Primenjujući svoje lutalačke principe na sve oblasti života, Mongoli su zajedno sa robom učinili pokretnim kulturu i znanje. Uspostavili su standarde za prikupljanje i prenos podataka, birali su širom svoga carstva najbolja rešenja u tehnologiji, poljoprivredi i drugim delatnostima i nametnuli ih kao jedinstveno tržište, rušeći monopole lokalnih elita. Razvili su i proizvodnju za specijalizovana tržišta, pa su iz Kine, osim tradicionalnih proizvoda, za Evropu izvozili i figure Marije sa detetom Isusom.
Mongoli su još u vreme Džingis Kana shvatili da roba, obična i svakodnevna na jednom tržištu, lako može postati egzotična i skupa na nekom drugom. Zato je trgovački uticaj Mongola dopirao mnogo dalje od njihovog carstva, počev od održavanja puteva i gradnje postaja koje su snabdevali robom na svakih 40 do 50 kilometara. Ove stanice su, takođe, obezbeđivale teretne životinje i vodiče koji su sprovodili trgovce kroz teško prohodne oblasti.
Radi podsticanja trgovine, Mongoli su uveli neku vrstu rane verzije pasoša i kreditne kartice u jednom. To je bila takozvana paiza, tablica od zlata, srebra ili drveta, nešto veća od dlana, a na osnovu materijala i simbola, kao što su tigrovi ili sokolovi, i nepismeni ljudi mogli su proceniti status putnika i uslužiti ga na odgovarajući način. Paiza je svom vlasniku omogućavala putovanje po celom carstvu i da, pri tom, ne mora brinuti o bezbednosti, smeštaju, transportu, lokalnim porezima i carinama, piše poznati američki antropolog i etnograf Džek Vederford u svojoj knjizi „Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta“.
Stalno kretanje ljudi, poruka i robe, postepeno je pretvorilo mongolske ratne staze u trgovačke žile kucavice, a potom su se tražili putevi koji su brži i kraći od ustaljenih. Stoga su mongolske vojskovođe tokom ratnih pohoda, istovremeno pokušavale da otkriju i prisvoje sva geografska dokumenta u neprijateljskim logorima. Pod vlašću Kublaj Kana, poslednjeg mongolskog Velikog kana koji je vladao od 1260. do 1294. godine, naučnici su sintetizovali kinesko, arapsko i grčko poznavanje geografije, a ubrzo je postalo jasno i da velike količine robe najbrže putuju vodom.
Mada nisu uspeli da osvoje Japan i Javu, ratni poraz pretvorili su u trgovačku dobit u miru, prisvojivši znanje tamošnjih stanovnika o brodogradnji. Kublaj Kan je doneo stratešku odluku da hranu unutar svog carstva prenosi brodovima, pošto je shvatio da je transport vodenim putevima daleko jeftiniji i efikasniji od kopnenog. Podsticao je gradnju što većih prekomorskih džunki za teške terete, kao i luka pogodnih za njihovo pristajanje, a Mongoli su unapredili upotrebu kompasa u navigaciji i naučili da prave sve tačnije i preciznije nautičke karte. U početku, prevozili su brodovima oko tri hiljade tona robe, ali do 1329. godine taj obim je narastao na 210 hiljada tona.
Brodovima su pristajali i u luke u Vijetnamu, na Javi, Cejlonu i u Indiji, gde su mongolski trgovci nalazili novu vrstu robe: šećer, slonovaču, cimet, pamuk – sve ono do čega se teško moglo doći u njihovoj zemlji. Vazale, vešte u trgovini, Mongoli su podsticali na iseljavanje, kako bi uspostavljali trgovačke postaje u stranim lukama. Tada se na hiljade Kineza naselilo u priobalnim zajednicama Vijetnama, Kambodže, Malajskog poluostrva, Bornea, Jave i Sumatre, prvo trgovci i brodovlasnici, a potom i ljudi drugih profesija.
Grozničava potraga za novim
Poslednje decenije 13. veka bile su obeležene grozničavom potragom za novim vrstama robe, ili za novim načinima prodaje uobičajenih proizvoda. Svaka stvar – od boja, papira i lekova, do pistaća, petardi i otrova – imala je potencijalne kupce, a činilo se da su mongolski činovnici čvrsto rešeni da ih pronađu. Odgovarajući na potrebe jedinstvenog tržišta, mongolske radionice u Kini nisu proizvodile samo kinesku tradicionalnu robu, kao što su porcelan ili svila, za svetsko tržište, već su se proširile na potpuno nove proizvode za specijalizovana tržišta, uključujući i proizvodnju reljefa Madone sa detetom Isusom, rezbarenog u slonovači i izvoženog u Evropu.
