/ B&F Plus / Egzotični okupatori Australije: Podivljala budućnost
BiF Analize Čitajte B&F online

Egzotični okupatori Australije: Podivljala budućnost

This post has already been read 1341 times!

Šta mogu obična mačka, zec, kupina ili bodljikava kruška da urade jednom kontinentu? Da opustoše njegovu budućnost, zajedno sa drugim životinjama i biljkama koje su uvezene u Australiju. Usled nedostatka prirodnih neprijatelja, ovi „egzotični“ okupatori već su napravili i dalje čine ogromnu štetu, koju i najsavremenija sredstva teško mogu da zaustave.

Turistima koji odluče da sneg i led u svojim zemljama zamene toplotnim udarom u Australiji, gde trenutno letnje temperature dostižu i 40 stepeni Celzijusa, neće nedostajati iznenađenja u ponudi tamošnjih turističkih agencija. Umesto bliskih susreta sa crvenim kengurom, endemskom i nekada najbrojnijom životinjskom vrstom na ovom kontinentu, kao jedna od glavnih lokalnih atrakcija posetiocima se nudi mogućnost da jašu na „domaćim“ jednogrbim kamilama po peščanim plažama. Kome nije do jahanja, može da prisustvuje trci kamila u Alis Springsu, najpoznatijem turističkom centru u unutrašnjosti Australije. Za one tragalačkog duha, posebno je zanimljiv podatak da u pustinjama, u centralnom i zapadnom delu kontinenta, imaju jedinstvenu priliku da nalete na oko 100 hiljada divljih kamila, budući da su to jedina mesta na svetu gde jednogrbe kamile žive u divljini.

Odakle i kako su kamile stigle u Australiju? Zahvaljujući uvozu iz Avganistana, u vreme kada se gradila železnica od pomenutog Alis Springsa do Adelejda, a služile su i za istraživanja u unutrašnjosti kontinenta i za prenos tereta preko tamošnjih pustinja. Nakon razvoja železničkog i drumskog saobraćaja, kamile su puštene da slobodno lutaju divljinom, a s razvojem turizma neke od njih su ponovo uposlene na novim radnim mestima.

Jednogrbi „turistički radnici“ su samo jedan od primera mnogobrojnih životinja i biljaka koje su ljudi uvozili i raseljavali po Australiji, ne razmišljajući o tome kakve štete one mogu da proizvedu po autohtone vrste, među kojima nisu imale prirodnih neprijatelja. Naime, duga izolacija ovog kontinenta uslovila je njegovu specifičnu floru i faunu, pa čak 80% tamošnjih životinja i biljaka ne postoje na bilo kom drugom mestu u svetu. Procenjuje se da u Australiji živi između 200 i 300 hiljada životinjskih vrsta, od kojih je trenutno poznato svega 100 hiljada.

 

kamila

 

Pastorče nastanjenog sveta

Ovo prirodno bogatstvo, međutim, počelo je da se prepoznaje kao vredno tek sa ubrzanim usponom savremene nauke, a pre svega ekoloških pokreta u drugoj polovini prošlog veka. Do tada, Australija je važila kao „pastorče“ planetarnog biodiverziteta, odnosno kao najsuvlji, najravniji, najvreliji, najsparušeniji, najneplodniji i klimatski najagresivniji od svih nastanjenih kontinenata. Uz to i najprazniji, posebno za evropske doseljenike, koji su sa sobom doveli i „egzotične okupatore“, strane životnje i biljke, koje su uveliko opustošile i preobrazile krajolike širom kontinenta.

Mada je prva poznata životinja koja se uselila u Australiju divlji pas dingo, pristigao u društvu prvobitnih pridošlica, Aboridžina, uvoz životinja i biljaka zahuktao se po dolasku britanskih kolonista. Tome su posebno doprinela takozvana društva za aklimatizaciju, koja su u drugoj polovini 19. veka revnosno donosila „sve i svašta“, kako bi zadovoljila čežnju useljenika za poznatim. Usled nekontrolisane manipulacije prirodom, u međuvremenu je izumrlo 19 domaćih vrsta sisavaca, sedam vrsta ptica, nekada najrasprostranjeniji crveni kengur sada je tek na 13. mestu po brojnosti, a mnoge životinjske i biljne vrste su ugrožene, navodi biolog Tim Lou u knjizi „Podivljala budućnost: Neispričana priča o egzoričnim okupatorima Australije“.

Svakako je jedan od najdrastičnijh primera šteta nastala od samo 24 divlja zeca, koja je 1859. uvezao Tomas Ostin, zemljoposednik u Vinčelsiju u australijskoj saveznoj državi Viktoriji, a potom ih pustio u šikaru kako bi mogao da ih lovi. Sposobnost zečeva da se brzo razmnožavaju dostigla je neslućene razmere u sredini bez prirodnih neprijatelja, kao i njihov neutaživ apetit. Potomstvo je do 1880. godine obrstilo 8.100 kvadratnih kilometara Viktorije i krenulo da se širi u Južnu Aaustraliju i Novi Južni Vels, osvajajući zemljište brzinom od 120 kilometara godišnje.

