Nakon nekoliko nedelja žestokih protesta, rumunska vlada je povukla sporni predlog uredbe za koju opozicija tvrdi da legalizuje korupciju. No čini se da protesti barem za sada nisu utihnuli, a motivi učesnika otkrivaju neke od tački političkih i socijalnih lomova savremene rumunske istorije.
Gotovo trista hiljada ljudi protestovalo je tokom cele prošle nedelje na ulicama više rumunskih gradova. Iako se sasvim sigurno ne radi o najvećim protestima u zemlji od 1990-ih (kao što uporno ponavljaju mediji skloni učesnicima u demonstracijama), ovo je bez sumnje vrlo značajna mobilizacija. Neposredni povod protestima bila je odluka vlade da usvoji uredbu kojom bi se izmenile pojedine odredbe kaznenog zakona. Posebno sporna bila je namera da se u sklopu tih promena ublaže kazne za pojedine prekršaje koji uključuju i one povezane sa zloupotrebom položaja i vlasti. Prema nekim pretpostavkama, to bi omogućilo istaknutim političarima – uključujući i Livija Dragneu, aktuelnog predsednika vladajuće Socijaldemokratske stranke (PSD) – da izbegnu zatvorske kazne.
Dragnea je optužen za zloupotrebu položaja u postupku koji je u toku, a još ranije je uslovno osuđen za povredu izbornog zakonodavstva. To znači da bi ga nova osuda automatski poslala u zatvor i verovatno okončala njegovu političku karijeru. Zbog toga je način na koji je vlada pokušala da progura uredbu (na noćnoj sednici, bez javne rasprave) izazvao veliki otpor. Protestanti su na početku tražili brzo povlačenje uredbe i ostavku ministra pravosuđa Florina Iordachea, koji je na kritike odgovarao izrazito arogantno i tako navukao dodatni bes na sebe. No vrlo brzo, počeli su se čuti zahtevi za ostavkom cele vlade i vanrednim izborima, i to manje od dva meseca nakon poslednjih izbora na kojima su uverljivo pobijedile socijaldemokrate.
U nedelju popodne, vlada je ipak ukinula uredbu, u nadi da će to utišati proteste. Njihove nade su međutim izneverene. Na desetine hiljada ljudi ponovo je izašlo na ulice, a na kontraprotestu vladajućih okupilo se svega dve hiljade podržavalaca. Sve to sugeriše da se radi o nečem dubljem od običnog spora oko reforme kaznenog zakona. Protestanti, čini se, smatraju da je namera vlade bila da poništi antikorupcijske politike proteklih decenija, a taj utisak je pojačan tvrdnjama da je PSD naslednik bivše rumunske komunističke partije, iako formalna veza – za razliku od mnogih drugih istočnoevropskih socijaldemokratskih stranaka – ovde ne postoji. Uz to, socijaldemokrate su neretko bile prvi na udaru antikorupcijskih politika svojih protivnika.
Korupcija umesto politike
Narativ o PSD-u kao glavnom zaštitniku korupcije nije nov, a način na koji je nova vlada usvojila uredbu samo ga je ojačala. No takozvane antikorupcijske kampanje imale su istovremeno izrazito destabilišući učinak na rumunsku politiku. Ciljajući isključivo političare, znatno su smanjile moć parlamenta i više puta ostavile najveće političke stranke bez celokupnog vođstva. Atmosfera stalnih afera ujedno je kompromitovala politiku, a to je ionako sfera koja je već ranije smatrana mutnom, grešnom i punom potkupljivih likova. Ukratko, politika je postala gotovo sinonim za korupciju. Tehnokratska vlada koja je 2015. godine zamenila onu Victora Ponte, bivšeg šefa socijaldemokrata, osnažila je ove tendencije tvrdeći da samo tehnokratija može prekinuti s koruptivnim praksama.