Čak i najtrivijalnije vrste robe mogle su doneti veliku zaradu. Tako se igra karata raširila kao požar, jer je trgovcima i vojnicima bilo mnogo lakše da sa sobom nose špil karata, nego šahovski pribor ili slične kabaste rekvizite. Novo tržište zahtevalo je još bržu i jeftiniju proizvodnju karata za igranje, pa je rešenje pronađeno u njihovom štampanju drvenim blokovima koji su se ranije koristili isključivo za religijske spise, koji ni izdaleka nisu bili tako unosni.
Mongolski vladari su, međutim, itekako cenili naučna saznanja, naročito ona koja su mogla unaprediti svakodnevni život. Tako je Kublaj Kan osnovao Službu za unapređenje poljopriverde, pod upravom osam činovnika koji su tražili načine da poboljšaju prinose. Pre toga, svi seljaci u jednoj oblasti su gajili uglavnom isti usev, pa su poljoprivredne reforme, osim ispitivanja koje vrste su najpogodnije za određenu klimu i tip zemljišta kako bi se povećala produktivnost, doprinele i seljenju kultura s kraja na kraj carstva. Mongoli su planski selili i mešali razne sorte biljaka, tako da ih bude što više u svakoj oblasti carstva, a stvorili su i nove sorte i hibride. Uporedo su tražili i bolje oruđe, pa su tako poboljšani trougaoni plug uvezli u Kinu iz Jugoistočne Azije.
Zbog unosne trgovine tekstilom, mongolski vladari su se jako zanimali za različite vrste vune, kao i za svilu, pamuk i druge sirovine koje su proizvodili seljaci. Kako bi unapredili proizvodnju pamuka, uspostavili su posebnu instituciju za te svrhe i slali svoje predstavnike u sve novoosvojene provincije, izumeli su matod za gajenje pamuka na severu carstva i generalno unapredili načine tkanja i proizvodnje. Mada je svila ostala simbol prestiža u Kini i van nje, pamuk se pokazao kao unosna poljoprivedna vrsta. Svaka inovacija u poljoroverdi, tražila je i inovacije u drugim oblastima – od navodnjavanja, preko načina prerade, do transporta.
Znanje kao saputnik robe
Mongoli su lutalačke principe svog naroda primenili na sve oblasti života, pa su i kulturu učinili pokretljivom. Raseljavali su i peraspoređivali širom svog carstva i „proizvođače znanja“, pisare, prevodice, lekare, astronome, matematičare, ali i umetnike i vešte zanatlije – muzičare, slikare, akrobate, kao i zlatare i kuvare. Jer, za razliku od dotadašnjih imperija, Mongoli nikada nisu imali jedan grad koji je predstavljao centar carstva i gde se gomilalo najveće bogatsvo i znanje, pa su zajedno sa robom prenosili i ceo sistem veština za iskorišćavanje novih proizvoda.
Zato su od različitih naroda pod svojom vlašću razmenjivali ono što su znali da rade najbolje: farmaciju iz Kine i specijalne vrste lečenja poput akupunkture, hirurgiju od muslimanskih lekara, a Kublaj Kan je osnovao i akademiju za izučavanje zapadne medicine, pod upravom hrišćanskih naučnika. Mongoli su iskoristili matematička i druga znanja svojih podanika i da usavrše načine za obradu ogromne količnine podataka, njihovo sortiranje i obradu, načine beleženja i prenosa kako bi se unifikovali, a usavršili su i kalendarsko računanje.
Bilo u politici verske tolerancije, ili u izumu univerzalne azbuke, održavanju trgovačkih stanica, igranju igara, štampanju knjiga, dokumenata, novca ili astronomskih karata, vladari Mongolskog carstva ispoljavali su dosledan univerzalizam. Bez dubokih kulturnih predrasuda, Mongoli su pre svega tražili praktična a ne ideološka rešenja. Tragali su za onim što je najbolje funkcionisalo, a kada bi to pronašli, širili su ga po drugim zemljama. Imali su moć, makar i privremeno, da nametnu nove, međunarodne sisteme tehnologije, poljoprivrede i nauke i pri tome su razbili sve monopole koje su držale lokalne elite.
Ova nova, globalna kultura nastavila je da cveta dugo posle nestanka Mongolskog carstva, a kroz razvoj u potonjim vekovima postala je temelj modernog svetskog sistema, slobodne trgovine i otvorenih komunikacija.