Zahvaljujući internetu, dostupni su detaljni koncepti najpoznatijih svetskih fizičara kako napraviti vremeplov i zbrisati u neki drugi univerzum, ili u drugo vreme. Za majstore koje ne obeshrabruje činjenica da to nikome do sada nije uspelo i tvrdoglavo se drže principa „uradi sam“, malo upozorenje: neophodni materijali se i dalje mogu naći samo u teoriji, ili još nije dokazano da postoje.
Subjektivni osećaj da za većinu sveta prošlost deluje sve privlačnije u poređenju sa neizvesnom sadašnjicom i izgleda još neizvesnijom budućnošću, „podgrejava“ i to što su rezultati jednog naučnog istraživanja objavljeni u svim domaćim medijima, a ne bave se „lepotom i zdravljem“, niti savetima kako se praviti da domaći političari ne postoje. Reč je o naučnoj tezi da uporedo sa našim, egzistira u komšiluku još jedan univerzum. Paralelni svemir, ili više njih, nije novost u teorijskoj fizici, ali ovaj najnoviji je izgleda zaslužio da bude vest, jer u njemu vreme teče – unazad.
Čuveni fizičari Alan Gut, sa Instituta za tehnologiju u Masačusetsu i Šon Кerol, sa Кalifornijskog tehnološkog instituta, pošavši od pretpostavke mnogih današnjih kosmologa da je Veliki prasak rezultat sažimanja i propasti prethodnog kosmosa, naveli su u časopisu „New Scientist“ da je tada došlo do svojevrsnog „restartovanja univerzuma“. U tom procesu je stvoreno mnoštvo svemira, unutar kojih se vreme može kretati u različitim smerovima. Komjuterska simulacija je pokazala da su istovremeno nastale dve „strele vremena“, te da je vrlo verovatno da naš kosmos može imati suseda, ili susede, kod kojih vreme teče unazad, što je tamo uobičajen vremenski sled događaja, kao što je i nama „normalno“ da vreme teče unapred.
Ovi zaključci su istovetni sa rezultatima do kojih su nešto ranije došli fizičari Džulijan Barbur, Tim Koslovski i Flavio Merkati, koji su računarski simulirali događaje nakon Velikog praska pod uticajem Njutnovog zakona gravitacije. Eksperiment je pokazao da su se čestice prvobitno zbile na najmanju moguću međusobnu udaljenost, a potom raširile u dva smera, u kojima se „strela vremena“ kretala unapred i unazad.
Tri koraka do sreće
Loša vest u najnovijem otkriću je da ukoliko i postoji, kontakti sa univerzumom u kome vreme protiče obrnuto nisu mogući, jer su oni naša, a mi njihova prošlost. Da li? Navikli smo da se fizičari svađaju maltene gore nego političari oko svake nove hipoteze koja bi dovela do tako željene „teorije svega“, a koje su, uzgred budi rečeno, i dalje nedokazive kroz standardne naučne postupke. U tom „paketu“ su i rasprave o prirodi vremena, uključujući i mogućnosti da se kroz njega putuje i tako dosegnu i oni delovi kosmosa koji su veoma daleko od predgrađa, smeštenog u našem Sunčevom sistemu.
Recimo, čuveni američki fizičar Frenk Tipler, osim što je tvorac antropičkog principa po kojem egzistencija Univerzuma zavisi od posmatrača, pozabavio se još početkom sedamdesetih godina prošlog veka mogućnošću da se izgradi vremeplov. Reč je o takozvanom Tiplerovom cilindru, koji bi bio savršeno upotrebljiv da nije nekih sitnica oko materijala koji je za njega potreban. Naime, ukoliko bi svemirski brod leteo spiralnom putanjom oko tog cilindra, mogao bi da otputuje u prošlost, ali pod uslovom da se prethodno omoguće ogromna gustina i brzina kojom bi se Tiplerov cilindar obrtao oko svoje ose. To, međutim, zahteva materijale kao što su, na primer, kosmičke strune, koje se za sada mogu nabaviti samo u teoriji, s obzirom da njihovo postojanje u praksi još nije dokazano.
Za majstore fanatike, ili one kojima je baš dogorelo da po svaku cenu napuste ne samo ovu planetu, već i da se, za svaki slučaj, vinu što dalje od našeg kosmosa, još jedan američki fizičar, Robert Forvard, predložio je drugačiji način za formiranje cilindra: teško atomsko jezgro u jakom magnetnom polju bi se izdužilo u cilindar sa dovoljnom gustinom i spinom za stvaranje vremeplova. Mana ovog modela je, međutim, što bi se pomoću njega mogle slati u prošlost samo informacije, ali ne i objekti, a kamo li živa bića.
