Kada karijeru započnete s dvanaest godina, igrajući mladog Nižinskog koga smatrate bogom baleta, ta strast vas motiviše celog života, kaže Đuzepe Pikone, veliko ime svetskog baleta. Ovaj četrdesetogodišnjak ne namerava da „okači baletanke o klin“, naprotiv, u pripremama za nastup i na sceni ponekad provodi i po dvadeset sati dnevno. Takva aktivnost mu omogućava i da kao direktor baleta Teatra San Karlo u Napulju lakše prenese svoje iskustvo mladim igračima jer kako ističe, „ne moram teoretski da im objašnjavam šta treba da izvedu, već to mogu da im pokažem“.
Za razliku od višesatnih govora naših političara, italijanski baletan Đuzepe Pikone je u svom obraćanju publici prilikom svečanog otvaranja Beogradskog festivala igre u Sava centru, bio veoma sažet. „Znam da je pre dve godine moja baletska ‘mama’ Karla Fraći otvorila ovaj događaj, i zato smatram da mi je sada, kada sam u njenoj ulozi, pružena nesvakidašnja čast”. To je, međutim, bilo dovoljno za gromoglasan aplauz publike, tim pre što je ovakvu skromnost pokazao umetnik slavan u celom svetu, čiju karijeru je teško sažeti čak i pukim nabrajanjem predstava koje su ostale upamćene po njegovim izvedbama.
Đuzepe Pikone je, naime, imao samo dvanaest godina kada je odabran za ulogu mladog Nižinskog, u baletu koji je bio posvećen poznatom ruskom plesaču. Profesionalno usavršavanje nastavio je u rimskoj Nacionalnoj akademiji za igru, a sa šesnaest godina pridružio se Nacionalnom baletu Nansija kao solista. Igrao je i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Rusiji, Japanu, i mnogim drugim zemljama. U dvadeset prvoj godini prešao je u Američki baletski teatar u Njujorku, gde je izvodio gotovo sve glavne uloge klasičnog repertoara: „Žizela“, „Labudovo jezero“, „Pepeljuga“, „Romeo i Julija“, „Krcko Oraščić“, „Bajadera“…
Osim klasičnog, bavio se i modernim baletom, a nastupao je i u našem Narodnom pozorištu sa prvakinjom srpske baletske scene Anom Pavlović, što mu je, kaže, jedno od posebno dragih iskustava.
B&F: Vratimo se počecima Vaše karijere. Kako ste uopšte odlučili da se bavite baletom?
Đ. Pikone: Iskreno, kao dete nisam mnogo znao o plesnoj umetnosti. Međutim, kada su me upisali u baletsku školu Teatra San Karlo u Napulju, ispostavilo se da sam nadaren za balet. Presudni trenutak da se tome posvetim kao profesionalac bio je kada su me kao dvanestogodišnjka zapazile svetske baletske zvezde, Karla Fraći i Vladimir Vasiljev. Tada mi je ponuđena uloga u plesnoj predstavi o Vaclavu Nižinskom, jednom od najboljih baletana u istoriji, poznatom po virtuoznosti i neverovatnoj sposobnosti uživljavanja u likove. Kada karijeru započnete igranjem mladog Nižinskog, velika je verovatnoća da ćete razviti strast prema baletu koja će vas motivisati tokom celog života. Upravo tada, shvatio sam da je to moj životni poziv.
B&F: Ipak, s obzirom da ste bili veoma mladi, da li je uloga u kojoj ste trebali da dočarate tako izuzetnog baletskog umetnika predstavljala i veliki pritisak?
Đ. Pikone: Naravno. Zamislite da imate dvanaest godina i da igrate najveću zvezdu na svetskoj sceni, nekoga koga smatrate bogom baleta. Kada su me izabrali za ovu ulogu, bilo mi je jasno da je to velika čast, ali sam ujedno bio svestan da su očekivanja velika i da moram da ih ispunim. Tada nisam bio siguran ni da li sam stvarno toliko dobar u baletu, odnosno da li sam dorastao toj ulozi. Prvo sam morao da se dokažem sebi, a onda i drugima. No, kada sam počeo da nastupam shvatio sam da ja to mogu, i da čak imam potencijal da budem veoma uspešan u ovoj umetnosti. Takođe, u prvo vreme nisam sasvim razumeo koliko imam sreće što igram uz Karlu Fraći i Vasiljeva, ali pošto sam u više navrata nastupao sa njima, postalo mi je potpuno jasno kakav značaj ima prilika koju sam dobio.
B&F: Umeće i kondicija koju baletski umetnici pokazuju na sceni, publici često deluju nadrealno. Da biste to postigli, kako u realnosti izgleda vaš radni dan?
