Moj aktuelni govor o makroekonomiji ima naslov „Gadno: Nemojte se boriti sa „gadnim“ ljudima jer oni nemaju šta da izgube“.
Za mene je ovo suština predsedničke kampanje u SAD. Ružna istina u vezi sa ovim izborima je u široj slici, jer ko god postane predsednik će ući u istoriju kao „nepredsednik“ – predsednik ili predsednica koji su učinili da nam je potrebno da pratimo ili zahtevamo nešto drugo.
Uprkos živopisnim naslovima i gotovo mekartijevskom poterom za Trampom koju sprovode vodeći mediji, ovi izbori neće biti o „Trampu kao osobi“ i njegovim više ili manje idiotskim stavovima; Tramp prosto predstavlja katalizator promene. Istina je da on predstavlja kandidata koji se bori protiv establišmenta, ali ne predstavlja našu viziju budućnosti.
Na kraju krajeva, Tramp bi još mogao da pobedi uprkos (ili baš zato što) tome što je… Tramp.
Ovo ne opravdava što vodeći mediji ne kritikuju Klintonovu. Ukoliko bude izabrana, ona će biti najmanje omiljeni predsednik u istoriji SAD i sumnjam da će njena politika biti imalo dobra za Ameriku.
Svetu nije potreban nastavak politike Baraka Obame. Obama možda jeste otvorio više radnih mesta, ali je prosečan prihod Amerikanaca znatno opao za vreme njegovog mandata. Šta to znači? To znači da je on vodio privredu koja je stvorila više radnih mesta ali su manje vredna, a stopa rasta je bila niža nego za vreme mandata bilo kog drugog predsednika, uz najveće povećanje zaduženosti.
Uveren sam da bih i ja mogao da stvorim radna mesta kada bih imao na raspolaganju količinu novca koju je Obama potrošio!
Napominjem da sam stopostotni agnostik kada je politika u pitanju. Ja zapravo i ne mislim da su ovi izbori stvarno značajni! Ne, to nije novi trend; ne, Klintonova nije rešenje… ovo je zapravo generacijsko repozicioniranje i pregovaranje o novom društvenom ugovoru.
Poslednji put se ovo dogodilo šezdesetih godina prošlog veka, kada su se deca II svetskog rata opredelila za mir, ljubav i puno droge. Sada stasava generacija pada Berlinskog zida a ovog puta naglasak je na protivljenju globalizaciji i establišmentu… i da, opet sa puno droge.
Prava problematika izbora u Americi, ali takođe u Evropi je na koji način se suočiti sa raskinutim društvenim ugovorom. Društvo je na taj način odgurnuto daleko od svoje prirodne ravnoteže kada je reč o tržištima, društvenoj homogenosti, jednakosti, produktivnosti, tako da će povratak na „normalu“ podneti kako političku cenu tako i kaznu u pogledu rasta i prognoza za naredni period.
Drugim rečima, ako pogledamo kroz istoriju znamo da je deo procesa evaluacije to da pomirišemo, osetimo, isprobamo i doživimo ono što nam nije potrebno kako bismo krenuli napred sa onim što radimo – boljoj verziji društva, ali prvenstveno boljoj od nas.
Na narednom izbornom ciklusu će biti reči o protestima; biće praćen krizom, a onda i novim počecima.
Čvrsto verujem i u više navrata sam se koncentrisao na činjenicu da mi kao ljudska bića moramo da doživimo neuspeh kako bismo bili prinuđeni na promenu. U skladu sa ovom dinamikom, predsednička kampanja nije uspela u mnogim kategorijama sem u jednoj: neuspeh je skoro zagarantovan.
Ako Klintonova pobedi, verovatnoća recesije će se smanjiti odmah a veliki biznis će sa vratiti u državu kao 70-tih pod uticajem politbirovske Bele kuće.
Ukoliko Tramp pobedi, naći ćemo se na brzoj traci ka ogromnim političkim preokretima jer se kraj Demokratskog/GOP monopola na politiku prebacuje na društvenu agendu protiv globalizacije, otvorenosti i trgovine… jedina dobra stvar koja može da proistekne iz ove promene bi bila sama činjenica promene.
Izbori u Sjedinjenim državama neće imati pobednike, samo gubitnike – ali ne očajavajte. Američka i svetska ekonomija će se povratiti, sa iznenađujućom snagom, ali je politička hronologija sada konačno usklađena sa ekonomskim slabostima koje su stvorili bankari centralnih banaka. Pod ovim mislim da se odgovarajuća loša pitanja u politici, ekonomiji, kamatnim stopama i inflaciji, i važna pitanja kada je reč o vrednovanju finansijskih sredstava i nejednakosti završavaju.
Nestabilnost i neizvesnost će biti česte tokom narednih devet meseci (do izbora u Nemačkoj), ali na kraju razgovori moraju da prestanu i realnost se mora potvrditi.
Ovo su najbolje vesti od svih. Prihvatanjem činjenice da je preko potrebno da se izmeni društveni ugovor mogli bismo da budemo svedoci velikog oporavka već za vreme opštih američkih izbora sredinom 2018. godine.
Glasači su oni koji nemaju šta da izgube, ne „gadni“ ljudi. Ovoga puta, promene su ono za čime žude; shvatite ovo i onda ćete u naredni ciklus izbora ući sa samouverenjem.
Stin Jakobsen, glavni ekonomista Sakso banke