Osnovni postulat nauke da mora biti trezvena ne znači da se naučnici nisu detaljno pozabavili ulogom alkohola u ljudskoj istoriji. Dosadašnji nalazi pokazuju da je već u antičko doba alkohol bio odlična prilika za zaradu, a država pokušavala da to tržište „dovede u red“ i spreči zavisnost, naročito kod mladih.
Arheologija i srodne nauke nemaju preciznih dokaza o tome kada je čovek prvi put počeo da pravi i konzumira alkohol, a do sada pronađeni ostaci grnčarije s tragovima alkoholnih napitaka upućuju da se to zbilo najmanje pre sedam hiljada godina. Materijalni nalazi, među kojima su i pisana dokumenta, od kojih najstarija datiraju iz perioda od 4.000 do 3.000. godine pre nove ere, sugerišu da se u većini antičkog sveta najpre pojavilo pivo i vino, a potom i druga alkoholna pića, poput medovine i fermentisanog mleka.
Upotreba piva i vina povezivala je stare civilizacije u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj i Rimu, ali i u Indiji i Afirci gde se vino pravilo od palme i poznato je i danas pod nazivom „kalu“, a ova pića su se veoma rano odomaćila i u drevnoj Kini. Stočarska plemena u Aziji su, pak, pravila alkoholni napitak od kobiljeg mleka koje je odlagano da prevri. Jedini „trezni“ delovi starog sveta u kojima nisu pronađeni dokazi o spravljanju i upotrebi alkohola su Severna Amerika i Okeanija, što je nadoknađeno dolaskom evropskih kolonizatora.
Nasuprot savremenim ljubiteljima „kapljice“, njihovi davnašnji preci su imali mnogo bolje opravdanje za predavanje alkoholu u „svete svrhe“, koje se neretko pretvaralo u opijanje i orgijanje. Alkohol je smatran „darom bogova“ i veoma često je bio nezaobilazan deo religijskih rituala, a za pojedine, specijalno spravljene alkoholne napitke se verovalo i da su eliksir mladosti. Primera radi, antički Grci su u čast boga Dionisa spravljali čak 18 vrsta vina, ali su vino mešali s vodom, što su potom činili i Rimljani slaveći Bahusa.
Grci i Rimljani su pravili i medovinu, koja je bila široko rasprostranjena i kod Slovena, Kelta i Germana, a pojedini arheolozi, istoričari i lingvisti smatraju da je i danas prisutan izraz „medeni mesec“, potekao još od običaja u drevnom Vavilonu da mladenci posle svadbe mesec dana piju medovinu, jer se verovalo da ona utiče na plodnost. Upotreba alkohola se preporučivala i u druge medicinske svrhe, pa se tvrdi da je i čuveni grčki lekar Hipokrat zagovarao lekovito delovanje vina, ali u umerenim količinama, te da je upozoravao kako je pijanstvo „samovoljno izazivanje ludila“.
Da se alkohol i tada koristio i u mnogo prizemnijim prilikama i predstavljao unosno tržište, svedoče mnoga administrativna dokumenta iz antičkog sveta. Najraniji, do sada pronađeni pisani zakon koji sadrži odredbe o alkoholu je Hamurabijev zakonik istoimenog vladara, koji je bio na čelu Starog vavilofnskog carstva od 1709. do oko 1669. godine pre nove ere. U njemu se određuju pravila prodaje vina i piva, reguliše odgovornost proizvođača i zaštita potrošača. Dokumenti koji su se izdavali u poslovne svrhe sadrže i poruke koje upozoravaju mlade da ne preteruju u konzumaciji alkoholnih pića, pa i striktne zabrane u vezi upotrebe alkohola.
Pronađeni zapisi svedoče da je i u to vreme alkohol nekima služio kao prečica do zaborava od svakodnevnih teškoća, te da je zavisnost od alkohola u starim društvima takođe smatrana bolešću. Arheološki nalazi pokazuju da su u antičkoj Sparti alkoholičarima za kaznu odstranjivali noge, dok u Rimu nisu sprovodili do te mere rigorozne kazne, ali je zakonom bila zabranjena konzumacija alkohola mlađima od 30 godina, jer se verovalo da su te godine najvažnije za potpuno fizičko i intelektualno sazrevanje i za stvaranje porodice.