Srećom, postoji i treća verzija Tiplerovog cilindra. Ona, doduše, zahteva da posedujemo tehnologiju kojom bismo neutronsku zvezdu izdužili u cilindar. Ako bi ta neutronska zvezda imala masu jednaku masi Sunca i ako bi je oblikovali u cilindar dužine sto kilometara i širine deset kilometara i, povrh svega, ako bi taj cilindar rotirao brzinom jednakoj polovini brzine svetlosti – eto vremeplova! Ukoliko bismo uspeli da primenimo ovu jednostavnu metodu, stvari eventualno može da iskomplikuje to što takva vremenska mašina vodi isključivo u budućnost. A ona, po dosadašnjem ljudskom iskustvu (posebno u Srbiji) – uvek može biti gora nego sadašnjost.
Samo za avangardu
Za one najupornije, ali i posebno sklone avanturi, na raspolaganju je i četvrti način za izgradnju već pomenutog cilindra, a naročita prednost ove tehnologije je što nudi i novije mogućnosti, bez cilindra, shodno otkrićima do kojih se u međuvremenu došlo. Za nju je neophodno upotrebiti čistu singularnost, odnosno „crnu rupu“. Najbliža za koju znamo nalazi se u sazvežđu Labuda na oko šest hiljada svetlosnih godina, pa ukoliko se u bliskoj budućnosti ne otkrije neka bliža, teoretski je, tvrde fizičari, moguće i da je sami napravimo.
Dakle, ako bismo uzeli međuzvezdani vodonik, kojeg bar ima u izobilju, ili neke druge elemente kao što su gvožđe ili nikl, a potom jonizovali taj gas pomoću jakih lasera, mogli bismo da obezbedimo dovoljnu količinu za pravljenje crne rupe. Gas bi se mogao sakupiti pomoću magnetnog polja, a za stvaranje crne rupe koja bi morala da bude udaljena jednu svetlosnu godinu od Sunca, ne bi trebalo više od četrdesetak godina, pod uslovom da imamo hiljadu svemirskih brodova koji mogu da se kreću brzinom od jedne sedmine brzine svetlosti.
Važno je napomenuti da nije svejedno kakvu ćemo crnu rupu napraviti, odnosno da li će ona biti statična, rotirajuća ili naelektisana. Prema dosadašnjim saznanjima, u statičnoj bi nas beskonačna gravitacija u singularnosti odmah razorila, a u naelektrisanoj bismo ostali u jednom komadu, ali bi nam jako naelektrisanje, verovatno, „oljuštilo“ svaki atom. Naučnici najveće nade polažu u rotirajuću crnu rupu, gde bi onaj ko uspe da priđe prstenastom singularitetu pod nekim uglom (nikako kod ivice!) koji bi mu omogućio da izbegne beskonačnu singularnost, dospeo u drugi univerzum. U tom univerzumu, gravitacija je odbojna sila i ona bi ga, zato, lansirala dalje od crne rupe. Prolaskom kroz ta „vrata“, hrabri pojedinac bi dvostruko profitirao, jer ona vode ne samo u drugu vaseljenu, već verovatno i u drugačije vreme.
A kako posle izaći, ako nam se ne svidi? Teorijska fizika i za to ima rešenje, u vidu „belih rupa“, koje su, kao što im već i samo ime govori, potpuna suprotnost crnima. One predstavljaju izlaz iz drugog univerzuma, jedino što još nije dokazano da postoje.
Džangrizalima i sitničarima, koji će se odmah uhvatiti za ovaj mali nedostatak, na raspolaganju je možda manje avangardna, ali bezbednija mogućnost: kopanje tunela kroz crvotočine, koje su ustvari zakrivljeno prostor-vreme (za detaljnije informacije prostudirati jednačine u teoriji relativnosti). Crvotočinu bismo mogli da učinimo „prohodnom“ tako što bismo jedan njen kraj ubrzali približno brzini svetlosti, ili smestili blizu tela koje ima jaku gravitaciju, a onda ga vratili nazad, neposredno pored drugog kraja crvotočine.
S obzirom da se na kvantnom nivou „mini“ crvotočine pojavljuju svaki čas, ali potom i nestaju, naš je zadatak da nekako jednu od njih zgrabimo i držimo otvorenu. Kako, to ćete morati sami da otkrijete, jer akceleratori kojima čovečanstvo trenutno raspolaže ne mogu ni da detektuju takve pojave, a kamo li da ulove crvotočinu i drže je otvorenom dok se ne smislite sviđa li vam se baš toliko u tom drugom univerzumu i vremenu. Ili biste se, pokajnički, ipak vratili kući.