Teza da biljke imaju neku vrstu mozga i dalje nije opšteprihvaćena u naučnoj zajednici, s obzirom da ne poseduju neurone. Ipak, najnovija otkrića upućuju na iznenađujuće sposobnosti biljaka da pamte, uče, broje, komuniciraju ne samo kroz vazduh, nego i pod zemljom, koristeći „biljni internet“. Dodatno, biljke pričaju različitim jezicima i u stanju su da prepoznaju rođake.
Grašak je još jedan pripadnik „zelenog naroda“ na planeti koji je dokazao da ljudi i dalje jako malo znaju o tome šta sve biljke znaju. U najnovijem eksperimentu koji je sproveo tim naučnika Univerziteta Zapadne Australije na čelu s evolucionim ekologom Monikom Galijano, potvrđeno je da su biljke sposobne da uče. Iznad mladih sadnica graška postavljene su dve plastične cevi na različitim stranama, a kada bi biljka dospela do njih mogla ja da bira kroz koju će nastaviti da raste.
Iznad jedne cevi postavljen je ventilator i prva tri dana grašak je obučavan da će, u trenutku kada ventilator počne da radi, na tom mestu se pojaviti i određena vrsta plave svetlosti, koja je naročito podsticajna za njegov rast. Nakon završetka trodnevne nastave, sadnice su, čim se ventilator upali, nepogrešivo birale cev iznad koje je bio postavljen, znajući da će se na toj strani pojaviti i željena svetlost.
Komandni centar pod zemljom
Da su biljke daleko pametnije nego što se to uobičajeno pretpostavlja, tvrdio je još Čarls Darvin, navodeći da u svom korenu imaju posebne ćelije koje obrađuju podatke i donose odluke o daljem razvoju. Ovu zamisao počeo je da dokazuje tek devedesetih godina prošlog veka František Baluška, biolog biljnih ćelija Univerziteta u Bonu u Nemačkoj, a danas, nakon brojnih eksperimenata, tvrdi da biljke, takođe, imaju – mozak. „Njihova tela su okrenuta naopako u poređenju s našima – glave su im zaronjene u zemlju, a organi za razmnožavanje, na primer cvetovi, štrče u vazduhu“, opisuje slikovito Baluška svoju tezu da za biljke koren predstavlja isto što i za ljude mozak.
Koren, naime, ima veoma težak zadatak da u zemlji nađe hranu, što zahteva da neprestano prikuplja podatke o bar dvadesetak fizičkih činilaca, kao što su temperatura, vlažnost ili količina teških metala u zemljištu. Potom se svi ti podaci obrađuju i biljka na osnovu toga donosi odluku u kom pravcu koren treba da raste. Iako naučnici još ne znaju precizno kako se taj proces odvija, Baluška objašnjava da dosadašnje analize ukazuju da u korenu postoji posebna grupa biljnih ćelija, koje su visoko specijalizovane za prikupljanje i obradu podataka i predstavljaju „komandni centar“ za donošenje oduka o razvoju biljke.
Teza da biljke imaju neku vrstu mozga i dalje nije opšteprihvaćena u naučnoj zajednici, s obzirom da ne poseduju neurone. Ipak, najnovija otkrića upućuju na iznenađujuću „zelenu pamet“, odnosno da biljke imaju sposobnost asocijativnog učenja, mogu da pamte, pa čak i da pamćenje genetski prenose na sledeću generaciju, u stanju su da broje, te da intenzivno komuniciraju ne samo kroz vazduh, već i pod zemljom.
Mesožderka matematičar
Jedan od ogleda za pruočavanje pamćenja kod biljaka izveo je tim naučnika na Univerzitetu u Firenci, odabravši biljku Mimosa pudica, nazvanu u narodu stidljiva mimoza ili nedirak, zato što je osetljiva na dodir i čim je nešto dotakne zatvara svoj list kako bi se zaštitila od opasnosti. Naučnici su grupu ovih biljaka namerno izložili pojačanom stresu, ispuštajući ih s visine od oko 15 centimetara na podlogu od pene.
U početku, mimoze su momentalno pri udaru o podlogu zatvarale listove, ali nakon šezedestak padova, kada su se uverile da po njih nema bilo kakvih posledica, prestale su to da čine. Čak i mesecima kasnije nisu reagovale kada su isti eksperimenti ponovljeni, ali su zato brzo zatvarale svoje listove čim bi naučnici prodrmali njihove saksije.
