Kriza banaka u Italiji prerasla je u najveću pretnju evropskoj privredi, usled zloupotrebe tržišnih principa na kojima je bankarstvo nastalo i to upravo u ovoj zemlji. Prilike u srpskom bankarskom sektoru imaju, na žalost, mnogo sličnosti sa italijanskom krizom, a dodatne opasnosti po domaću ekonomiju ukoliko bi došlo do bankarskog kolapsa s one strane Jadrana i pobede političkog populizma, odrazile bi se kroz novu krizu EU i smanjenje spoljnotrgovinske razmene naše zemlje s Italijom. Otvorilo bi se i pitanje o sudbini ovdašnjih podružnica banaka Intesa i UniCredit, koje predstavljaju glavne igrače na domaćem tržištu i zajedno čine više od četvine ukupne aktive bankarskog sektora.
Viševekovni razvoj bankarstva u Italiji delimično je i oblikovao karakter bankarskih ustanova u ovoj zemlji. Veliki broj banaka na ovom prostoru je mali i lokalnog karaktera, te su stoga ove finansijske institucije bile veoma pogodno tle da se zapati netržišni način upravljanja. U uslovima otežanog obavljanja privredne aktivnosti, kao u vreme poslednje svetske ekonomske krize, ove banke su kredite odobravale po već ustaljenim principima, ignorišući novonastale okolnosti. Zajmovi su usled jakih lokalnih, često i političkih veza, prolongirani i refinansirani i slabo stojećim poveriocima, što je bilo i logično u uslovima gotovo nikakvih podsticaja za njihovu blagovremenu naplatu. Po ovom principu, u italijanskom bankarskom sektoru gomilale su se desetine milijardi nenaplativih kredita, od kojih su mnogi imali jaku hipoteku, ali koje su retko aktivirane, kako zbog neuobičajene prirode odnosa poverilac-zajmoprimac, tako još više zbog neefikasnog italijanskog pravosudnog sistema.
Kako bi situacija bila još kompleksnija, italijanski građani, bančini dužnici, su u velikoj meri kupovali bankarske akcije i njihove dužničke hartije, što je praksa koja je u većini zemalja neuobičajena i zabranjena. U Italiji, pak, ova vrsta poslova je do 2011. godine imala povlašćen poreski tretman, te se više od trećine obima obveznica italijanskih banaka našlo u rukama stanovništva. Mnogi od vlasnika tih hartija nisu bili ni upoznati sa rizicima koje ovi finansijski instrumenti nose, što je bila samo još jedna karika u kompleksnosti krize koja je, godinama gurana ispod naboranog tepiha, polako izbijala na površinu. Gomila bankarskih problema postala je više nego očigledna kada su niske stope ekonomskog rasta italijanske privrede i slaba kreditna aktivnost banaka stvorile začarani krug, iz koga se ova treća po veličini ekonomija evrozone još uvek nije izvukla.
Pradoks evropske regulative
Premda je problem loših kredita u evropskom bankarskom sektoru relativno rano dijagnostifikovan, Italija nije bila među zemljama koje su se uhvatile u koštac sa problematičnim plasmanima. Za razliku od Španije i nekih drugih zemalja evrozone, mere koje su italijanski kreatori ekonomske politike preduzimali bile su prilično blage, tako da se na bilo kakvo ozbiljnije restrukturiranje sektora nije ni moglo računati.
Investicioni ambijent koji su karakterisale niske stope privrednog rasta, kamate i prinosi na obveznice koji teže nuli, samo je dodatno otežao probleme bankarskog sektora. Vremenom, prema zvaničnim podacima, u italijanskim bankama nakupilo se 200 milijardi evra loših kredita, dok je realna slika mnogo gora – preko 350 milijardi evra kredita je teško naplativo. Ovi problematični plasmani čine više od trećine loših kredita celog bankarskog sektora evrozone, što samo po sebi govori o potencijalnoj opasnosti po privredu ovog ekonomskog bloka.
