenih organa.
U izveštajima okružnih načelstava Državnom savetu polovinom 19. veka o najvažnijim događajima u okrugu govori se i o bračnim razmiricama: neslozi u porodici, maltretiranju članova i porodičnom nasilju, pa i o slučajevima čedomorstva kada devojka rodi vanbračno dete. U izveštajima se ukazuje da je to retka pojava, a slično komentariše i Vuk Karadžić kada pominje globu koju su Turci uveli Srbima za novorođenče „koje se nađe mrtvo“, ali priznaje da se neudate devojke koje ostanu trudne, najčešće, odlučuju upravo na takav korak.
„Nalaženje mrtvorođene dece, nije očigledno tako retka pojava čim je zasmetala Turcima. Ne znamo, međutim, da li su turske vlasti htele da kažnjavanjem globom spreče zločin ili da popune svoje kase. Znamo, pak, da su u novonastaloj srpskoj državi devojke i njihovi saučesnici u čedomorstvu posebno strogo kažnjavani“, piše Divac, navodeći da je za majke bila propisana smrtna kazna, a za saučesnike robija, udarci štapom ili novčana kazna, u zavisnosti od težine prestupa.
Čedomorstvo je teško suzbijano uprkos drastičnim kaznama, jer su od njih bili gori prezir i osuda seoske sredine. Rođenje vanbračnog deteta smatralo se za najveću sramotu i prokletstvo – ne samo deteta i majke, već i cele porodice, a to prokletstvo se prenosilo i na potomke. Uvidevši da sankcije ne daju željene rezultate, vlasti su preko sudova uvele preventivne mere u pokušaju da se osigura saradnja porodice i seoskih starešina da se neželjeno dete sačuva u životu, a devojka uda.
Na tome je naročito insistirao Miloš Obrenović, koji je pridavao veliku važnost demografskom potencijalu u nacionalnom osamostaljivanju i razvoju. U te svrhe vešto je koristio seoske i porodične strahove od nerotkinja i isticao da je sposobnost rađanja ženina najveća vrlina, ali je uvodio i konkretnije podsticaje, poput sredstava za „udadbinu“ majke vanbračnog deteta u iznosu oko 200 groša, što nije bio zanemarljiv miraz u sredini iscrpljenoj ustancima i bunama.
Restrikcija seoskih žurki
Vlasti su, takođe, nastojale da drže pod kontrolom situacije koje su bile izvor čestih bračnih i međuporodičnih sukoba, čak i kada je to menjalo tradicionalne običaje, poput održavanja seoskih posela. Tako se u predlogu „Uredbe o prelima i selima Knjazu Mihailu“ od 18. septembra 1841. godine, navodi da se na seoskim događanjima koja se održavaju u večernjim satima izvan kuća, često dešavaju svađe zbog devojaka, tuče, opijanja, krađe, preljube, otmice devojaka, pa i ubistva.
Stoga se predlaže da se uredbom odredi ko, kako i gde sme da ide na prela, pri čemu se devojkama dozvoljava okupljanje isključivo u „dobrim kućama i na očima razumni domaćica i domaćina“, dok se mladićima „strogo zabranjuje na noćna prela ići i na njima se s mladeži ženskoga pola družiti i zabavljati“. U istom dokumentu, roditelji se zakonski obavezuju da zabrane sinovima takvo ponašanje, a za prestupnike koji prekrše ovu uredbu, prvi put je predviđena kazna od tri dana zatvora i deset udaraca štapom, dok su za „povratnike“ predložene sankcije mnogo oštrije.
Zakonodavci su ulagali napore da očuvaju slogu i unutar porodice, ali kako brak nije neraskidiv ni po crkvenim zakonima, doneti su propisi pod kojim uslovima može doći do sudskog razvoda: u slučajevima optužbe za blud, fizičko zlostavljanje, napuštanje porodice i pokušaj ubistva. Događalo se, međutim, da sudovi nisu uvek bili „na visini zadatka“, kao u slučaju u Šapcu, kada se sudije žale knezu Milošu Obrenoviću. „Usuđujemo se javiti za ženu Bosiljku, suprugu Jovana Sinodžića, koja se venčala sa više pomenutim Jovanom prošastog leta (1823) o Vazneseniju i Jeda(ne)st puta begala od svoga muža, i mi smo je sovetovali i tukli. A ona nikako neće knjemu.“
Ovo pismo o ženi koja je jedanaest puta bežala od muža, izazvalo je gnev Jevrema Obrenovića, najmlađeg kneževog brata, koji je naložio sudijama da brak odmah ponište, „budući da je utvrđeno da Bosiljka bila nije poći za Jovana … Koe je i 11. puta od njega begajući zasvedočila“.
Naime, jedan od veoma čestih razloga za bračne razdore, bio je običaj sklapanja bračnih veza protiv volje supružnika, a nedostatak ljubavi je neretko umeo da preraste u nasilje u porodici, čije su žrtve u najvećem broju slučajeva bile žene. To je primoralo vlasti da reaguju i izdaju saopštenje Valjevskog okružnog suda kapetanima okruga od 26. novembra 1834. godine, kojim se roditeljima, rodbini, pa i sudovima, zabranjuje sklapanje prisilnih brakova. U dokumentu se zahteva „da se brak na čisto proizvolenije momka i devojke ostavi, kao što i sama priroda to sobom donosi, i kao što sveta crkva zapoveda, da supružnici jedno drugome proizvolenije imaju“.
Sudovi se, ipak, nisu baš u svemu slepo držali crkvene doktrine, što je bilo najvidljivije u slučajevima preljube. Preljuba je u seoskim zajednicama doživljavana kao izuzetno težak zločin, a crkva je u tim slučajevima raskidala brak i dozvoljavala ponovno zasnivanje bračne zajednice samo onoj strani koja je bila žrtva preljube. Sudovi su izbegavali strogo kažnjavanje preljubnika i zabrane ponovnog venčanja, jer su sledili državnu politiku da se podstiče rast nataliteta.
septembar 2016, broj 130.