Proteklih dana regiju je iznenadila vest iz Nemačke (u kojoj se uvode strožija ekološka pravila za automobile) da će dobar deo vozila koja trenutno tamo saobraćaju biti uklonjen sa puteva. Veliki broj njih trebalo bi da završi u zemljama sa manje strogim ekološkim kriterijumima, poput onih balkanskih. Iako je ceo “skandal” daleko od razrešenja, ideja uvoza stare tehnologije u region već je skupila brojne i kritičare i podržavaoce.
U indijskom gradu Bopalu se 1984. godine dogodila najveća industrijska nesreća u dosadašnjoj istoriji. Nakon curenja otrovnog gasa iz hemijske fabrike u većinskom vlasništvu američkog Junion karbajda (Union carbide), smrtno je stradalo 2.259 ljudi od direktnog dodira sa otrovnim gasom i 3.787 (prema vrlo “konzervativnim” procenama) nešto kasnije od komplikacija zbog trovanja, dok je više od pola miliona bilo izloženo otrovu. Tragedija u Bopalu bila je tipičan, iako drastičan, primer takozvanog izvoza prljave tehnologije, pojave u kojoj postoje dve strane: bogati koji prebacuju određenu tehnologiju zato što je rizična i siromašniji koji su otvoreni za uvoz kapitala. Čak i kod ovako, najpovršnije postavljenog problema, međuzavisnost između dve strane u procesu očigledno je višestruka.
Od pomenute tragedije u Indiji svet se promenio utoliko što siromašne zemlje, zemlje onog dela koji je nekada nazivan Trećim svetom, pa i većim delom bivšeg Drugog sveta, nisu više samo izvori jeftine radne snage, sirovina i poreskih olakšica, već su istovremeno i tržišta na koja se mogu plasirati određene robe. U tom smislu, može se reći da je izvoz “prljave” tehnologije, ranije više-manje ograničen na proizvodnju ili eksploataciju resursa bez obzira na posledice, proširen izvozom gotovih proizvoda koji više nisu pogodni za upotrebu ili se namerno proizvode ispod standarda. Tipičan primer za ovo poslednje jeste “afera Nutela”.
Već godinama se povremeno otvara diskusija o kvalitetu prehrambenih proizvoda u zapadnoevropskim zemljama u odnosu na one kod nas. U tim diskusijama uvek je bilo onih koji su tvrdili da razlika postoji, ali je to moglo biti shvaćeno kao lični utisak, jer je bilo i onih koji su tvrdili da razlike nema. Zemlje takozvane “Višegradske grupe” pokrenule su pred Evropskom komisijom tužbu, a u Nemačkoj je u medijima došlo do svojevrsnog priznanja da se za zemlje Istočne Evrope prave proizvodi slabijeg kvaliteta. U centru pažnje su proizvođači, poznati i veliki brendovi, prvenstveno u oblasti prehrambene industrije, počev od Nutele, italijanskog kakao-namaza sa lešnicima po kojoj je pojava za sada dobila ime.
Tržište za zagađenje
No pokazalo se da pojava nije ograničena samo na prehrambene proizvode. Posebne, lošije verzije istih brendova, proizvode se i u kozmetici. Dodatnu zanimljivost predstavlja činjenica da se, najčešće, lošije verzije proizvoda prodaju po višim cenama u siromašnijim zemljama. Pojedini proizvođači su razliku u sastavu proizvoda pokušali opravdati istraživanjem tržišta. Po tome ispada da su u Istočnoj Evropi konzumenti čokoladica, keksova, namaza, kremova itd. skloniji aditivima, većem procentu boja i aroma nego oni u Zapadnoj. Posle pretvaranja javne tajne u priznanja pojedinaca, neki su se posuli pepelom, a neki su najavili da će nastaviti po starom.
Dok se objašnjenje o “istraživanju tržišta i ukusu” u slučaju konditorskih proizvoda može činiti kao cinizam, koji je s pravom izazvao burne reakcije, za tržište polovnih automobila nije vršeno nikakvo istraživanje, ali je nesumnjivo da se na nemačkim, francuskim i drugim zapadnoevropskim autootpadima nalaze izvorišta prosečnog konzumerskog sna na Balkanu – Mercedes, BMW ili nešto slično. Još od pada Berlinskog zida polovni ili rashodovani automobili se sele na istok. Zbog stalnih promena ekoloških i propisa iz oblasti bezbednosti, u Zapadnoj Evropi se stimuliše kupovina novih automobila, a stari završavaju, u poslednje vreme naročito, na Balkanu.
Tako je, kako su objavili mediji u Srbiji i BiH, već na samu vest da je jedan od nemačkih regionalnih sudova doneo odluku da se svi automobili bez standarda EURO 6 isključe iz saobraćaja, 300 hiljada dizelaša krenulo ka ovoj strani sveta – konkretno Rumuniji, Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji, BiH. Za razliku od prehrambenih proizvoda, po pitanju starih automobila nema negativnih osećanja, čak naprotiv. Prema zvaničnim podacima, oko 60% ukupnog broja prodatih automobila u Srbiji su oni sa dizel motorom. U skladu sa tim, po rečima profesora Tehnološko-metalurškog fakulteta Petra Đukića, emisija ugljen-dioksida je 6,2 tone po glavi stanovnika Srbije. Samo na osnovu letimičnog pogleda na izveštaje od pre desetak godina, može se videti da je emisija CO2 u Srbiji veća skoro za trećinu u odnosu na 2006. godinu, kada je bila 4,3 tone po glavi stanovnika.