 

zec

 

Dok zečevi nisu došli, dobar deo tih predela bio je bujno obrastao emu-žbunom, grmljem koje narasta do oko dva metra visine i najvećim delom godine cveta. Ali zečevi su ga doslovno pojeli sa lica zemlje, kao i mnogo toga drugog, pa su ovce i ostala stoka bile prisiljene da se napasaju na sve većim površinama, uz sve oskudniju ishranu. To je uticalo na manji prirast ovaca, što su farmeri nadoknađivali brojem grla, i tako u krug dok je uopšte imalo šta da se pase i dok krajem 19. veka nije zavladala desetogodišnja suša, izazvavši eroziju tla čije poledice nisu sanirane do danas.

Iako je tokom te decenije uginulo 35 miliona ovaca, zečevi su napredovali bez većih posledica, i bio je potreban ceo vek od dolaska 24 pretka, da nauka nađe rešenje u vidu virusa po imenu miksomatoza, takođe uvezenog i to iz Južne Amerike. Zahvaljujući ovom virusu, za koji se tvrdilo da je neškodljiv po ljude i druge životinje, preživljavao je tek jedan zec od hiljadu, ali oni kojima je to uspevalo, prenosili su svoje prirodno otporne gene na potomstvo. Danas se broj zečeva u Australiji vratio na oko 300 miliona i ponovo raste.

Botaničke bašte – prestupnici

Žestoku konkurenciju zečevima predstavlja posebna vrsta žebe krastače „Cane toad“, koja je uvezena radi suzbijanja štetočina na plantažama šećerne trske u Kvislendu. Ona živi duže od dve decenije, a ženka može izleći i preko 40.000 jajašaca u poređenju sa hiljadu koliko legu autohtone žabe i pri tom je toliko otrovna da je smrtonosna i za stoku, i usput izuzetno proždrljiva. Na spisku okupatora danas se nalazi i veliki broj lisica, divljih magaraca, konja i svinja, vodenih bivola, krava, koza, ovaca, pasa i mačaka. Prema podacima australijske Nacionalne službe za parkove i divljač, osim lisica, „najzaslužnije“ za istrebljenje manjih sisara su obične mačke, kojih u Australiji trenutno ima oko 12 miliona.

Savezna država Viktorija upamćena je i po svom doprinosu prilikom useljavanja i raseljavanja biljaka. Njen glavni botaničar tokom pedestih godina 19 veka, baron Ferdinand Jakob Hajnrih fon Miler, putovao je širom kontinenta i usput sadio bundevu, kupus, dinje i mnogo druge biljne vrste koje su po njegovom mišljenju mogle da napreduju. Kupine, koje je sadio „šakom i kapom“, danas su u Viktoriji najpogubniji korov i napast za zemljoradnike.

Na top listi biljnih štetočina, Tomas Lou u sam vrh smešta bodljikavu krušku, vrstu mesnatog kaktusa poreklom iz Sjedinjenih Država, koja je doneta u Kvinslend početkom 20. veka kao moguća stočna hrana. Ali i ona je brzo „pomahnitala“, pa je već do 1925. godine više od 12 miliona hektara bilo preplavljeno neprohodnim gajevima bodljikave kruške, visine do metar i osamdeset. Ta biljka raste neverovatno gusto – jedno jutro bodljikave kruške rađa 800 tona u poređenju sa 15 tona pu jutru, koliko rađa pšenica. Pri tom, njeno krčenje predstavlja pravi košmar, pa je pretila opsanost da zasadi bodljikave kruške prekriju teritoriju veliku kao cela Evropa. Danas se protiv nje koristi jedna vrsta (opet uvezenog) moljca, čija larva napada lišće bodljikave kruške, ali se poljorivrednici uglavnom oslanjaju na pesticide, u povelikim količinama.

Mada na prvi pogled deluje apsurdno, među najvećim prestupnicima su botaničke bašte, koje predstavljaju izvor mnogih „odbeglih“ biljaka štetočina. Posebno su opasna tri „begunca“ – grm mimoze, leucaena i račvasto drvo, budući da ove biljke predstavljaju izuzetno veliku pretnju Nacionalnom parku „Kakadu“, koji je na listi svetske baštine. Sveukupno, kako kaže Lou, Australija je sada dom za više od 2.700 vrsta stranog korova, koji se ni uz najsavremenija naučna dostignuća ne može iskoreniti sa teritorije koju su osvojili.

 

 

broj 134, februar 2017.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close