Primeri zemalja koje imaju najkvalitetnije sisteme obrazovanja pokazuju da u njegov razvoj ulažu značajna ali ne i najveća sredstva u svetu, već da su u prednosti zbog ciljeva i načina kako taj novac troše, naročito kada je reč o dostupnosti obrazovanja. Istovremeno, iako su sve zemlje članice povećale ulaganja u reforme obrazovanja, za većinu se ne zna koliko su bile efikasne, a ponekad ni čemu su služile.
Polemike oko odnosa državnog i privatnog obrazovanja, koje gotovo po pravilu prate mnoge obrazovne reforme u svetu, opet su se usijale u Sjedninjem Državama. Povod je predlog ministarke obrazovanja Betsi Devos da se državnim novcem finansiraju vaučeri koji bi deci iz siromašnijih porodica omogućili da upisuju privatne škole. Cilj je da se unapredi kvalitet obrazovanja na nivou opšte populacije, tako što bi se povećalo učešće privatnih na uštrb državnih škola, koje su po ministarkinoj oceni manje kvalitetne, a što protivnici vide kao dalje produbljivanje socijalog raslojavanja u američkom društvu.
Argumenti za očuvanje državnih škola zasnivaju se na njihovoj dostupnosti svima, pa i učenicima sa invaliditetom, zatim jasni standardi za zapošljavanje nastavnog kadra i transparentnost finansiranja i poslovanja. S druge strane, kao ključne mane navode se preveliki broj učenika u odeljenjima, ali zato manje razovrsnih predmeta, kao i nemotivisanost nastavnika da kvalitetno obavljaju svoj posao. U privatnim školama se uči u manjim grupama, pristup ocenjivanju je kreativniji, gradivo je često zahtevnije nego u državnim, ali zato nastavnici prilikom zapošljavanja ne moraju da dobiju državnu akreditaciju, niti su te škole uvek spremne da odgovore zahtevima dece sa posebnim potrebama.
Privatne škole u SAD, prema zvaničnim podacima, čine oko četvrtine ukupnog obrazovnog sistema, koje pohađa manje od 10% ukupnog broja učenika. Ovakav „odnos snaga“ je i jedan od glavnih argumenata na koji se pozivaju kritičari novog predloga, kada tvrde da „vaučerski pristup“ neće naročito povećati dostupnost privatnih škola, a urušiće državne, koje će ostati bez dovoljno sredstava. To bi se posebno moglo odraziti na učenike iz ruralnih sredina, koji su ne samo materijalno ugroženiji, već su i geografski prilično udaljeni od „jakih“ privatnih škola.
No, uprkos kritikama, ne može se prenebregnuti činjenica da su privatne škole i fakulteti u SAD „na ceni“ kod poslodavaca, pa time i kod roditelja koji dugoročno razmišljaju o budućnosti svoje dece. Igrajući na ovu kartu, američki predsednik Donald Tramp je već obećao da će se iz budžeta izdvojiti 20 milijardi dolara za vaučere za privatne škole, što je samo „dolilo ulje na vatru“ u žustrim diskusijama ko će, ustvari, od toga imati koristi – učenici, ili privatne škole i organizacije koje stoje iza njih?
Besplatno obrazovanje
Indikativno je da prema ocenama Svetskog ekonomskog foruma, ali i drugih relevantnih organizacija, najbolji obrazovni sistem imaju zemlje koje, suprotno Sjedinjenim Državama, prevashodno ulažu u državno obrazovanje. Prva na toj listi je Finska koja nudi besplatno obrazovanje za svu decu, uključujući besplatne udžbenike i obroke u školama, i koja neprekidno inovira nastavne programe. Finski stručnjaci su došli do zaključka da učenici postižu bolje rezultate ako ne dobijaju domaće zadatke i u mogućnosti su da biraju predmete prema svojim interesovanjima. Svi nastavnici u toj zemlji imaju master diplomu i veoma su poštovani u društvu, a cilj obrazovanja je ne samo da se stekne znanje, već i da deca zavole učenje. Stoga, srednju školu u proseku završava 17,5 odsto učenika više nego u SAD. Finska prednjači u Evropi po broju upisanih studenata na fakultete, koji su besplatni a veoma kvalitetni, iako ova zemlja u proseku troši 30% manje novca po studentu u odnosu na Sjedinjene Države.
Na listi zemalja sa najboljim obrazovanjem odmah iza Finske je Švajcarska, u kojoj samo 5% dece pohađa privatne škole, sledi Belgija koja nudi besplatno ili veoma jeftino obrazovanje i u privatnim i u državnim školama, i druge zemlje koje su izradile ozbiljne obrazovne strategije i uložile značajna sredstva u njihovu realizaciju.
