Da će Evropska unija radije dopustiti sopstveni raspad i globalni klimatski kolaps nego dovesti u pitanje stvarnu efikasnost tržišta ili pak odustati od njegove nevidljive (nepostojeće) ruke, lako je ilustrovati na primeru politike obnovljivih izvora energije. Poslednjih pola godine, od kada su prvi nacrti nove direktive o obnovljivim izvorima energije u javnost dospeli neslužbenim kanalima, njeni elementi uzrokuju brojna nezadovoljstva. Osim izrazito nisko postavljenog cilja od 27 do 30 posto količine ukupne energije koja mora biti proizvedena iz obnovljivih izvora, njihove nezadovoljavajuće definicije, ukidanja prioriteta potrošnje energije koja dolazi iz obnovljivih izvora, a s tobožnjim ciljem što jeftinijih cena struje, nova pravila dalje insistiraju na ukidanju njene socijalne cene (tobože države drže cenu struje veštački visokom iako je baš previsoka tržišna cena struje bila uzrok velikih društvenih mobilizacija, npr. u Bugarskoj), i dalje dopuštaju trgovanja bodovima ugljen dioksida i neadekvatno pristupaju pitanju energetskog siromaštva.
Drugim rečima, takozvana evropska revolucija u tranziciji na obnovljive izvore energije dalje je nego što je bila Direktivom iz 2009. godine. Osim što je poražavajuće neambiciozna, njeni efekti će biti suprotni od željenih: umesto progresivnog rasta korišćenja energije iz obnovljivih izvora, ono bi moglo stagnirati.
Proizvođači, ne potrošači
Tako uprkos konstataciji službenih izvora Unije da veleprodajne cene električne energije kontinuirano padaju i da se nalaze na najnižem nivou u poslednjih 12 godina, kao da je pala i veleprodajna cena gasa za 50 posto, dok su cene nafte od 2014. pale za više od 60 posto, za krajnje korisnike u domaćinstvima cene energije su narasle. Navodno zbog rastućih mrežnih troškova, no mi bismo rekli zbog maržnih “troškova”, a prema EU narasli su i državni porezi. Tako maloprodajne cene električne energije od 2008. godine svake godine rastu za približno 3 odsto, a maloprodajne cene gasaa za 2. Zbog toga su troškovi energije domaćinstava porasli i iznose 6 posto ukupnog prosečnog i idealnog kućnog budžeta.
Pa ipak, iracionalnom zagovaranju tržišta ni ovde nije kraj. Konačni poraz nove predložene regulative vidi se iz nemaštovitosti zamišljanja decentralizovanog energetskog sistema kao i njegovih dugoročnih posledica. Uprkos stotinama stranica teksta i govoru o prelasku sa vertikalne distribucije električne energije na horizontalnu, koja osim decentralizovanosti podrazumeva i potrošača kao proizvođača, u svim dokumentima koje smo prošli, promenjenoj funkciji potrošača ka proizvođaču u ukupnoj energetskoj mreži nije posvećena adekvatna pažnja, uprkos tome što je njihova uloga u novom sistemu energetske distribucije i vidljiva i ključna.
Ako je ovo propust, a ne namerna manipulacija, on se dogodio ignorisanjem tehnoloških dostignuća u području skladištenja npr. solarne energije, koja je usput budi rečeno, upravo zahvaljujući tome, protekle godine postala najjeftiniji energetski izvor na planeti. Dakle, problem s time je što EU i dalje obnovljive izvore energije smatra nepredvidivima i nestalnima, uprkos povećanju njihove učinkovitosti. A ona se razvija toliko brzo da “Tesla home battery” više nije jedini način skladištenja solarne energije, stoga ni argument monopola više nema vrednost.
Decentralizacija energetskih mreža
Spomenuta manipulacija Unije nad građanima sastoji se u načelu da bi domaćinstva u decentralizovanoj mreži napajanja energijom iz solarnih izvora i dalje bila tek potrošači koji od ovih izvora ne bi uspeli da pokriju ni svoju potrebu za strujom, što je izrazito pogrešno, kao što se vidi iz primera pilot projekta u suncem siromašnoj Belgiji. Umesto toga, realnije predviđanje je ono da će mogućnosti tehnološke iskoristivosti i skladištenje solarne energije postići tolike razmere da će krajnji potrošači postati primarni proizvođači. U tako izokrenutom sistemu, najveći problem ostaje održavanje mreže. Već sad na nivou nacionalnih država postoje zakoni koji obavezuju male proizvođače da višak energije vrate u distribucijsku mrežu, a za to dobiju adekvatnu kompenzaciju.
Nova pravila EU međutim ne predviđaju mogućnost da mali proizvođači proizvode toliko energije da bi zapravo kontinuirano mogli biti u finansijskom plusu. I tu se postavlja pitanje ko će domaćinstvima plaćati energiju koju proizvedu? To znači da u ovakvom sistemu po prirodi stvari dolazi do ogromnih gubitaka profita bilo nacionalnih bilo privatnih distributera, te da će ipak biti potrebno pronaći neku ravnotežu između održavanja distribucijske mreže i cene električne solarne energije. Ako ovo i ne bi važilo za celu Evropu, za njen južni i krizom najpogođeniji deo svakako važi. Nova pravila EU ne previđaju uopšte mogućnost da krajnji potrošači odjednom postanu temeljni proizvođači energije. Sva se regulativa svodi na zastarela tehnološka rešenja i osiguravanje naplate struje od potrošača/proizvođača kako bi se profiti i dalje zadržavali u korporacijama. Uprkos tome što se tradicionalni model naplate električne energije sigurno bliži svome kraju, EU ne samo da nije pronašla adekvatno rešenje nego je dala sve od sebe da ovaj aspekt gurne pod tepih i ne suoči se s njim barem do 2030. godine. Zato se ne treba čuditi ni činjenici da EU gubi globalnu prednost u proizvodnji obnovljivih izvora energije, koja je i u novoj direktivi suludi i unapred izgubljeni prioritet.
Jelena Lalatović
Preuzeto sa Biltena