Dok Evropa želi da stvori jedinstveno tržište električne energije i traži alternativne izvore energenata kako bi umanjila zavisnost, pre svega od ruskog gasa, Srbija pokušava da pronađe „svoje mesto pod Suncem“, tako što otvara tržište privatnim učesnicima i uvodi proizvodnju iz obnovljivih izvora energije. Za neke velike infrastrukturne poduhvate naša zemlja će, ipak, morati da sačeka da se smire globalne geopolitičke tenzije.
Uprkos velikoj ekspanziji ulaganja u obnovljive izvore energije u poslednjih nekoliko godina, taj trend je karakterističan pre svega za najrazvijenije zemlje, jer nijedan od obnovljivih izvora još nije finansijski isplativ bez značajnijih podsticaja. Primera radi, u Nemačkoj, koja prednjači u ovoj vrsti investicija u Evropi, ulaganja u obnovljive izvore nose najmanje rizika i obezbeđuju najbolji povraćaj sredstava zahvaljući velikim državnim subvencijama, a struja dobijena na taj način ima prioritet prilikom angažovanja u sistemu. Subvencije, na kraju, otplaćuje potrošač, budući da one ponegde čine čak 20 do 30% računa za električnu energiju.
Mada su tehnologije koje omogućavaju proizvodnju energije iz obnovljivih izvora danas i razvijenije i jeftinije nego pre samo jedne decenije, one još uvek ne mogu da obezbede potrebne količine energije i kontinuitet u snabdevanju potrošača. Recimo, kada je oblačno ili nema dovoljno vetra, manjak struje u sistemu mora da se nadoknadi angažovanjem izvora koji mogu brzo da se aktiviraju, kao što su gasne elektrane ili termoelektrane koje rade na minimumu. Njima mora da se plati da drže rezervu, što predstavlja dodatne troškove za čitav sistem i za potrošače.
Time se postavlja pitanje održivosti, pa se procenjuje da na današnjem nivou tehnološkog razvoja udeo struje dobijene iz obnovljivih izvora ne sme da prelazi oko 40% od ukupne godišnje proizvodnje. Zato, dok se ne pronađu odgovarajuća tehnološka rešenja, koja će uz ekološke standarde biti i cenovno isplativija, gasne elektrane će imati prednost zbog svoje fleksibilnosti, jer „zavrtanje ventila“ ne košta kao obustava proizvodnje u elektranama na ugalj, objašnjava Slobodan Kuduz, menadžer upravljanja rizikom u EFT Grupi.
Kako do jedinstvenog tržišta?
S obzirom na strateški značaj stabilnog snabdevanja energijom, zemlje koje nisu energetski nezavisne, kao što je slučaj sa članicama EU i državama Balkana, moraju da povećaju dostupnost energije, ali su mišljenja stručnjaka kako to postići veoma podeljena, a situaciju posebno komplikuje lobiranje za različite interesne grupe u tom poslu. Najveći potrošači energenata u Evropi su Nemci, koji potpisuju dugoročne ugovore, i do trideset godina, sa svojim dobavljačima koji su, uglavnom, iz Rusije.
Nakon Nemačke i još nekih evropskih zemalja koje su već donele odluku o napuštanju proizvodnje energije iz nuklearnih elektrana, na taj korak se sprema i Francuska, koja je po proizvodnji nuklearne energije u samom svetskom vrhu. „Uprkos takvom trendu, nuklearke su, i dalje, najjeftiniji izvor električne energije i sve dok se ne nađe prihvatljiva cenovna alternativa, on neće u potpunosti izaći iz upotrebe, bez obzira koliko je opasan i nefleksibilan jer uvek ima istu snagu i ne može da se isključuje, jednom kada je angažovan“, smatra Kuduz.
Imajući u vidu da Evropa teži smanjenju emisije ugljen dioksida, a trenutno najjeftiniji izvor električne energije je ugalj, jedan od načina da se to postigne je poskupljivanje CO2 sertifikata za proizvodnju struje iz fosilnih goriva. Zemlje istočnoevropskog bloka su, prilikom ulaska u EU, morale da kupuju te sertifikate, pa je nastao veliki problem kada je postalo neophodno da podignu cenu struje, jer su njome do tada kupovale socijalni mir, što je slučaj i u balkanskim državama. „Stoga su zahtevi za te zemlje izmenjeni, pa su u početnom periodu ta sredstva, umesto za kupovinu sertifikata, korišćena za prilagođavanje postojećih elektrana i izgradnju novih, po najaktuelnijim ekološkim standardima“, kaže Kuduz.
