Tomas Piketi, ekonomista koji se specijalizovao za fenomen nejednakosti, zajedno sa kolegama Filipom Novokmetom i Gabrijelom Zukmanom procenjuje da je bogatstvo koje najimućniji Rusi kriju u ofšor zonama tri puta veće nego ukupne devizne rezerve te zemlje, i da je otprilike jednako finansijskoj imovini svih domaćinstava u Rusiji. Drastična nejednakost u dohotku zabeležena u Rusiji može se porediti sa onom u SAD, ali ne i u Kini ili bivšim komunističkim zemljama istočne Evrope, pa autori zaključuju da su ruski superbogataši iskoristili specifičan proces privatizacije da cementiraju svoj današnji imetak.
Piketi, Novokmet i Zukman na nekoliko mesta u radu posvećenom nejednakosti u Rusiji upozoravaju na nepouzdanost podataka koje koriste za analizu, ali se ipak upuštaju u njihovu obradu uz objašnjenje da je to prvi put da su zvanično dostupni a ne “procureli” iz više ili manje pouzdanih izvora. Uz to, radi se o serijama podataka među kojima su aproksimacije za doba carske Rusije, statistike za vreme i neposredno posle Oktobarske revolucije, decenije komunizma do Perestrojke i raspada Sovjetskog Saveza. Šlag na torti čine najsvežiji podaci o javnih prihodima, rashodima, uvozu i izvozu, a posebno o oporezivanju onih sa najvišim primanjima, što znači da period posmatranja razvoja nejednakosti počinje u feudalno doba a zavšava se u 2015. godini.
Rezultati do kojih su trojica ekonomista došli ukazuju na to da je nejednakost u dohotku bila veoma visoka u vreme carske Rusije, da je potom značajno opala u sovjetsko doba, da bi se opet vratila na dramatično visok nivo posle raspada SSSR i tranzicije. Prema procenama iznetim u radu “Nejednakost i dohodak u Rusiji”, 10% najimućnijih u vreme carstva ostvarivali su 45-50% ukupnog dohotka u državi, da bi u SSSR njihov udeo opao na 20-25%, a posle 1990. godine ponovo stabiizovao na veoma visokih 45-50%. Još zanimljivije je posmatrati udeo najbogatijih 1% – oni su oko 1905. ostvarivali dohodak jednak otprilike petini ukupnog dohotka u državi, da bi u sovjetsko doba opao na 4-5% ukupnog dohotka, a onda se “spektakularno” (kako opisuju Piketi i njegove kolege) u poslednjim decenijama vratio na 20-25% ukupnog dohotka. Tako se 1% najbogatijih Rusa izjednačilo sa 1% najbogatijih Amerikanaca prema visini dohotka koji ostvaruju u odnosu na ukupan dohodak svojih zemljaka.
Efekti šok terapije
Da bi objasnili toliko gomilanje bogatstva kod ruskih 1%, Piketi, Novokmet i Zukman prvo podsećaju kako su stvari stajale 1990. godine. Tada je nacionalno bogatstvo Rusije iznosilo 400% nacionalnog dohotka, odnosno 300% javnog i oko 100% privatnog bogatstva. Četvrt veka kasnije situacija je obrnuta: u 2015. godini nacionalno bogatstvo Rusije iznosti 450% nacionalnog dohotka, odnosno 350% privatnog i 100% javnog bogatstva. Posebno veliki pad udela javnog bogatstva beleži se između 1990. i 1995. godine, kada je sprovedena takozvana ekonomska “šok terapija” i vaučerska privatizacija.
Poređenje rezultata privatizacije i visine finansijske imovine ruskih domaćinstava nudi još jedan paradoks: iako su u teoriji vaučeri podeljeni gotovo svim ruskim domaćinstvima, ispostavilo se da to gotovo uopšte nije uticalo na visinu njihove finansijske imovine. Pred početak “promena”, 1990. godine, finansijska imovina ruskih domaćinstava iznosila je 70-80% nacionalnog dohotka, da bi 25 godina kasnije, posle privatizacije, buma na Moskovskoj berzi između 1998. i 2008. i generalnog rasta primanja, udeo finansijske imovine domaćinstava u nacionalnom dohotku praktično opao i kretao se oko 70%. U isto vreme, ruska država decenijama ostvaruje suficit u izvozu zahvaljujući nafti i gasu, ali njena imovina u devizama kao i rezerve strane valute rastu začuđujuće sporo. Kao primer navodi se 2010.godina, kada je spoljnotrgovinski suficit iznosio 67 milijardi dolara, ali je na račune u zemlji leglo 58 milijardi dolara, uz objašnjenje da su “greške ili propusti” u proceni visine domaćih i stranih investicija odgovorne za razliku između dve sume.
Trojica autora, međutim, upravo u takvim “greškama i propustima” vide mehanizam pomoću koga se na ofšor destinacije odliva novac ruskih poreskih obveznika. Njihova procena, bazirana na analizi spoljnotrgovinskih suficita u periodu 1990.-2015. kaže da je na ofšor destinacije “pobegao” kapital vredan 230% nacionalnog dohotka Rusije. Vrednost skrivenog bogatstva, prema daljim procenama, jednaka je finansijskoj imovini svih ruskih domaćinstava, a tri puta je veća od deviznih rezervi zemlje. Utoliko je bolnije poređenje sa Norveškom, zemljom koja takođe ima spoljnotrgovinski suficit zbog izvoza energenata, ali koja je od prihoda od nafte izgradila najbogatiji državni penzijski fond na svetu.
Rast primanja ali i nejednakosti
U radu koji upozorava na rusko “rasuto bogatstvo”, Piketi, Novokmet i Zukman pokazuju i da današnji Rusi imaju značajno viša primanja nego neposredno pre raspada SSSR. Podsećajući na to da je Rusija prošla kroz dramatičnu ekonomsku i političku transformaciju, uključujući i drastičan pad BDP i visoku inflaciju početkom devedesetih, autori naglašavaju da je ipak usledio period ekonomskom oporavka i značajnog privrednog rasta, koji je usporila svetska finansijska kriza i pad cena nafte na svetskom tržištu, a potom i ukrajinska kriza i sankcije koje je deo međunarodne zajednice uveo Rusiji tokom 2014. i 2015.
“Nema sumnje da su procečna primanja u Rusiji značajno viša nego 1989 ili 1990. Porasla su za oko 40% po glavi odraslog stanovnika, i to sa oko 16 hiljada evra u “današem novcu” pre raspada SSSR na blizu 24 hiljade evra u 2016. godini. To znači da se jaz između standarda stanovništva Rusije i Zapadne Evrope smanjio, i da ruski dostiže 70-75% standarda Zapadne Evrope, iskazanog kroz prosek primanja Nemačke, Francuske i Britanije”, tvrde trojica autora.
Zaključuju, takođe, i da je dramatičan pad komunizma i ideologije egalitarijanizma kombinovan sa “otimačinom” državne imovine koja je usledila tokom privatizacije, po svemu sudeći doveo do toga da se nejednakost u dohotku i koncentracija imovine u privatnim rukama toleriše “dokle god su ruski milijarderi i oligarsi lojalni državi i onome što je proglašeno nacionalnim interesom”. Piketi, Novokmet i Zukman ipak nisu ponudili i procenu dokle takva krhka ravnoteža između države i superbogataša može da potraje.
Milica Rilak