Izreka „posle bitke svi su generali pametni“, ne važi u slučaju četiri banke u Srbiji, koje jedine nikada nisu odobrile pozajmice u švajcarskoj valuti. Objašnjavajući zašto to nisu uradili i kako sanirati posledice u situaciji kada je ukupna vrednost odobrenih stambenih kredita u švajcarskim francima dostigla sa kamatama oko 71,5 milijardi dinara, sagovornici B&F-a ističu da je ne samo nužno, već i najracionalnije da banke i klijenti nađu rešenje koje je prihvatljivo za obe strane.
Od ukupno 35 banaka koliko ih je poslovalo u vreme procvata domaćeg finansijskog tržišta pre izbijanja finansijske krize, samo četiri su procenile da odobravanje kredita u švajcarskim francima nosi rizik i po banku i po dužnike koji je veći od trenutne zarade. Odluka da ih, stoga, ne uvrste u svoju ponudu pokazala se ispravnom sa naglim jačanjem švajcarske valute, što je gotovo udvostručilo glavnice ovakvih kredita, pa su dužnici dugovali više novca nego u trenutku kada su podigli kredit.
Deceniju kasnije, to je i dalje ogroman problem, budući da je prema podacima Narodne banke Srbije, 31. oktobra ove godine ukupna vrednost odobrenih stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, uvećana za kamatu obračunatu na datum izveštavanja, iznosila oko 71,5 milijardi dinara. U centralnoj banci za B&F kažu da je tek petina ovih dužnika uspela u prethodnom periodu da sa svojim bankama, a u skladu sa odlukom NBS, pronađe neko rešenje u okviru četiri predložena modela za olakšavanje dalje otplate.
U dve banke, koje u ponudi nikada nisu imale kredite vezane za franak, nisu želeli da javno komentarišu takvu odluku, navodeći kao razloge da je ona doneta u vreme drugog menadžementa ili drugog vlasnika, ili činjenicom da je takav stav izvršnog odbora banke. U preostale dve, Kredi agrikol i Prokredit banci, rado objašnjavaju zašto nisu odobravali zajmove u švajcarcima, kao i da je za konačno rešavanje ovog problema nužan kompromis između banaka i klijenata.
Naizgled najpovoljnije nije i najsigurnije
Komentarišući posledice izdavanja kredita u švajcarskim francima, Igor Anić, član izvršnog odbora Prokredit banke kaže da je pometnja koja je usled toga nastala na domaćem bankarskom tržištu pre svega narušila poverenje u partnerski odnos između banaka i građana. „Puno je sudskih procesa i tužbi, što sve zajedno ne pogoduje stabilnosti i poverenju koje je od suštinskog značaja za svako bankarsko tržište”, ocenjuje Anić i objašnjava da Prokredit banka nije ušla u taj rizik shodno svojoj politici da kroz kredite ne promoviše potrošnju, te da je neophodan oprez prema naizgled veoma povoljnim pozajmicama, a koje, ustvari, nose mnogo neizvesnosti.
„Zaduživanje u švajcarskim francima je od samog početka imalo valutni rizik, koji pre desetak godina nije bio tako izražen. Mnoge banke su kratkoročnu povoljnost ovih kredita koristile kao vodeći argument da promovišu svoju prodaju. Nasuprot tome, naša banka je uvek zagovarala stav da bi građani trebalo da se zadužuju u valuti u kojoj im se isplaćuju primanja, ili u valuti koja je uobičajena na domaćem tržištu. Kod nas su to već godinama dinar i evro, dok je švajcarski franak valuta čiji promet na domaćem tržištu nije veliki. Naša obazrivost i uzdržanost od ponude dugoročnih kredita indeksiranih u švajcarskim francima se pokazala kao opravdana i odgovorna odluka. Zbog toga, Prokredit banka danas nema probleme sa nenaplativim ili teško naplativim kreditima u švajcarskim francima, niti klijente koji su iz tih razloga nezadovoljni“, ističe Anić.
Član Izvršnog odbora Kredi Agrikol banke, Svetozar Šijačić, podseća da je, po dolasku na tržište Srbije 2006. godine, Kredi Agrikol Grupa i ovde počela da primenjuje svoju poslovnu politiku i standarde po kojima posluje u celom svetu. Njihova suština je, objašnjava, da se klijentima pomogne da donesu ispravne finansijske odluke, a u skladu sa tim posluje i sama banka, vodeći računa da ponudi rešenja koja nisu samo trenutno najpovoljnija, već i dugoročno najsigurnija.