On napominje da je i tehnologija proizvodnje struje iz uglja, koja je ranije bila izrazito štetna po životnu oklinu, značajno napredovala u poslednjoj deceniji, pa je u novim proizvodnim kapacitetima emisija štetnih gasova manja i preko deset puta u odnosu na period od pre 20 godina. Međutim, za već postojeće termoelektrane prilagođavanja su skupa, naročito u pojedinim segmentima, poput ugradnje filtera na dimnjacima.
Sve balkanske zemlje, uključujući i Srbiju, obevezale su se da će sprovesti Treći energetski paket mera u okviru Energetske zajednice jugoistočne Evrope, što ima za cilj da se uspostavi jedinstveno tržište, koje će funkcinisati po istim principima i uz poštovanje svih tehničkih i bezbednosnih kriterijuma. Naravno, dodaje Kuduz, pristupanje zajedničkom evropskom tržištu i usklađivanje sa njegovom regulativom omogućava i korišćenje određenih fondova.
Zeleni pasoš u Srbiji
Što se tiče energetske situacije u našem regionu, Mladen Apostolović, menadžer upravljanja portfoliom u EFT Grupi ističe da je, suprotno dugoročnim prognozama iz perioda pre 2008. godine, potrošnja energije u poslednjih nekoliko godina opala. „Za to postoji nekoliko razloga: pad industrijske proizvodnje usled globalne ekonomske krize, pad standarda, rast uslužnih delatnosti nauštrb proizvodnih, kao i uticaj mera energetske efikasnosti. Svi novoizgrađeni objekti u Srbiji, bilo proizvodni ili stambeni, sada moraju da imaju ’zelene pasoše’ jer je to postala zakonska obaveza. U industrijskoj ponudi su razni uređaji i sistemi koji upravljaju celokupnom potrošnjom i štede električnu energiju. Kada se svi faktori uzmu u obzir, očekujemo da u narednih nekoliko godina potrošnja struje u zemlji bude stabilna, bez naročitih uspona i padova, sa odstupanjem od sadašnjeg nivoa od oko jednog procenta“.
Apostolović ocenjuje da se u Srbiji proizvodi dovoljno struje, ali se zbog sezonskih vremenskih prilika energenti dosta i uvoze. Na pitanje koliko sami potrošači racionalno koriste električnu energiju, naš sagovornik kaže da su kompanije, generalno, štedljivije od stanovništva. „Preduzeća kojima struja čini značajnu stavku u troškovima veoma vode računa, pa optimizuju svoju potrošnju uvođenjem novih sistema upravljanja i traže najpovoljnijeg ponuđača. Naša kompanija je dobila veliki broj upita od domaćih preduzeća, naročito iz onih industrija u kojima je potrošnja struje velika, a koja su u zakonskoj obavezi da je nabavljaju na tržištu. Naravno, industrijski potrošači i veliki komercijalno-poslovni objekti su nam najzahvalniji klijenti“, kaže Apostolović, napominjući da se ugovori uglavnom potpisuju na period od najmanje godinu dana, pa je veoma bitno da partner sa kojim se sklapa posao, između ostalog, nije u dugovima i da uredno izmiruje svoje finansijske obaveze.
Dolaskom privatnih i stranih učesnika na domaće tržište energije stvorili su se uslovi i za formiranje tržišne cene struje. Prema aktuelnoj regulativi, svi učesnici na tržištu mogu da ponude struju na korišćenje pravnim i fizičkim licima, ali u praksi se ponuda domaćinstvima ne isplati jer nijedna privatna firma još uvek nije u stanju da konkuriše EPS-u u ovom segmentu. No, veći je problem, kažu naši sagovornici, kada struju namenjenu domaćinstvima po istoj ceni koriste, na primer, ugostiteljski objekti i prodavnice u stambenim zgradama.
Trgovina električnom energijom se obavlja na tri načina – bilateralno, preko brokerskih platformi ili preko berzi, na kojima se trguje i derivatima. EFT Grupa je registrovana na berzama svih tržišta na kojima je prisutna, pa tako i na srpskoj – SEEPEX, koja je počela sa radom u februaru ove godine, kaže Apostolović, i dodaje: „Pored prednosti koje daju trgovcima i snabdevačima da optimizuju svoje portfolije, berze daju i signale o cenovnim promenama i trendovima, što prilikom sklapanja ugovora pomaže, kako prodavcima tako i kupcima – time trgovina postaje transparentnija“.