Đ. Pikone: Da bismo perfektno izveli sve ono što se od nas zahteva koreografijom, neophodni su naporan rad i neprekidne vežbe. Zato, obično ustajem rano, pre osam ujutru, i do deset sam već u baletskom studiju. Pre svakog treninga moram dobro da se zagrejem, a onda pristupam uvežbavanju pokreta. Probe često traju po ceo dan, a dešava se da posle njih imam i nastup, tako da u pojedinim slučajevima provedem na nogama i po dvadeset časova. Naravno, nije uvek tako – ponekad završim sve obaveze u šest popodne i slobodan sam za druge aktivnosti. S obzirom na napore kojima su baletani svakodnevno izloženi, najbolje bi bilo da vode zdrav život, odnosno da brinu o svom telu. Ja, na primer, redovno posećujem fizikalnog terapeuta, kako bih opustio mišiće koji neprekidno trpe veliki napor.
B&F: Da li zbog toga, ponekad, ipak imate osećaj da ste na neki način žrtvovali život zbog uspešne karijere?
Đ. Pikone: O tome sam mnogo više razmišljao u ranoj mladosti. Tada sam stvarno žrtvovao jedan deo privatnog života – dok su moji vršnjaci izlazili i provodili se, ja sam uglavnom trenirao. Međutim ne žalim zbog toga, jer imam mogućnost koju retki mogu da priušte – da radim ono što volim.
B&F: Od prošle godine ste i direktor baleta Teatra San Karlo u Napulju. Da li je teže biti direktor kolegama, ili igrati balet?
Đ. Pikone: Ta uloga se svakako prilično razlikuje od igranja na sceni. No, drago mi je što u ovoj plesnoj kompaniji ima mnogo mladih igrača. Zato sam i prihvatio ovaj posao. Imam bogato plesno iskustvo koje želim da prenesem budućim generacijama, a i dalje sam u dobroj kondiciji i igram, tako da ne moram teoretski da im objašnjavam šta treba da izvedu, već to mogu da im pokažem. Čini mi se da je ovo pravi trenutak da svoje iskustvo prenesem mlađima.
B&F: Pre dve godine ste nastupali i u Narodnom pozorištu u Beogradu. Kakav je Vaš utisak o srpskoj baletskoj sceni?
Đ. Pikone: Da, igrao sam u predstavi „Žizela“ i bio prijatno iznenađen reakcijama publike. Proveo sam u Srbiji mesec dana i primetio veliki napredak na ovdašnjoj sceni. Uočio sam i da vaša publika željno iščekuje nove sadržaje i nastupe, i da se ne stidi da to pokaže. Srpski ljubitelji baleta zaista umeju da cene kvalitet. Ovdašnji ljudi su me oduševili i van scene – uvek su bili prijateljski raspoloženi, opušteni i nasmejani.
B&F: S obzirom da ste prisutni na pozornicama širom sveta, kako biste opisali aktuelnu svetsku scenu kada je reč o plesnoj umetnosti?
Đ. Pikone: Savremena globalna scena je veoma interesantna. S jedne strane, zanimljivo je da u vremenu koje gotovo u svemu karakterišu veoma brze promene, klasičan balet je i dalje veoma aktuelan i privlači publiku u velikom broju. Predstave poput „Labudovog jezera“ koje izvode poznati ansambli su uvek pun pogodak. S druge strane, moderan balet se brzo razvija i dostigao je visok nivo. Mnogo je inovativnih koreografa, novih koraka i smelog pristupa ovoj vrsti plesa. Problem je, međutim, što moderan balet ne garantuje uvek i punu salu, već samo kada je predstava zaista kvalitetno osmišljena, a izvedba vrhunska. Ako su predstave osrednje, onda za njih neće biti ni interesovanja. Zbog toga oni koji se bave modernim baletom moraju neprestano da se usavršavaju i da unapređuju program. Jer publika, jednostavno, ne želi da plaća ulaznice za predstave u čiji kvalitet nije sigurna. No, kako moderan balet u svakom smislu napreduje, nadam se da će se u skorije vreme bolje pozicionirati i da će privlačiti sve veći broj gledalaca.
B&F: Vi ste, kao i neke druge balteske zvezde iz Evrope, odlučili da se oprobate i u Sjedinjenim Državama. Šta je toliko privlačno za baletske umetnike s one strane Pacifika?
Đ. Pikone: U suštini, između evropskog i američkog baleta nema mnogo razlike, osim u stilu plesanja. Evropa mnogo ulaže u klasični balet i čini mi se da su njeni umetnici u njemu neprikosnoveni, dok u Americi postoje novi pravci i različiti pristupi igri, pa je, shodno tome, uočljiv uspon modernog baleta. Ono što možda privlači baletske igrače u Sjedinjene Države je veliki broj ustanova i plesnih kompanija, što otvara mnoge poslovne prilike. Osim toga, nastupi su bolje plaćeni, pa i to može biti dodatni motiv, mada mislim da nije presudan. Amerika je specifična po preduzetničkom duhu koji je prisutan i u kulturi i umetnosti, pa je tako moguće postaviti mnoge predstave i na osnovu privatne inicijative, a sredstva prikupiti preko crowdfunding-a i sličnih načina finansiranja. No, oba kontinenta imaju svoje prednosti i mane, a njih treba sagledavati kroz lične prioritete.