Pozajmice u švajcarskim francima nisu se uklapale u takvu politiku, ističe Šijačić i objašnjava razloge: „Lokalna valuta Srbije je dinar i zarade su definisane u dinarima, ali u kreditiranju funkcionišemo kao dvovalutno tržište, budući da se klijenti zadužuju i u kreditima koji su indeksirani u evrima. Najveći broj klijenata se odlučuje baš za stambene kredite indeksirane u evrima zbog povoljnijih kamatnih stopa u odnosu na kredite u lokalnoj valuti. Stambeni krediti u dinarima imaju nešto višu kamatnu stopu usled nepostojanja dugoročnih izvora finansiranja, neophodnih za ovu vrstu kreditiranja. Svaka promena kursa dovodi do promena u iznosima za otplatu, te sa sobom nosi i rizik koji je relativno predvidiv, ali kod dugoročnih kredita može biti značajan. U takvoj situaciji, ponuditi kredite u švajcarskim francima vodi multiplikovanju rizika i dodatnom opterećenju za klijente, pa je naša odluka bila da se zajedno sa klijentima ne upuštamo u tako veliki rizik“.
Jedino rešenje je kompromis
Ako su se ovakve odluke svojevremeno pokazale ispravnim, šta bi danas bila ispravna odluka koja bi zaista vodila rešenju problema koje je izazvalo zaduživanje u švajcarskim francima? Sagovornici B&F-a su saglasni da je ne samo nužno, već i najracionalnije da se nađe kompromis između banaka i klijenata.
Po mišljenju Svetozara Šijačića, težina i obuhvat posledica zahteva da rešenje bude prihvatljivo za obe strane. „Siguran sam da banke koje su odobravale kredite u švajcarskim francima nisu imale lošu nameru prema klijentima. Među njima su i danas veoma velike i ugledne finansijske institucije. Međutim, jednostrana i neočekivana odluka centralne banke Švajcarske da poveća vrednost svoje valute za 20 odsto onemogućila je bilo kakvu pravovremenu reakciju banaka, što je klijente dovelo u veoma nezavidan položaj. Rešenje situacije mora biti kompromisno i svako bi trebalo za svoje postupke da snosi odgovarajuće posledice – kako klijenti, tako i banke”, smatra Šijačić.
Igor Anić, takođe podseća da se promena vrednosti švajcarskog franka odigrala nezavisno od aktera na domaćem finansijskom tržištu, ali dodaje da se taj rizik mogao predvideti. „U ovom momentu, čini se da jedino ispravno rešenje može biti odgovarajući reprogram ovih kredita, jer samo na taj način mnogi klijenti mogu da nastave sa urednim servisiranjem obaveza koje su preuzeli. Osim toga, trebalo bi poštovati i preporuke Narodne Banke Srbije u reševanju ovog problema. U ovoj situaciji je važno pronaći odgovarajući kompromis, jer samo na taj način i banke i klijenti mogu da budu zadovoljni”, zaključuje Anić.
Prvo, očigledno za mnoge, uzaludno upozorenje
Narodna banka Srbije prvi put je javno upozorila na rizik od zaduživanje u švajcarskim francima još 14. septembra 2005. godine, povodom najave tadašnje HVB banke da će i u Srbiji odobravati dugoročne stambene kredite vezane za ovu valutu.
„U našim uslovima, s obzirom na to da je evro reperna valuta za kretanje kursa dinara, NBS upozorava da, uz povoljnu efektivnu kamatnu stopu od 4,75 odsto, treba imati u vidu da se ti krediti vezani za švajcarski franak ne mogu porediti sa sličnim kreditima čija je osnova kretanje kursa evra. Pošto se kurs dinara utvrđuje prema evru, krediti u švajcarskim francima podrazumevaju veći nivo rizika, što se ispoljava i u nižoj kamatnoj stopi“, stajalo je u saopštenju NBS, u vreme guvernera Radovana Jelašića.
Daniela Ilić
decembar/januar 2017/18, broj 144/145