Da paradoks bude veći, upravo je regulativa EU pokazala nerazumevanje za kompleksnost i ozbiljnost ovog problema. Klasično spasavanje banaka od strane države, prema novoustanovljenim pravilima EU, moguće je tek pošto se „obrišu“ privatni vlasnici finansijskih instrumenata (bilo akcija ili obveznica), što je italijanskim političarima dodatno „vezalo ruke“ u rešavanju ovog problema. Velika masa obveznica nalazi se u rukama građana, pa bi njihovo anuliranje značilo dalje jačanje demagoških političkih struja koje su toliko narasle, da su prošle godine do nogu potukle vladajuću administraciju u njenom pokušaju da referendumom olakša nastavak sprovođenja reformi.
Ovo je bila kap u prepunoj čaši problema bankarskog sektora, nakon čega je krajem godine usledilo dramatično formiranje vladinog fonda od 20 milijardi evra, u prvom redu da se spase najstarija italijanska banka Monte Paschi di Siena, nakon što nije uspela da neophodan kapital prikupi na tržištu. Pored spasavanje banke, EU je Italiji odobrila i kompenzacioni fond za 40.000 građana, vlasnika obveznica, koji su obeštećeni sa dve milijarde evra. Da ovo neće biti kraj problemima, govori skorašnje saopštenje ECB-a da je manjak kapitala Monte Paschi-ja oko 8,8 milijardi evra, umesto bančine inicijalne procene od pet milijardi, čime bi, faktički, polovina sredstava iz novoformiranog fonda već bila utrošena. O drugim problematičnim kreditorima svakako će biti više reči u ovoj godini, a sudbinu italijanskog bankarskog tržišta krojiće i stvari mimo ove zemlje kao što su: rasplet Brexita, izbori u Nemačkoj i Francuskoj…
Domaće neprilike i prilike
Ovdašnje prilike bankarskog i realnog sektora mogu naći dosta sličnosti sa italijanskom krizom, ne samo po nivou loših kredita koji su zagazili petinu ukupnih plasmana. I na domaćem tržištu su osnovni uzroci gomilanja loših kredita netržišni (burazerski) odnosi poverilaca i dužnika, koje su ovde u velikoj meri gajile banke sa dominantnim državnim kapitalom. Takođe, kao i u italijanskom bankarskom sektoru, manjkalo je podsticaja za rešavanje pitanja loših kredita kada je njihova masa dostigla alarmantne obime. Ova činjenica u potpunosti je sputala kreditnu aktivnost, te su kao logična posledica došle anemične stope privrednog rasta u odsustvu alternativnih izvora finansiranja. Pokušaji pojedinih agilnijih bankarskih ustanova da aktiviraju hipoteke i uhvate se u koštac sa nenaplativim plasmanima, udarao je u zidove neefikasnog sudstva, nalik na situaciju u dojučerašnjem susedstvu s one strane Jadrana.
Dodirne tačke italijanske bankarske krize nalaze se i preko ovdašnjih tržišnih učesnika čiji je kapital italijanskog porekla. Dve najveće italijanske banke, Intesa i UniCredit, predstavljaju glavne igrače na domaćem tržištu i zajedno čine više od četvine ukupne aktive bankarskog sektora. Ove banke uveliko rade na jačanju kapitalne baze, a deo ovih nastojanja je i prodaja inostranih podružnica, te ne bi trebalo isključiti da ovakvu sudbinu podele i njihove kompanije u Srbiji.
Ipak, najveća posledica po domaći privredni ambijent bi mogla da bude posredne prirode. Eventualni kolaps bankarskog sektora ove zemlje mogao bi na vlast dovesti rastuće populističke partije što bi momentalno značilo novu krizu Evropske unije, a u finansijskom pogledu i krizu duga svih zaduženijih ekonomija Evrope. Takođe, ovaj ekstremno pesimistički scenario značio bi i značajno nižu spoljnotrgovinsku razmenu naše zemlje sa Italijom koja je godinama naš vodeći trgovinski partner. I dok na ovakav rasplet događaja teško da možemo imati uticaja, ostaje kao jedina mogućnost usredsređivanje snaga na efikasnije rešavanje problema loših kredita. Tome svakako neće pomoći aktuelno produžavanje agonije propalih preduzeća sa fiktivnim UPPR-ovima, niti hvalospevi o reformisanom sudstvu u kojem namirivanja hipotekarnih poverilaca traju godinama.
Nenad Gujaničić
broj 134, februar 2017.