Uoči poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, objavljen je „Indeks globalne konkurentnosti u privlačenju talenata“, prema kojem je Nemačka ocenjena kao najuspešnija u svetu kada je reč o obučenosti radne snage. U ovoj zemlji, gde i dalje preovlađuju ocene da državne škole imaju više obrazovne standarde od privatnih, zvanična statistika pokazuje da je je preko 99% Nemaca starijih od 15 godina funkcionalno pismeno, ali taj broj opada kada se u statistiku uključe azilanti i novopridošli migranti.
Iako navedene zemlje spadaju u bogata društva, mnoga međunarodna istraživanja pokazuju da uspeh obrazovanja nije uvek u direktnoj vezi sa visokim ulaganjima. Primera radi, u 2010. godini, iz državnog budžeta je najviše izdvojeno za obrazovanje u Kongu, Namibiji, Etiopiji i Boliviji, dok su evropske zemlje koje imaju najbolje obrazovne sisteme bile na sredini ove liste.
Nerentabilne reforme
Zanimljiv primer je i Brazil, koji je u 2001. godini bio među najgore rangiranim zemljama u međunarodnom PISA testiranju, da bi 2012. zabeležio najveći napredak u ovoj proveri funkcionalne primene znanja. Broj dece koja pohađaju osnovne i srednje škole je od 2003. do 2012. porastao sa 65% na 78%, što je rezultat radikalnih obrazovnih reformi koje su bile usmerene na povećana izdvajanja za državne škole, ali i na efikasniju kontrolu kako se ta sredstva troše.
Jedan od ciljeva ove reforme bio je da se tokom deset godina povećaju plate nastavnika za 70%, što je i učinjeno tokom prve faze koja je završena 2006. godine. Ovakva odluka se zasnivala i na istraživanjima OECD-a, koja su pokazala da bolje rezultate u obrazovanju postižu zemlje u kojima nastavnici imaju veći društveni ugled koji se meri i većim platama, što je od posebnog značaja za povećanje kvaliteta obrazovanja u malim i nedovoljno razvijenim sredinama. Ipak, narednu fazu u reformama brazilskog obrazovnog sistema u cilju njegove modernizacije, stručnjaci su ocenili kao manje uspešnu jer nije bila dovoljno sveobuhvatna.
Indonezija je, pak, pokušala da uskladi svoj obrazovni sistem sa strategijom brzog razvoja privrede. Indonežanske vlasti su s tim ciljem pre dvanaest godina donele odluku o direktnom finansiranju državnih i privatnih škola kako bi ih učinile ekonomski održivijim. Izveštaj Svetske banke iz 2014. godine, međutim, pokazao je da uprkos velikim ulaganjima u obrazovanje, broj dece u Indoneziji koja su uključena u obrazovni sistem je ispod proseka okolnih zemalja, koje ni same nisu među najuspešenijima u ovoj oblasti. Reforme su pokazale najbolje rezultate u sveobuhvatnijem uključivanju dece u osmogodišnje obrazovanje, ali njihov broj značajno opada na nivou srednje škole, naročito kada je reč o siromašnijoj populaciji, iz koje tek nešto više od polovine mladih ima mogućnost da stekne srednje obrazovanje. Inače, samo 7% osnovnih škola u Indoneziji je privatno, dok je takvih 56% među nižim srednjim i 67% među višim srednjim školama.
U mnogim istočnoafričkim zemljama, takođe su sprovođene reforme obrazovanja s različitim ciljevima, od prilagođavanja potrebama privrede do povećanja broja studenata. No, rezultati su bili ispod očekivanih, jer su strategije uglavnom zasnivane na nepotpunim i nekvalitetnim podacima o realnom stanju, pa ni postavljeni ciljevi nisu bili objektivni, niti su odgovarajuće razrađeni mehanizmi za njihovu realizaciju.
Izveštaj OECD-a, međutim, pokazuje da slične slabosti nisu zaobišle ni neke razvijenije ekonomije. U njemu se navodi da iako su između 2008. i 2014. godine ulaganja u obrazovanje porasla u svim zemljama članicama, svaki peti petnaestogodišnjak ne poseduje ni minimum veština potrebnih današnjoj privredi. Mada se postignuća obrazovnih reformi ne mogu sagledati u kratkom roku, to svakako nije opravdanje za podatak da je u pomenutom periodu tek svaka deseta reforma školstva prošla kroz evaluaciju, dok se za ostale ni ne zna koliko su bile efikasne, a ponekad ni čemu su služile.