Izbori u decembru prošle godine dodatno su zakomplikovali situaciju. Uverljivi pobednik bili su socijaldemokrate koje su lako formirale vladu. Njihovi glavni protivnici nisu slabašne opozicione stranke, već predsednik Republike Klaus Iohannis. On je izabran u novembru 2014. godine upravo na platformi nastavka antikorupcijske kampanje, no odonda je u velikoj meri prokockao svoju popularnost nizom gafova. Izgleda kako je u ovim protestima (kojima se vrlo brzo priključio) ipak uspeo da oživi svoj politički značaj. Trenutno dakle imamo situaciju podele u vladajućim strukturama zemlje: s jedne strane je vlada uz potporu parlamenta, a s druge predsednik koji uživa potporu pravosuđa i kontroliše tajne službe, koje su inače zadužene za sprovođenje antikorupcijskih kampanja.
Protestanti su se povremeno prilično eksplicitno izjašnjavali u korist predsednika. To svakako predstavlja neobičan fenomen: protesti ne podržavaju ni jednu stranku niti imaju svog favorita za premijera, već samo zagovaraju direktan nastavak antikorupcijskih kampanja. Posebno je to primetno u činjenici da protestanti povremeno uzvikuju slogane potpore Upravi za borbu protiv korupcije (DNA). Spolja se čini kako protesti nemaju vođe, već regrutuju učesnike samo prema načelnim linijama podjele na “nas” (narod) i “njih” (političare). To međutim ne bi trebalo da nas zbuni. Ono što uvek čuči u pozadini velikih političkih sukoba su klasna pitanja kojima ni ovi protesti nisu izmakli.
Slepe reakcije
Iako manje eksplicitno, protivladini demonstranti su ujedno i protivnici vladine ekonomske politike. Socijaldemokrate su naime proteklih godina (vrlo skromno) povećale minimalnu platu, penzije i socijalnu pomoć i smanjili poreze za najsiromašnije. Kako bi uprkos ovim merama mogli da zadrže stabilnost budžeta moraće da razmisle o ukidanju jedinstvene stope poreza i povećanju poreske obaveze za kompanije i one sa najvišim prihodima. Znatan deo onih koji upravo protestuju snažno se protivi takvoj poreskoj reformi jer smatraju da će sami biti najpogođeniji. Šefovi privatnih kompanija su vrlo istaknuti učesnici protesta, kao i njihovi radnici koji su dobili slobodne dane na poslu kako bi mogli ostati na ulicama.
Najveći mediji su poslednjih dana pokušali direktno da povežu borbu protiv vlade sa borbom protiv mogućih mera snažnijeg oporezivanja najbogatijih. Ne čudi stoga što se protest protiv specifične uredbe brzo pretvorio protest protiv vlade. Bez obzira na to šta je bilo u pozadini vladinog promašenog pokušaja – političke kalkulacije, kriva procena ili oboje – sigurno je kako je on doprineo da se još jednom klasni interesi sakriju iza priče o korupciji. Vredi u tom smislu uporediti ove proteste sa nekim ranijima, poput onih 2013. godine protiv projekta rudnika Roșia Montană koje je vodio širok front suprotstavljen interesima velikih globalnih kompanija i lokalnih političara. Iako su neretko imali nacionalističke tonove, ti su protesti ipak omogućili da se postave neka važna pitanja o domaćem kapitalizmu i karakteru domaće korupcije.
Nasuprot tome, protesti u novembru 2015. godine, nakon katastrofalnog požara u kojem je poginulo šedesetčetvoro ljudi, bili su u osnovi slepa reakcija koja je po ko zna koji put za problem prozivala neodređenu korupciju. To je standardna prečica kojom se izbegava rasprava o široj slici koja uključuje sistemsku podrazvijenost zemlje i deregulaciju kapitala. Poslednji protesti su pak nešto sasvim drugo: ukazuju na krizu unutar instrumenata vlasti i promene na političkom polju. Učesnici ne traže nikakvu alternativnu politiku, već samo neprekidnu antikorupcijsku kampanju. Međutim, ono što njihove proteste osnažuje i usput osigurava trajni socijalni jaz su prećutkivani klasni odnosi u njihovoj pozadini.
Izvor: Bilten