Pre nekih pola meseca objavljen je poziv za koncesiju beogradskog aerodroma u trajanju od 25 godina. Obaveze budućeg koncesionara bile bi finansiranje, razvoj kroz izgradnju i rekonstrukciju, održavanje i upravljanje infrastrukturom ANT-a, te obavljanje delatnosti operatera aerodroma. Uslov za izbor koncesionara je da to ne bude kompanija koja upravlja aerodromima u radijusu od 450 kilometara od Beograda, kao i da poseduje više od 500 miliona evra kapitala.
Po objavi ove vlasti zaposleni na aerodromu koji su radili na određeno stupili su u štrajk, jer su primorani da preko vikenda potpišu nove ugovore koji bi važili do izbora koncesionara. Sindikati tvrde da je 700 ljudi ovim prevareno jer im je iz Vlade Srbije pre dve godine obećano da će zaposleni, među kojima mnogi već 20 godina rade na određeno, konačno dobiti stalan posao. Međutim, novi ugovori ostavljali su mogućnost koncesionaru da otpusti sve koji su zaposleni na određeno vreme.
Na to je reagovao direktor Aerodroma “Nikola Tesla” Saša Vlaisavljević izjavivši da se od budućeg koncesionara očekuje da preuzme sve zaposlene i poručivši zaposlenima da će biti zaštićeni.
U međuvremenu, kako je ova tema bivala medijski sve popularnija Vlada je donela odluku da ipak 400 radnika aerodroma dobije stalan posao.
Uoči cele ove gungule javio se i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić rekavši da za dalji razvoj Aerodroma „Nikola Tesla“ ima boljih rešenja od koncesije: „Postoji više načina da se obezbede ulaganja u beogradski aerodrom koji poslednjih godina postiže dobre poslovne rezultate. Vlada Srbije je mogla da traži strateškog partnera, obezbedi ulaganja u tu kompaniju javno-privatnim partnerstvom, izdavanjem dela delatnosti ili na neki drugi tržišni način“, kazao je Savić agenciji Beta.
On je istakao da je koncesija poželjna u izgradnji infrastrukture, i da je „zbunjen“ odlukom vlasti da traži koncesionara za Aerodrom Nikola Tesla. „Dobar seljak ne prodaje kravu koja daje najviše mleka, pa tako ni Vlada Srbije nije morala da objavljuje poziv koncesionarima za preduzeća od kojeg ima profit, već treba da se oslobađa gubitaša na koje se troše pare poreskih obveznika“, kazao je Savić.
Kao i na svaku izjavu koja kritikuje zvaničnu politiku ili pak samo odstupa od nje, i na ovu je odgovoreno horski, u gotovo svim medijima. Premijer Aleksandar Vučić je izjavio da aerodrom dajemo koncesionarima jer mi „ne umemo“ da upravljamo njime, a iz Ministarstva saobraćaja rekli su da bez koncesije aerodrom ne bi mogao dalje da se širi, te da su mu potrebne investicije koje samo koncesionar može da obezbedi.
Iznesene su brojke koje pokazuju da je ova vrsta ulaganja u prestonički aerodrom neophodna – on trenutno ima kapacitet od oko 5,5 miliona putnika, a prošle godine je kroz njega prošlo 4,92 miliona putnika. Uz neke izmene i investicije kapacitet bi se mogao povećati do sedam-osam miliona putnika. Za značajnije povećanje kapaciteta pak potrebno je ulaganje nekoliko od stotina miliona evra, izjavio je pomoćnik ministra za saobraćaj Zoran Ilić.
Stručnjaci pak misle da su zvaničnici u krivu, jer će uprkos ulaganjima u modernizaciju, koncesionar na ovaj način dobiti mogućnost da 25 godina ubira prihode od poslovanja Nikole Tesle. Aerodrom pak može i sam da finansira svoje širenje, tvrdi savetnik za strana ulaganja Milan Kovačević:
„Nema nikakvog opravdanja inače da se traži način za njegovo finansiranje za investicije i razvoj. Jer u njegovoj ukupnoj imovini svega 2 posto su sva dugovanja. Znači uopšte nije zadužen, uspešno posluje, ima i trend uspešnih poslovanja“.
Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, smatra da ne postoji nijedan suštinski razlog zašto bi se ANT dao u koncesiju, osim eventualnih skrivenih interesa.
„Država može da postavi menadžment i principe da se dnevna politika i partije ne mešaju u poslovanje ili drugim rečima da ne izvlače novac iz preduzeća. Ali kod nas je praksa svih prethodnih vlada od 2000. da postavljaju nekvalifikovane kadrove u javna preduzeća koji izvlače kapital, a onda se plasira teza kako su javna preduzeća neefikasna pa ih treba prodati ili dati na upravljanje“, smatra Drašković. Uostalom, među onima koji se pominju kao zainteresovani koncesionari većinu čine uspešna državna preduzeća.
Ako je istina to što tvrdi pomoćnik ministra za vazdušni saobraćaj – da je 25 velikih i poznatih svetskih kompanija zainteresovano za ovaj posao – one su u njemu sigurno prepoznale neki svoj interes. Međutim prvobitni rok za podnošenje prijava, 25. februar, je produžen. Neko bi pomislio da se nije javilo dovoljno firmi, međutim izvori Telegrafa iz Vlade Srbije kažu da je rok pomeren kako bi što više zainteresovanih dostavilo ponude, a posebno kompanije sa dalekih destinacija koje nisu stigle da dostave sve tražene dokumente.
Nije poznato koliko bi koncesionar mogao da zaradi u poslu sa beogradskim aerodromom ali poznato je šta bi sve moglo da pođe po zlu. Naime, većina ovakvih koncesija u našem okruženju pokazala se kao loš posao za države a dobar za koncesionare. Najgori primer dolazi iz Mađarske gde se koncesionar budimpeštanskog aerodroma nije previše brinuo zbog propasti nacionalnog avioprevoznika Maleva, te su i neke druge kompanije počele da ukidaju letove ka njemu, a finansijski gubitak zbog ovoga naplaćen je iz mađarskog budžeta. Terminal 1 je zatvoren, radnici su otpušteni, a trošak za mađarsku državu bio je ogroman. Srećom, budimpeštanski aerodrom je u radijusu od 450 km od beograskog pa nam bar neće pripasti njegov koncesionar.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.