Druga istraživanja nagoveštavaju da biljke prenose pamćenje na naredne generacije kroz određene genetski nasleđene osobine. Tako je grupa kanadskih naučnika, eksperimentišući sa biljkom Indian colza, rođakom repe koja se uzgaja u Indiji zbog semena koje je bogato uljem, utvrdila da kada je jedna generacija izložena ekstremno visokim temperaturama, svaka naredna pokazuje sve bolje adaptibilne sposobnosti na toplotne udare.
Eksperimenti dokazuju i da neke biljne vrste umeju da broje, poput Venerine muvolovke, biljke mesožderke koja se hrani muvama i živi u močvarama. Rezultati ogleda koji su objavljeni prošle godine pokazali su da ona, svaki put kada potencijalna žrtva dodirne njene čulne dlačice na površini, broji koliko je puta to učinila, kako bi ustanovila da li je ulov nešto što se kreće, pa samim tim i jestiv. Ova biljka na osnovu brojanja određuje veličinu žrtve, vreme kada treba da zatvori zamku, pa čak i koliko soka treba da proizvede za njeno varenje.
Biljna društvena mreža
Posebno zanimljiva tema naučnih proučavanja je govor biljaka. Već dugo je poznato da biljke komuniciraju razmenjujući kroz vazduh isparljiva organska jedinjenja. Ali naučnici su ustanovili da one razgovaraju koristeći i podzemnu, takozvanu mikoriznu mrežu. Reč je o sistemu korenja koje je isprepleteno i međusobno povezano tankim beličastim vlaknima gljiva – micelijumom. To su direktni vodovi od biljke do biljke, slično telefonskim žicama, a od nedavno se ova mreža naziva i „biljni internet“.
Brojni ogledi su pokazali da biljke prvenstveno koriste komunikacionu mrežu kako bi jedne drugima poslale signale o predstojećim opasnostima, poput napada insekata, bolesti ili problema izazvanih sušom. Recimo, britanski naučnici su sproveli ogled s biljkama pasulja koje su podelili u tri kontrolne grupe. Sadnice koje su trebalo da budu „odašiljači“ prekrivene su gladnim vašima, druga grupa je bila bez vašiju ali povezana s prvom preko mreže korenja, dok je treća takođe bila bez vašiju, ali je isključena iz komunikacije sa ostale dve.
Slanjem hemijskih jedinjenja kao signala preko mikorizne mreže, biljke „odašiljači“ upozorile su drugu grupu sa kojom su bile povezane o napadu insekata, na šta su biljke „prijemnici“ reagovale proizvodnjom hemijske supstance za odbijanje vašiju. Treća grupa, koja bila isključena iz mreže i nije dobila upozorenje, nije preduzela bilo kakve mere odbrane.
Prepoznavanje rodbine
Stručnjaci u Izraelu su, pak, nedavno pokazali kako grašak podiže uzbunu zbog suše. Zbog nedostatka vode, biljke pogođene sušom su poslale hemijski signal svojim susedima, koji su nakon prijema informacije zatvrili stome, sitne otvore na listovima, da bi usporili gubitak vlage. Ali lanac njihovog saobraćanja tu se ne završava. Biljke koje su upozorene, iako još nisu bile ugrožene, poslale su signale o suši dalje, podstičući i druge biljke da se na vreme pripreme.
Ipak, naučnici su ustanovili da ovde nije reč samo o altruizmu. U slučaju graška, što je biljka manje bila pogođena sušom, utoliko su je manje napadale štetočine koje traže već oslabljene biljke. Ako je ceo „komšiluk“ zdrav, manja je verovatnoća da će se pojaviti neželjeni posetioci, pa je svima u interesu da se upozori što veći broj biljaka u okruženju. Utvrđeno je i da biljni internet, kao i ljudski, ima svoju mračnu stranu. Naime, neke biljke koriste mrežu za otimanje hranljivih sastojaka, dok je druge zloupotrebljavaju da bi sprečile razvoj svojih suparnika, koristeći „hakerske napade“ u vidu otrova koje luče u mrežu.
Dodatna sličnost s ljudima ogleda se i u tome da sve biljke ne govore istim jezikom. Naime, različite vrste biljaka ispuštaju različita isparenja, koja perdstavljaju na neki način ekvivalent ljudskim rečenicama. Što su biljke srodnije, to je i njihov jezik sličniji, a naučnici su utvrdili da se on nasleđuje od roditelja, pa im „dijalekt“ pomaže da prepoznaju rođake. Rodbinu prepoznaju i po obliku tela, a argentinski biolozi su ustanovili da kada neka biljka otkrije prisustvo rođaka u blizini, potrudiće se da mu svojom krošnjom ne zaklanja svetlost.
broj 139/140, jul/avgust 2017.