U prvom tromesečju, po prvoj proceni, privredni rast je iznosio 1 posto (to je u odnosu na isti period prošle godine), dok bi po zvaničnoj prognozi rast za celu godinu trebalo da bude 3 posto. Koliko je drugo ostvarivo, imajući u vidu prvo?
U javnosti se niska stopa rasta u prva tri meseca uglavnom pripisuje padu proizvodnje u sektoru proizvodnje energije i ruda. Uzmimo da je rast ostalih sektora bio 2 posto, što je veoma optimistično. Ako bi se proizvodnja energije i ruda potpuno oporavila do kraja godine, preostali deo privrede bi trebalo da ima rast od oko 3,3 posto kako bi se ostvarila prognoza o rastu od 3 posto u 2017. Ukupni privredni rast, dakle uz proizvodnju energije i ruda, trebalo bi da bude nešto manji od 3,7 posto do kraja godine kako bi rast za celu godinu bio 3 posto.
Iz čega sledi da nije podbacio samo rast proizvodnje energije i ruda već i privrede u celini. Ovo se vidi jasnije ako se na pad proizvodnje energije i ruda otpiše 0,5 procentnih poena privrednog rasta, što se bar meni čini realnijim. (U javnosti se pominje cifra od 0,8 posto.) U tom slučaju bi rast preostale privrede u prvom tromesečju iznosio 1,5 posto, a potreban rast, da bi se dosegao rast od 3 posto za celu godinu, nezavisno od proizvodnje energije i ruda, trebalo bi da bude 3,5 posto prosečno u tri preostala tromesečja, a cela privreda bi trebalo da ostvari rast od praktično 3,7 posto.
Odakle bi to ubrzanje proizvodnje moglo da dođe? Sa strane ponude, eventualno povećanje proizvodnje energije i ruda je ograničeno relativno niskom elastičnošću tražnje, posebno kratkoročno, čak i po nižim cenama; a struja ne može da se drži u zalihama. Poljoprivredna proizvodnja i proizvodnja u prerađivačkoj industriji se mogu povećati samo marginalno i verovatno nedovoljno. Primera radi, da bi se dobilo dodatnih 0,5 procentnih poena rasta, prerađivačka industrija bi verovatno trebalo da ostvari rast od više od 10 posto u odnosu na oko 7 posto u prva tri meseca. To nije malo ubrzanje. Poljoprivreda opet zavisi od sreće, odnosno nesreće.
Ostaje sektor usluga. Kako je on najveći, po udelu u ukupnoj proizvodnji, a i najlakše se prilagođava, eventualno ubrzanje rasta bi moglo da dođe odatle. Za to je, međutim, potrebno povećanje tražnje. Podaci o rastu u prva tri meseca, kao uostalom i drugi, ne obaveštavaju o kretanju potrošnje i ulaganja. No, imamo podatke o kretanju spoljne trgovine: izvoz robe i usluga u evrima je veći u prva tri meseca ove godine u odnosu na isti period prošle godine za oko 9,5 posto, a uvoz za oko 12 posto. Kada se uzmu u obzir samo robe, rast izvoza u evrima je oko 13,5 posto, a uvoza 15,5 posto. U spoljnoj razmeni usluga, ostvaren je suficit. No jasno je da uvoz sada raste brže od izvoza, zbog čega neto izvoz ima negativan uticaj na rast ukupne proizvodnje.
Pošto ćemo o ostalim elementima agregatne tražnje znati više na kraju meseca, jer će tada biti objavljeni detaljniji podaci o prvom kvartalu, ostaviću za sada po strani promene u investicijama, pa preostaje potrošnja. Njenim povećanjem je ionako najlakše uticati na rast proizvodnje, posebno u uslužnom sektoru. Što je razlog, pretpostavljam, da se najavljuje povećanje plata i penzija, posebno zato što je program sa Međunarodnim monetarnim fondom pri kraju. Nezavisno od toga da li će biti dovoljno vremena da se podstakne rast ove godine, povećana potrošnja bi trebalo da ubrza rast u narednom periodu. I to posebno u sektoru usluga.
Problem je, naravno, u tome što će se dodatno povećati i uvoz, a onda bi se obnovili problemi vezani za kurs i monetarnu politiku uopšte. No, to je posle. U ovom času, podaci o prvom tromesečju umanjuju izglede da se ove godine ostvari rast od 3 posto. Ako bi, recimo, rast u drugom tromesečju bio ispod 3 posto, prognozirani rast neće više biti dostižan, dok će porasti pritisak da se povećanjem potrošnje podstakne proizvodnja. Onda će se morati iznova razmišljati o osnovama privredne politike.
Vladimir Gligorov
Peščanik