Zajednička atmosfera
Naravno, pored proklamovanih razloga u oblasti ekološke i zdravstvene zaštite, Nemačka želi da podstakne prodaju novih modela automobila, ali i da se reši brige o rešavanju pitanja nagomilanog otpada. Umesto da ih skladište ili recikliraju i za to snose određene troškove, daleko je isplativije prodati ih dalje, na siromašnija tržišta sa izraženom potrebom za automobilima koji su, kao što znamo, i statusni simbol. Bez obzira na to kakva je sudbina odluke regionalnih sudova, jasno je da će stari automobili nastaviti da pristižu iz zapadnoevropskih zemalja. Sve drugo je samo pitanje brzine. Valja, naravno, postaviti jedno zdravorazumsko pitanje: da li je moguće zadržati zagađenje na državnim granicama sudskim presudama? Naravno da nije, šta daje dojam da je krajnji cilj ove mere “čišćenja gradova” zapravo pospešivanje potrošnje i prodaje novih modela.
U oblasti rudarstva i uopšte proizvodnje sirovina te hemijskoj industriji, koje su nekada tradicionalno zauzimale najveći deo izvoza prljave tehnologije, do sada je u više navrata bilo pomora ribe u Tisi i drugim rekama u Vojvodini za koje su odgovorni rudnici u stranom vlasništvu u Mađarskoj i Rumuniji. Nešto južnije, u Beogradu, Valjevu, Užicu, Lebanu itd. dolazilo je do različitih trovanja vode. Nisu svi slučajevi povezani sa uvezenom prljavom tehnologijom, već je jedan deo tog zagađenja potekao i od starih preduzeća sa još neraščišćenom svojinskom strukturom (što znači da čekaju na kupca), kao što je na primer rudnik Lece na jugu Srbije. To je tehnologija prljava zbog svoje zastarelosti, rashodovanosti i neodržavanja. U ovim slučajevima, “investitori” čak ni prljavu tehnologiju ne moraju da dovoze, jer se ona već nalazi tu.
Postoje mnogobrojni zapušteni pogoni koje posustale države ne mogu (i ne žele) same pokrenuti. Svi ti privredni pogoni (rudnici, rafinerije itd.) u zastoju već stoje izloženi za buduće kupce, pa je realno očekivati da se povećanjem aktivnosti na ovom polju više dođe do izražaja problem zagađenja i prljave tehnologije.
Zamena softvera
Države, barem javno, fingiraju borbu protiv zagađenja. U tom smislu je aktuelni ministar u Vladi Srbije Goran Trivan izjavio da je prošlo vreme zagađivača i da ih država više neće tolerisati, odnosno da će ubuduće biti kažnjavani. Po izjavi samog ministra 2.500 preduzeća do sada uopšte nisu plaćala ekološku taksu, pa je najavljeno sistemsko uređenje te oblasti. U čemu se to uređenje sastoji? Po rečima Trivana, Ministarstvo je sada nabavilo softver (?!) koji će pomoći da se utvrdi tačan broj firmi koje moraju da plaćaju ekološke takse i visinu njihovog iznosa. Nejasno ostaje zašto do sada nije funkcionisala naplata, a to pitanje nije interesovalo ni medije u vlasništvu kapitala sa Zapada, poput televizije N1 i novina Blic.
Oni su za neplaćanje apostrofirali samo jednu od 2.500 firmi, Naftnu industriju Srbije, koja je u većinskom vlasništvu ruskog kapitala i kojoj je taksa oproštena ugovorom iz 2010. Za imena ostalih 2499 preduzeća ovi prilježni istraživači nas nisu udostojili obaveštenja, kao ni za osnove njihovog neplaćanja. Kada pogledamo okolnosti koje vladaju u zemljama koje žele da privuku investitore, možemo videti da su one same već vrlo otvorene za problematičnu ili prljavu tehnologiju. Kao što vidimo, to se podjednako odnosi na sredstva za proizvodnju i na robu široke potrošnje, u čitavoj paleti od hrane do proizvoda teške industrije. To je uslovljeno kako međunarodnim ekonomskim poretkom ustanovljenim kroz sporazume o slobodnoj trgovini, tako i nedostatkom efektivnog domaćeg investicionog kapitala te ličnim potrebama ljudi da kupe rashodovanu robu jer im je nova nedostupna.
Došli smo do trenutka kada samo razmišljanje o “prljavoj” ili “čistoj” tehnologiji mora da se odvija u senci proračuna profita i navodne brige za radna mesta. U toj istoj senci profita krije se i činjenica da emisija štetnih gasova nastavlja da raste na svetskom nivou, kako iz zemalja koje donose strožije ekološke propise, tako i onih drugih, kojima treba novi softver da utvrde ko uopšte treba da plaća ekološke takse i koliko. Došli smo do trenutka spoznaje da je kapitalizam koji je postojao u vreme tragedije u Bopalu isti ovaj kapitalizam od danas, uprkos tome što su vozni parkovi nešto modernizovaniji.
Nenad Glišić
Preuzeto sa Biltena