Uz fotografije, svedočanstva, kartice za mobilne telefone, eksterne baterije i druge detalje, izložba je uspela da dokuči deo svakodnevice koje često, zbog učestale upotrebe i činjenice da je teško zamisliti život danas bez mobilnih tehnologije, nismo ni svesni. Naša „digitalna rutina“, nekom je u ovom trenutku borba za život.
„Telefon koji radi čini razliku između života i smrti, nade i očaja“, počinje svoju priču sirijac Ahmad Terkavi, osnivač organizacije koja, zahvaljujući mobilnim tehnologijama i društvenim mrežama, pomaže izbeglicama na brodovima i u gumenim čamcima da dođu s jedne na drugu stranu obale Egejskog mora i Mediterana.
Njegovo izbegličko iskustvo na putu do Švedske, koje će ga inspirisati da osnuje organizaciju, zabeleženo je u kratkom intervjuu – delu izložbe „Živ sam“, postavljene u Muzeju nauke i tehnike u Stokholmu, a postavka će obići i deo ambasada u svetu. Od februara je postavljena u Vašingtonu.
Terkavi je jedan od stotine hiljada ljudi koji se sa porodicom zaputio iz ratom razorene Sirije ka Evropi. Deo kojeg se najviše plašio bio je upravo prelazak mora. Kad su došli blizu obale, krijumčar im je rekao da dalje moraju sami. U mraku nisu shvatali koliko su daleko i Terkavi nije hteo da skače u more. Jedini je od porodice znao plivati, a uz njega su bili jednogodišnji sin, stariji sin i supruga. Krijumčar je uzeo jednogodišnje dete i bacio ga u more. Terkavi je skočio za njim. Isto je uradio i sa drugim detetom i majka je takođe skočila za njim. Ubrzo su shvatili da je obala blizu i spasili su se. Zahvaljujući mobilnom telefonu pozvali su pomoć.
Od tada, Terkavi 24 sata dnevno nadzire mreže sa volonterima iz 12 zemalja iz kampa u Švedskoj. Mobilni telefoni su spasili mnoge živote, no nažalost, bilo je i situacija kada su poruke stizale prekasno.
„Nadzirali smo tog dana 15 čamaca. Momak me nazvao i rekao da je video post na Fejsbuku da brod tone. Proverio sam i rekao jednom od volontera da ga prati. Nazvao me i rekao da je post postavljen pre pola sata sa audio klipom koji nam je poslao. Na tom snimku, muškarac kaže bratu: ‘Davimo se. Čuvaj mi decu’. Dobio sam koordinate i obavestio odmah obalnu stražu koja je otišla na lokaciju. Svi su se udavili, uključujući i čoveka koji je poslao audio poruku“, kroz suze priča Terkavi.
Na izložbi izbeglice dele svoje priče o tome koliko su im značili smartfoni i internet na putovanju, ali se mogu pogledati i primeri rešenja koja su im pomagala na putu, gde su digitalne tehnologije igrale životno važnu ulogu. Na jednoj od interaktivnih mapa možete pratiti komunikaciju volontera i ljudi u čamcima od trenutka kad kreću sa turske obale do momenta kada ih spasava obalska straža ili volonterski brod u grčkim vodama. Na mapi, paralelno s komunikacijom, GPS daje signal lokacije broda ili čamca.
„Kada saznamo lokaciju tražimo od njih da se javljaju svaki minut dok ne stignu spasioci. Ako ne odgovore, nešto se desilo“, pojašnjava Terkavi.
Nekoliko meseci zaposleni i volonteri skupljali su svedočanstva pridošlih izbeglica u Švedsku, od februara do oktobra 2016. godine, kada je izložba konačno otvorena.
„U to vreme izbeglice su se nalazile svuda, po parkovima, stanicama u većim gradovima. Odlučili smo da zabeležimo upotrebu mobilnih tehnologija u toku njihovog puta do Švedske, nov način na koji koriste telefon koji su pre veoma kratkog vremena koristili na identičan način kao i mi“, priča kustoskinja izložbe Magdalena Tafvelin Heldner dodajući da su aplikacije poput Fejsbuka, Vocapa i Skajpa životno važne za ljude koji traže spas od rata i bede.
Na panoima su napravljene paralele političkih događaja i razvoja mobilne industrije i društvenih mreža u istom periodu. Jednako tako, organizatori su pokušali da se suprotstave stereotipima koji su prevladavali u javnosti – da odgovore na pitanje šta će izbeglicama mobilni telefon. Taj narativ je bio toliko jak da je britanski list The Independent, u pokušaju suočavanja sa realnošću, objavio tekst sa naslovom „Iznenađeni ste da sirijske izbeglice imaju mobilne telefone? Žao mi je što moram ovo da vam kažem, ali vi ste idiot“.
„Dok ste vi na plaži i objavljujete na Instagramu fotografije kako ste pocrnili“, pojašnjavaju sa jednog od panoa na izložbi, „ljudi u teškim okolnostima uzimaju selfije da pokažu porodici da su živi“.
Deemin telefon je bio sa još tri telefona upakovan u plastičnu kesu i isključen, da voda ne bi prodrla u njega i da se baterija ne bi istrošila. Rahelin telefon je bio uključen i njime je preko GPS-a pratila krišom kuda ih vodi krijumčar. Khalidov telefon njegova je najdragocenija stvar s devetomesečnog puta, a deo uspomena zajedno sa aparatom, i zajedno sa ostalim izbegličkim telefonima danas je kulturno nasleđe Švedske.
„Najveći izazov je bio predstaviti priče na pravi način, uz poštovanje prema našim sagovornicima“, priča Magdalena Tafvelin Heldner. Danas, kaže, drugačije čita vesti o izbeglicama, direktan kontakt je promenio njenu precepciju o problemu takozvane izbegličke krize. Međutim, najvažnija lekcija iz svega je da se i sama vrlo lako može zamisliti u njihovoj situaciji.
„Mnogo razmišljam o svemu ovome. Sada znam da je tehnologija životno važna za izbeglice, čije priče su potresne, ali istovremeno su nada u pogledu razvoja novih tehnologija.“
U nepuna dva sata, koliko je trajala poseta izložbi i razgovor sa kustoskinjom, izložbeni prostor ni jednog trenutka nije bio bez publike – od roditelja sa decom kojoj su bile najinteresantnije interaktivne mape, preko studenata do starijih ljudi.
Na sred izložbenog prostora nalazi se veliki UNHCR šator koji je osmislila kompanija IKEA, i u kojem kroz VR uređaj možete da zavirite u virtuelnu stvarnost izbegličkog Zaatari kampa u Jordanu, u kojem trenutno boravi preko 80.000 ljudi, mahom iz Sirije.
Uz fotografije, svedočanstva, kartice za mobilne telefone, eksterne baterije i druge detalje, izložba je uspela da dokuči deo svakodnevice koje često, zbog učestale upotrebe i činjenice da je teško zamisliti život danas bez mobilnih tehnologije, nismo ni svesni. Naša „digitalna rutina“, nekom je u ovom trenutku borba za život.
Važno je da se suočimo sa izbeglištvom kao važnim pitanjem našeg vremena jer je, kako kaže Magdalena Tafvelin Heldner, to neminovno deo švedskog i evropskog društva, i sutra će biti istorija.
Žarka Radoja
Preuzeto sa Biltena