Plata u pivu
Većina današnjih najvatrenijh pobornika ispijanja piva u enormnim količinama verovatno ne zna da pivo, takođe, ima svoju mitologiju, te da se o njegovom nastanku ispredaju razne legende. Jedna od njih, nešto bliža urbanom mentalitetu, priča o zaboravnom pekaru u drevna vremena, koji je testo za pogaču ostavio na suncu, a ona se pretvorila u tečnost kiselogorkog ukusa. Pekar je bio oduševljen ukusom i odmah je rešio da promeni delatnost i krene u proizvodnju piva.
Trezveni naučni dokazi, međutim, upućuju nas na glinene tablice iz Sumera koje datiraju iz perioda od oko 4.000 godina pre nove ere, a na kojima se pominje i proizvodnja piva. Zanimljivo je da su glavni proizvođači bile žene, te da je i božanstvo koje je čuvalo drevnu tajnu spravljanja ovog napitka bila boginja po imenu Ninkasi, koja je ujedno slovila i kao zaštitnica pivarskog zanata, ali je upravljala i ljudskim željama i nagonima.
Pivo je obezbedilo svoje mesto i u već pomenutom Hamurabijevom zakoniku, koji percizira: „Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni. Ako prodavac ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, ako vara na težini ili toči loše piće, treba biti kažnjen i bačen u vodu“. U Vavilonskom carstvu, za razliku od Sumera, odnos žena i piva je tretiran nešto drugačije, pa se u navedenom zakoniku kaže: „U pivnici žena može da toči pivo, ali u pivnicu ne sme doći kao gošca. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali“.
Artefakti iz drevnog Egipta pokazuju da je proizvodnja piva bila ne samo dobro razvijena, već i komercijalizovana. U Egiptu su pivo pili svi, od faraona do zidara piramida, mada ne baš istog kvaliteta: pretpostavlja se da je postojalo dvadesetak vrsta, a jedno se, verovatno zbog jačine, zvalo „pivo istine“. Čuveni grčki istoričar Herodot je pisao da „Egipćani troše vino koje prave od ječma, jer kod njih ne uspeva vinova loza“. Dokazano je, međutim, da su konzumirali i vino, naročito kada je na vlast došla grčka dinastija Ptolomeja i donela ovu naviku, ali je u verskim ceremonijama i dalje korišćeno pivo – a ono što je bilo dobro za bogove, bilo je i za kraljeve i njihove podanike. I radnici su platu dobijali u piću i hrani, pa je njihova mesečna zarada u proseku iznosila 300 litara piva i 100 kilograma ječma.
Pivo je i u Egiptu imalo svog boga zaštitnika, Ozirisa, koji je sudio mrtvima, ali je bio i božanstvo poljoprivrede i imao moć da iz zemlje porađa život. Nadležan za pivo u grčkoj mitologiji bio je Silenus, božanstvo sa prilično drugačijim osobinama od svog egipatskog kolege, budući da je često prikazivan sa „pivskim stomakom“ i kako jaše na magarcu, jer je suviše pijan da bi hodao. U starom Rimu, pivo se dobijalo fermentacijom ječma, a arheološki nalazi potvrđuju da je bilo popularno i u našem delu rimske provincije Panonije, te da ga je i car Dioklecijan spominjao u svom popisu cena. U samom Rimu izgleda da nije uživalo naročiti ugled, ako je suditi po rimskom istoričaru Amijanu Marcelinu, koji je smatrao da je pivo piće siromaha i rugao se rimskom caru Flaviju Juliju Valensu da je pivopija.
U vinu je društveni prestiž
Mnogo pre nego što je vino tokom poslednjih nekoliko godina izazvalo „kulturni preporod“ u Srbiji (i za sada jedini), ovo piće je, prema preovlađujućim naučnim pretpostavkama, prvobitno nastalo na teritoriji današnje Jermenije i severnog Irana. Pojava vina među ljudima takođe je ovenčana legendama, među kojima je jedna od najzanimljivijih ona koja otkriće ovog napitka pripisuje supruzi persijskog cara Džamšida: carica je slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, koje je, međutim, očigledno toliko dobro uticalo na njeno raspoloženje da se od tada krenulo u prozvodnju novog napitka.
Jedno od najstarijih zabeleženih gozbi na kojoj se vino služilo u zlatnim posudama potiče iz perioda oko 870. godine pre nove ere, kada je asirski kralj Asurbanipal napravio slavlje povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Konuzumiranje vina je širom antičkog sveta već od početka bilo obeležje društvenog prestiža, simbol moći i povlašćenog života, naročito u starom Rimu. Jedan od najdetaljnijih opisa o vrstama vina koje su se proizvodile i koje su bile naročito popularne među rimskom aristokratijom ostavio je istoričar Plinije Stariji, koji je i tvorac izreke „u vinu je istina“.